Фељтон

ФЕЉТОН - ХИЛАНДАРСКА НАУЧНА БИБЛИОТЕКА У ОХАЈУ: Остала је тајна од кога је потекла идеја да се у Коламбусу отвори Хиландарска соба

Написао: Александар Саша Петров

21. 04. 2024. у 18:00

С ОЦЕМ Матејом Матејићем, песником и професором славистике, Александар не расправља о ратним збивањима и поштује његове разлоге зашто се определио за Димитрија Љотића.

ФЕЉТОН - ХИЛАНДАРСКА НАУЧНА БИБЛИОТЕКА У ОХАЈУ: Остала је тајна од кога је потекла идеја да се у Коламбусу отвори Хиландарска соба

Вођу Збора из Смедерева, где је тада живео и Матеја, називали су у тим временима најхришћанскијим политичарем, а њега је, на сахрани пред крај рата и током повлачења у Италију, у Словенији молитвом у горњи свет испратио владика Николај Велимировић. Зна Александар и младалачку Матејићеву драму - његову девојку, која није желела да напушта земљу јер је веровала да за одлазак није ни имала разлога, стрељали су комунисти. Ваљда га је зато Господ, чинило му се да осећа о. Матејић, усрећио у избеглиштву браком с његовом Љубицом.

Тако се овај свештеник, научник, професор и песник, који је пратио звезду путоказатељицу, посветио посетама Светој Гори у Грчкој и која је светлела над светилиштем Св. Саве и Св. Симеона Хиландаром, док је у манастирској библиотеци у стварност претварао свој сан о оснивању средњовековне рукописне ризнице на Државном универзитету Охају у Коламбус?

У оснивању Хиландарске собе, или, касније, Хиландарске научне библиотеке и центра за проучавање православног средњовековља, помогао му је његов политички истомишљеник из ратних дана, затим монах у Хиландару Митрофан. Можда је и о. Митрофан следио жељу духовне браће Хиландараца у њиховој намери да се снимањем сачува велико хиландарско благо од неке несреће, као што би могао да буде пожар (какав је и плануо мартовске ноћи 2004), он се за помоћ обратио свештенику и професору др Матејићу. Није ни Александар упитао свог колегу и пријатеља од кога је све почело, нити Кринка када је игумана Митрофана интервјуисала за Американски Србобран приликом његове посете Америци. Вероватно би одговорили - вољом Божијом и благословом Христовим.

Тек, отац Матеја са сином др Предрагом Матејићем, а уз сагласност и подршку владике Саве (Вуковића), шефа славистичке катедре на државном универзитету Охаја, проф. др Леона Тварога, председника Српког народног савза Божидара Боба Стона, а вероватно и других научних и академских установа, обавили су дивовски посао микрофилмовања хиландарског културног блага, а затим и средњовековних рукописа и књига других словенских народа. Без двојице Матејића, Матеје и Предрага, у мукотрпном послу истраживача и сниматеља, а затим и у одговорној улози научних руководилаца, не би било те установе с големом средњовековном микрофилмованом колекцијом, уз збирку низа драгоцених књига.

Велика српска књижевност започела је у својеврсној дијаспори, у Светој гори

И АЛЕКСАНДАР је посећивао Хиландарску собу - мада не стручан као стотине проучавалаца средњовековне књижевности који су од оснивања стизали у њу - током свог скоро двогодишњег боравка у Колумбусу као предавач српске и руске књижевности и обогаћивао је своје знање разговарајући с правим зналцима.

А на првог међу њима, оца Матеју, као с неба се готово обрушило, у невероватно кратком трајању, надахнуће да своје хиландарско искуство упише у стихове. У соби поред Александрове отац Матеја је као под хипнозом писао песме и доносио их на читање свом брату по перу. За муњевито завршену књигу о Хиландару аутор је желео да му Александар одмах, као први читалац, напише предговор или поговор.

- Немој сада, за прво издање, оче Матеја. Препустимо читаоцима самосталан доживљај, без критичких напомена и тумачења. А ту сам за друга или потоња објављивања књиге.
Негде пред крај века Хиландар је на српском и енглеском поново штампао Матејићеву песничку збирку Хиландарски рукопис, пропраћену Александровим текстом. Да ли би без Хиландарске собе Александру “синула” теза да велика српска књижевност почиње у својеврсној дијаспори, у Светој гори, делом светитеља и писца који је као дечак закуцао на једна манастирска врата, а друга отворио свом оцу, у световном животу владару српске државе?

ИСТИ је почетак - пише Александар - и исти су родоначелници оригиналне српске књижевности и њеног „хиландарског рукописа“. Ликови два књижевна родоначелника, лик оца и лик сина, укрштају се међусобно у тој мери да се стиче утисак да је реч о једном лику. Само је у овој причи, за разлику од старозаветне и њеног новозаветног наставка, у почетку био син. У списима свога сина Саве отац Симеон игра прворазредну улогу, најзначајнији Савини књижевни текстови њему су посвећени и неки прави песнички бисери у њима су цитати очевих речи. Али син је творац дела у којем је отац људски, књижевни и светачки лик. Парадоксална је истина да је монах Сава, касније Свети Сава, духовни отац монаха Симеона и будућег светитеља Св. Симеона.

Свети Сава је зато истински родоначелник „хиландарског рукописа“ српске књижевности. Немањина Хиландарска повеља је важан документ, али текстови Св. Саве су права књижевност, а неки њихови одломци велика поезија. Оно што знамо као „Немањину последњу жељу“, као „Слово о уму“ и „Слово о мукама“, светлозарни су почетак и оригиналне српске књижевности и њеног „хиландарског рукописа“. Тешко је и у светској књижевности наћи дубљу и сажетију слику мука земаљских, када се човек „помеша са стоком неразумном“ и „лиши Божје слободе“, него у „Слову о мукама“. Није лако наћи ни боље оцртан пут ка спасењу него што је онај исписан, небеским пером и светом Савином руком, у „Слову о уму“: „Наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђеоским зборовима, у животу онде...“.

КАМЕН, МОРЕ И НЕБЕСА

У ПЕСМАМА Матеје Матејића Хиландар је телом у камену и мору, а главом у небесима, стар осам векова, а мерен мером безвремења, тек јутрос рођен. Ту истину о чуду и на небу и на земљи казује нам очевидац. Све што је видео и као стихове записао, видео је Матејић својим очима, сасвим кратковидим земаљским очима. Али својим очима је видео и очи које су га у Хиландару мотриле и он је скромно, као и сваки хиландарски писар, описао и слике виђене тим другим очима ("Не можеш да побегнеш / од очију / са свакога те зида мотре").

На самом почетку српска књижевност и није ништа друго него њен „хиландарски рукопис“. И после Св. Саве и његовог брата Стефана Првовенчаног, оно најлепше у српској средњовековној књижевности посвећено је Св. Симеону и Св. Сави, великим Хиландарцима. Ту су књижевност наставили да стварају они који су се сматрали Са- виним ученицима или су и сами били Хиландарци (Доментијан, Теодосије, Силуан). А они који су касније писали, у другим манастирима, Студеници, Жичи, Сопоћанима, Дечанима, Милешеви, Раваници, Пећкој патријаршији, били су надахнути оним словом и оном речју коју је Св. Сава назвао „спасоносном“...

...Отац Матеја Матејић је аутор у једном погледу јединствене књиге у српској поезији, Хиландарског рукописа (1983). Не постоји друга књига у којој је Хиландар са својом историјом и, још више, својом надисторијом, својим смртним и својим бесмртним ликовима, које је рађала мајка човекова или које је стварала и у светлост икона и фресака одевала монашка рука, са својим молитвеним песмама, ћелијама и кулама, са повељама и звонима, лобањама и књигама, кипарисима, маслинама и лозом, тако горостасан књижевни и митски јунак.

Зато је Матејићева слика Хиландара двоструким виђењем сагледана, у две перспективе, земаљске и небеске, а у ствари једне и јединствене, хиландарске, па зато и јеванђеоске. Оно што би у свакој другој књизи био текст крцат парадоксима, овде је опис једноставан и тачан да тачнији и једноставнији не може бити. Света Гора, песниковим умопрозрењем душевним виђена, изгледа као „пустиња / процветала“, у којој „не можеш да препознаш / земљу од неба“.

СУТРА: СУДБИНСКИ СУРЕТ СА АМЕРИЧКИМ СРБИМА

17. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

21. 11. 2024. у 11:32

МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом

Панорама

0 0

МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом

СПОМЕНИК кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу републике постао је главно градско састајалиште Београђана и њихових гостију. Међутим, од многих ћете чути да се састају не код Кнеза већ “код коња”.