ФЕЉТОН - СУДБИНСКИ СУСРЕТ СА АМЕРИЧКИМ СРБИМА: Годинама се Васа Михаиловић залагао за исправљање неправде према српским писцима у туђини

КАДА Кринка и Александар колима крену из Колумбуса за Питсбург у Пенсилванији, с пар кофера у гепеку, не знају тог 1. јула 1992. године да ће у том граду да оснују дом и да ће у њему да бораве, уз одласке и повратке, читавих четврт века.

Фото: Википедија\"Глас Америке"

 Разумљиво је да када млади људи одлазе у непозната места, поготову у бели свет, да не могу да предвиде шта их и где чека ни за годину, две, осим ако се све не одвија по неком унапред утврђеном плану. А ово двоје нису баш у цвету младости. Александар је превалио педесет, док је Кринка дванаест година млађа.

Почетак је ово њиховог поновног и готово судбинског сусрета с америчким Србима. Њихово претходно, заједничко, брачно упознавање српске Америке догодило се пре читаве деценије када су њих двоје на крилима Фулбрајтове стипендије слетели на поља Средњег Запада у Канзас Сити. На Канзашком универзитету, у маленом месту Лоренс, Кринка је позвана да предаје српско-хрватски језик. Александар јој пар недеља прави друштво, довољно да се договори с професорима да и он једном месечно долази да држи курс - Поезија европске левице. А први семестар предаваће руску и српску књижевност у такође маленом Чепел Хилу, али на древном и чувеном универзитету Северне Каролине.

У ЧЕПЕЛ Хилу живи Васа Михаиловић. Рођен је у Прокупљу 1926, Србију напушта пред крај рата с тзв. националним борцима, мада сам није ни понео пушку о рамену, и после боравка у исељеничким логорима у Италији и Немачкој стиже у Америку 1951. године. Одбранио је докторску дисертацију Херман Хесе и Русија. Хесе га је привукао, како је говорио, због веза с Русијом и руском књижевношћу, нарочито с Достојевским.

После совјетских спутњика порасло је у Америци интересовање и за славистичке студије па је Михаиловић преко четрдесет година у “англосаксонском мору” предавао матерњи језик, српску и руску књижевност. Михаиловић је и активан преводилац, поред осталог „Горског вијенца“, Дучићевих песама у прози и стиху, научник, антологичар и критичар у америчким часописима, књигама и зборницима, чак и уредник у некима од њих, као у часопису „Светска књижевност данас“. Он је и песник и приповедач. Бар једну књигу текстова о српским писцима објавио је у Американском Србобрану на српском језику.

Као преводилац „Горског вијенца“ Михаиловић се трудио да сачува и десетерац, и цензуру, и верност оригиналу - а то је све био ђаволски тежак посао. Није му падало лако ни „згражавање“ неких критичара који нису разумевали како неко може да „истреби“ своје суграђане само зато што су друге вере. Они се нису никад питали, жалио се Михаиловић, шта су Србима у Црној Гори ти „суграђани“ радили скоро пет векова. Срећом да је било и оних, упућенијих, који су ипак, видели уметничку лепоту тог епа и повољно оценили његове напоре.

АЛЕКСАНДАР је Васу сретао раније у Београду јер се овај међу првим политичким емигрантима одлучио да посећује Србију после проглашеног помиловања за наводне сараднике окупатора, за оне чије су руке остале чисте од злочина над партизанским борцима за слободу. Васа је био само симпатизер Љотићевих збораша, док му је рођени брат пао као жртва комунистичке одмазде у познатим масакрима у Словенији по завршетку рата. Неки емигранти не опраштају Васи тада тај чин помирења, означен посетом отаџбини, а познати новинар Бора Карапанџић чак пише да је загазио у братовљеву крв.

Александар препознаје у Михаиловићу једног од најистакнутијих представника српског расејања после Другог светског рата. И као у белом свету типичног и изразитог родољуба, равног највећим у Србији. Када му је у Крушевцу, у Багдали, изашла књига „Божић у родном крају“, изјавио је Михаиловић да се тиме најзад враћа своме роду и дому.
Заложио се Михаиловић и за исправљање неправде према српским писцима у туђини. Његове речи о српској књижевности у расејању могли би да потпишу готово сви писци које су ветрови једног суровог века развејали по свим светским меридијанима.

„...ЧИНИ ми се да је живот у туђини најтежи за онога ко жели да сачува свој матерњи језик. С те стране, ипак, нисам имао великих тешкоћа, јер сам одмалена желео да будем писац на свом језику (насупрот некима који, из практичних разлога, желе да постану писци на новостеченом језику). Зато се трудим не само да не заборавим свој језик већ и да га стално обогаћујем. У томе ми је доста помогло и то што овде предајем српски и што ми је супруга такође Српкиња. И што одржавам везе са писцима у земљи и пратим токове наше књижевности. У туђини све што је везано за завичај изгледа лепше, попримивши носталгичну патину нечег твог, а далеког.

У једној песми кажем: ’Једина бесмртност за коју сад знам јесте успомена’ Шта сам друго могао да понесем са собом, напуштајући завичај, него успомене? То је једино што нас је, одвојене океаном, увек спајало на два континента. Успомене су оне ситне жилице корена које стабло држе усправно. Тим успоменама се храни моја љубав за родно тле и док је њих живеће и та љубав. Кад њих нестане, постајемо сами себи странци.

Занемаривање, чак и потпуно непризнавање српских писаца који су се силом прилика нашли ван граница један је од најтежих грехова који је наша култура починила последњих пет деценија. Као да нас има на хиљаде, па можемо тако галантно да се одричемо оних с којима се не слажемо, политички или на који други начин! Да су загранични писци имали прилике да се чују, па онда били одбијени услед недостатка уметничких квалитета, то бих могао да разумем. Али како се може унапред, на невиђено, знати да нешто није добро? Хтео бих да наведем пример романа 'На прелому' Саве Јанковића, који би заинтересовао многе читаоце, јер на висок уметнички начин прича о рату виђеном ’са друге стране’.

А има и других вредних писаца и песника - Матеја Матејић, Ђорђе Томашевић, Драган Рајковић, Влада Миличић, Вељко Бојић, Драгослав Драгутиновић и многи други. Верујем да ће бити пријатних изненађења када дела тих писаца најзад постану доступна читаоцима за које су уосталом и писана. Примање већег броја нас у Удружење књижевника Србије значајан је корак. Зато ми је мило кад видим да се та неправда полако исправља. Још није довољно учињено - веома мали део заграничне књижевности је приступан овде, али верујем да ће временом и то доћи”.

ПИСЦА који је много учинио за присуство српске књижевности у Сједињеним Америчким Државама такође би требало саслушати чак и данас када се његов глас може само да наслути са страница књига, часописа или новина.

“Српска књижевност се овде доста пробила последњих деценија. Нарочити успех постигли су Андрић, Киш, Павић, Попа, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, а ту су и Пекић, Драгослав Михаиловић, Тишма, Ристовић и други (једна од мојих 'дужности' је и објављивање библиографије југословенских књижевности на енглеском, у свим видовима; до сада су изашла три тома, на преко 1.200 страна, и рад се наставља). На несрећу, због последњег рата овај свет овде баца љагу на све што је српско.“

Васа Михаиловић је не само творац значајног и обимног дела него и веома скроман и драг човек и Александар се брзо спријатељује с њим и њихова књижевна дружба и сарадња на ползу српске књижевности, стваране у домовини и туђини, трајаће дуже од три деценије, све до Михаиловићеве смрти 2015. године.

СУТРА: СУСРЕТ С КЊИЖЕВНИКОМ У АМЕРИЧКОМ СТОНОМ ГРАДУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИЛАНДАРСКА НАУЧНА БИБЛИОТЕКА У ОХАЈУ: Остала је тајна од кога је потекла идеја да се у Коламбусу отвори Хиландарска соба

21. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ: Неки учили српски да би нас нападали

19. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ЏО БАЈДЕН НА ДОРУЧКУ СА СРПСКОМ ДЕЛЕГАЦИЈОМ: Слободана Милошевића 1998. године поредио са негативцем из филма Џона Форда

20. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊА И КАМЕНОВАЊЕ "РУСКИХ" ДЕЧЈИХ ВРТИЋА: Локални Немци су совјетску страну све чешће оптуживали за вандализам

10. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације