ФЕЉТОН - КО ЈЕ ИЗ СЕНКЕ УПРАВЉАО УЈЕДИЊЕЊЕМ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Источнонемачка армија се после пада Берлинског зида “извукла из руку“ шефова

У ПАРИЗУ маја 1990. полазио сам од могућности да ће политичка улога НАТО постати његова приоритетна улога, а да ће се зато његова војна компонента сразмерно повући из првог плана у позадину.

Фото: Из књиге "Досије Москва"

Дуго сам 2007. и 2008. поверљиво разговарао са Хелмутом Шмитом, тада већ издавачем листа Die Zeit у његовој канцеларији у Хамбургу о питањима у вези са оваквом променом значаја политичког и војног ангажовања НАТО.

Некадашњи савезни канцелар видео је само једну могућност да се НАТО одреди дужност која би била везана за мир у Европи. Она би се састојала у томе да НАТО очува своју политичку функцију из свог Уговора с чланицама и да одустане од процеса чврсте војне интеграције и са њом повезаног масивног војног апарата.

САД данас предузимају све што је у њиховој моћи да развојем кризе у Украјини, пријемом Шведске у НАТО и премештањем трупа НАТО на Балтик, до крајње границе доведу конфронтацију са Руском Федерацијом. Сви ће се повиновати њиховој команди, само зато што ће оне у случају да њихова команда буде одбијена одмах покренути питање, да ли неко смера раскол у НАТО и да тиме угрози сопствену економску базу. Испоставило се да је, ипак, одржавање веза преко Атлантика било неопходно да би Уговор НАТО очувао управо своју политичку функцију и да би се Сједињеним Државама и Канади осигурао останак у европском процесу.

Гледано из европског угла, оваква размишљања из 1990. почивала су на истим основама као и 2016. За ово нису постојали само разлози који су били повезани са историјом 20. века и приликама које су довеле до два светска рата. Такође су везе привреде и политике преко Атлантика биле толико тесно испреплетене да је Европа морала да рачуна са њима. Све до рата НАТО против Југославије било је могуће да се са ауторитетом говори о „Западној заједници истих вредности“. Међутим, она је низом ратова од Авганистана до Малија претворена у прах и пепео. Па ипак, било је потребно, а и могуће, да се ово покопано наслеђе ископа и тако поново поврати на светлост дана.

На основу актуелних глобалних политичких прилика 1990. постало је јасно да се Запад мора променити: Али, зашто ми, после добрих искустава са савезима у Западној Европи, не бисмо и у правцу Истока радили на пријатељском повезивању? Исто онако, као што су после светских ратова „заклети непријатељи“ постали добри суседи, који су живели у међусобном поштовању? Овако нешто би, ипак, могло да успе и у случају других. За мене је ондашња ЕЗ - ЕУ до тада није постојала - још пре НАТО имала капацитет да постане институционални оквир за овакве огромне процесе.

Отуда ми је и била блиска идеја, да се ЕЗ као заједница међусобно повезаних слободних народа развије у будући европски мировни поредак. Она је требало да буде отворена за државе које су се одлучиле за демократско уређење, плуралистичко друштво које почива на идеји правне државе и социјалне тржишне привреде. ЕЗ  би припао првенствено задатак да несебичним европским понудама подржи овај процес. Истовремено требало би да државе, развијене или реформисана у том правцу, уђу у тесне политичке и економске везе са трансатлантским партнерима САД и Канадом.

КО ЈЕ из сенке управљао процесом уједињења Немачке? Не ради се само о чисто академском интересовању када данас слушамо захтеве да се отворе питања о процесу који је довео до поновног уједињења Немачке. У њих се убраја и питање: Према којим снагама у тадашњој Немачкој Демократској Републици  је некадашњи Совјетски Савез још могао да има приступ? Да ли је Москва плански спроводила свој утицај на доносиоце одлука у НДР? Преко којих је структура у НДР уопште било могуће да се одвија њихова сарадња? Развој догађаја у септембру 1989. изнудио је да имамо увид у све што се догађало, од „Рата звезда“ па до канализације у градићу Остероде на Харцу.

О неким питањима могао сам да разговарам касније са једним доносиоцем одлука из врха Националне народне армије (НВА). У времену промена било нам је јасно да имамо само врло ограничен утицај на њене војнике. Друштвени развој није тек тако заобишао војску. У случају када нисмо располагали ни половином потчињених јединица, њихова интервенција била је унапред и независно од сваког размишљања забрањена. Армија се у месецима после пада Берлинског зида “извукла из руку“ својих команданата и управо то је директно спречило њено коришћење у унутар политичким превирањима. Другачије него у далекој Кини, где су се на Тргу Тјананмен војници Народноослободилачке војске из пограничних провинција са свом суровошћу обрушили на демонстранта, у НДР нико није могао да ангажује трупе које би демонстрантима на улицама биле стране попут оних у Пекингу. Напротив, наспрам њих стајали су њихови суседи, пријатељи, чланови породица, а то нико није желео.

Током кључних месеци 1989. и 1990. о овоме смо у Бону желели да сазнамо више, како бисмо знали са чим можемо да рачунамо. Са друге стране, још крајем августа 1990. приликом посете трупама НВА у бази Егезин у Мекленбургу - Западној Померанији сазнао сам за догађаје на војној вежби у Балтичком мору под именом „Северац“, која је укључивала гађање циљева Северне Немачке атомским оружјем. Ми смо припремали поновно Уједињење, а снаге НВА нуклеарни рат против нас! То је према правном стању ствари могло да се догоди једино уз знање и одобрење надлежног министра за разоружање и одбрану Рајнера Епелмана. Нарочито изазовно било је то што би НВА у то време без западно немачке Д-марке престала да постоји.

Истовремено је једна група високих државних службеника из бонског Министарства одбране поднела извештај о својим запажањима приликом њеног обиласка војних база у Харцу. На војном аеродрому у Марксвалду, данашњем Нојхарденбергу, била је стационирана ескадрила транспортних авиона који су транспортовали људе из окружења владе НДР. Наши државни службеници су тамо, у подземним објектима, наишли на тенкове наоружане гранатама који су упаљених мотора чекали на наредбу да крену у борбену акцију.

Официри НВА отворено су говорили о изазовима, када сам приликом једног сусрета у Лајпцигу први пут могао да говорим са једном њиховом групом. Код генералног руководиоца послова ЦДУ у Лајпцигу и касније мог колеге у немачком Бундестагу Валтера Рауа, наишао сам на нове сараднике са Запада, али и на друге чији је послодавац било Штази, који су сада тражили или могућност да сачувају свој утицај или радно место са новом перспективом. На сусрету са мном официри су више волели да се појаве у цивилним оделима. Због нејасног стања које је владало у Лајпцигу, зато није било упутно да се улази у страначке просторије ЦДУ на разговоре са Вилијем Вимером, државним секретаром у парламенту Западне Немачке.

Официри су ме обавестили да је током демонстрација понедељком, чије су слике обишле читав свет, у језгру владе додуше било војних наредби за употребу трупа, али да је у војном округу Лајпцига ипак преовладао став до то није у складу са Уставом. Зато је и изостала интервенција војске. Да ли су у тим сатима евентуално успостављене везе и са совјетском Врховном командом како би се спречиле институције које своје ставове усаглашавају “са пријатељима“ и које су спречиле оно што се догодило у Пекингу као најава лоше судбине и могло да анулира договоре између Горбачова и Кола?

СУТРА: ХЛАДНИ РАТ  ЈЕ ДОНЕО И УЧВРСТИО ПОДЕЛУ НЕМАЧКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДОГОВОР БУША И ГОРБАЧОВА О УЈЕДИЊЕЊУ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Вашингтон тежио да стекне превласт НАТО ширењем до руске границе

04. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СОВЈЕТСКА ИМПЕРИЈА СЕ ПРИБЛИЖАВА КРАЈУ: У јесен 1989. године постало је јасно - Уједињење Немачке закуцало је на врата

06. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊА И КАМЕНОВАЊЕ "РУСКИХ" ДЕЧЈИХ ВРТИЋА: Локални Немци су совјетску страну све чешће оптуживали за вандализам

10. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СОВЈЕТИ ОДАЈУ ПОЧАСТ НЕМАЧКИМ ВОЈНИЦИМА: Немци су могли слободно да разговарају са обичним војницима и о рату у Авганистану

07. 04. 2024. у 18:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације