ФЕЉТОН - АМНЕЗИЈА ЗАХВАТА СВЕ МЕДИЈЕ У САД: Амерички студенти носили мајице са грбовима Србије и Црне Горе на ћирилици

ПРОЛЕЋА 1993. године српски језик почиње, колико знам први пут у новије доба, да се предаје на једном универзитету.

Фото: "Википедија"

И то не у Београду него у Питсбургу. Прво је српско-хрватски био замењен хрватским, а онда је хрватски, због недовољно уписаних студената, уступио место српском језику. Професор, амерички Хрват, који је укинуо заједнички језик отишао је да га ипак предаје у америчкој војној установи. Питам телефоном професора Павла Ивића у Кринкино и своје име шта он мисли о тој “лингвистичкој иновацији”, а он одговора - “само напред”.

Нас двоје коначно у Америци добијамо посао, не стални али с изгледима да постане дугорочан, за који нисмо, упркос дипломама (магистри, доктори наука), били подобни у социјалистичкој домовини. Кринка убрзо постаје омиљени професор Вукове језичке школе - пиши као што говориш, а ја се трудим да студенте заинтересујем за такође тек уведени предмет српске културе и књижевности.

Сваког јуна и јула на универзитетима широм Америке одржава се летња језичка настава. Нашу пажњу привлаче огласи за курсеве креативног писања и страних језика. Факултет, на којем почињемо да предајемо, нуди и тог лета курсеве словенских и источноевропских језика. Међу њима су, сада раздвојени, српски и хрватски. За учење српског језика уписује се студената више него што је потребно за један “разред”, а само неколицина недостаје да би почетни курс предавала чак два професора. Довољан број се пријављује и за пољски, словачки, мађарски, већ да не говорим и за руски на неколико нивоа. Хрватски, поново, због недовољног интересовања, изостаје и ове године. Потврђује се позната теза Николе Милошевића да негативни јунак привлачи читаоце. Изгледа и студенте.

А КАКО изгледа тај јунак уверавам се листајући новине после кратког боравка у Србији. У хрпи новина, на које сам претплаћен, наилазим на страну која ми зауставља руку у брзом прелиставању. Чланак је пренесен из часописа нова република, а његов наслов говори речито о његовој садржини - “Српске љигаве лажи”. Уредник поменутог часописа, Чарлс Лејн, доказује ту да је новинар Питер Брок, један од ретких који заступа Србе, обичан плаћеник и лажов најгоре врсте.

На такву литературу већ сам навикао. Моју пажњу привлачи карикатура која иде уз чланак. Ова у америчке новине стиже чак из Сингапура. Срби су се доиста прочули у свету. Карикатуриста из Сингапура нема занимљивије теме од Босне и Срба. А на карикатури су Срби представљени као велика змија која је за ногу шчепала човеколику Босну и хоће да је прогута. Запомаже Босанац и пружа руку према двојици посматрача, Американцу и још једном неидентификованом ћелавку, али они своје руке не ваде из џепова.

Подсетила ме је ова сингапурска карикатура на једну другу, лондонску, старију од прве преко сто година, објављену тачно 22. јула 1876. године. На њој четири бесна пса кидишу на џентлмена са фесом, у турској ношњи, који се и руком и сабљом штити од њих. На псећим огрлицама исписана су њихова имена: Босна, Херцеговина, Црна Гора и Србија. Турчина и псе окружују крунисане главе тадашњих европских краљева, а и неких великодостојника, који на главама имају цилиндре, шешире и шлемове.

Када је реч о Србији неке велике разлике нема, односно има онолико колика је између прождрљиве змије и бесног пса. Али је велика разлика када је реч о Босни, а са њом ваљда и Херцеговини: Енглез је пре сто година знао да је Босна била српска земља.
За сингапурског карикатуристу, а и за америчке новине које свакодневно читам, Босна крајем 20. века са Србима има само толико везе што ти Срби, допузивши са стране, из неке џунгле, желе да је смажу као хамбургер за ручак.

И У АМЕРИЦИ се сасвим друкчије писало о савезници Србији у Првом светском рату, али и током Другог, када је Србија била део Југославије. Прелиставам те ратне бројеве “Американског Србобрана”, као да желим себе да утешим.

Под насловом “Српске песме слободе”, “Кришћан Сајенс Монитор”, који излази и данас, овако пише о српској земљи, а преноси сада и мој лист 4. новембра 1941. године
“Србија је народна песма слободе. Свака нова зора, која доноси светлост на српска брда, и сваки сумрак, који спушта тамну завесу на српске шуме, припремају сцену за акције немерљиве храбрости против угњетача.

На српској равници Косово, 1389, турски султан је разбио Србију и ставио је у обруч. Четири стотине година остаци Србије припремали су се за ослобођење у својим планинским склоништима и певали о слободи. Онда је уместо султана Мурата дошао Хитлер и донео ново Косово. Сада поново Срби, у планинама и шумама, у насељима и градовима, на отвореним пољима и у клисурама са заседама, ратују са новим поробљивачима”
Ни “Тајм” не пише с мање симпатија за српску борбу. Један од текстова излази под насловом “Рат без краја”:

“Највише заташкавана кампања Другог светског рата је у стрмим, голим планинама Србије, коју осовина ни после више од шест месеци није успела да заврши. Неки од потврђених извештаја примљени прошле недеље јављају следеће: на бојном пољу налазе се две југословенске војске (састављене од самих Срба). Једна састављена већином од делова редовне војске која се није предала, води борбу у источној Србији у близини бугарске границе. Друга оперише на граници Босне у западној Србији.

Из Босне су усташе - терористички сквадрони Анте Павелића - протерали један читав милион Срба, цивилног становништва. Највећи део мушкараца - избеглица придружио се четницима.

И тако су о Србији и “српској равници Косово” писали амерички листови.
Друга је прича крајем истог века. Чак и о временима прошлим.

ПРИСУСТВУЈЕМ свечаној предаји диплома студентима страних језика. У мањој сали је приређен пријем, са пићем и закуском, а свака група, уочи примања диплома, има свој програм. Студенти певају и рецитују песме на језику који су учили. Кринкини, богами, не само да певају него и играју и свирају. Студенти српског порекла сасвим су у мањини, а међу онима другим “нашима” запажам Грка, Јеврејку и Хрватицу.

Мислим да нема ниједног студента летње школе који није купио бар једну мајицу са великим именом универзитета и називима поменутих језика, исписаних на оригина- лу. А уз имена језика су и грбови тих земаља. Тако се, ето, и у Америци може да види, на грудима америчких момака и девојака, грб Југославије, коју више не признаје ни америч- ка пошта. На грбу су заједно уцртани грбови две савезне југословенске републике, Србије и Црне Горе, где је ћирилица у званичној употреби.

А после пријема је вечера у грчком ресторану, вероватно по избору студента грчког порекла. Студенти српског језика уручују својој професорки поклон, опет као знак подсећања на Балкан: роман Елије Казана: “Иза Егеја”. Свако је на књизи, колико је знао и умео, написао пар реченица на српском и ћирилицом. Американка, која је посао аналитичара у југословенској секцији у Стејт департману управо напустила због докторских студија, оставила је у спомен и ове речи: “Кринка, сунце сија увек на твом часу”.
И то је Америка. И то она славна, знана и мени драга Америка.

СУТРА: СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ХУМАНИТАРНА МИСИЈА СРБА ИЗ ГРАДА ЧЕЛИКА: Нису ниједног тренутка заборавили подвиге својих предака

17. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГЛАС ЗВАНИЧНЕ СРБИЈЕ ЧУЈЕ СЕ У ПИТСБУРГУ: Срби протестовали у Вашингтону и у Њујорку испред Уједињених нација

16. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕВИДЉИВИ БЕРЛИНСКИ ЗИД ПОНОВО ДЕЛИ СВЕТ: Шта раде америчке снаге у Европи, наоружане са тактичким наоружањем?

13. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОТВОРЕН УСТАНАК ПРОТИВ НЕКАДАШЊИХ "ПРИЈАТЕЉА": Немци су показивали антипатију и према војницима бивше армије са Истока

09. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације