КОЗАЧКЕ АКРОБАЦИЈЕ ЗАДИВИЛЕ БЕОГРАЂАНЕ: Бивши војник Беле армије Љаља Зољванов постао је светски чувен епизодни глумац

У МОЧВАРНОЈ равници испресецаној дунавским каналима, на западу Бачке, поред леве обале Дунава, у правцу Вуковара, настала је мала руска колонија, звана Николајево.

Фото: "Википедија"

Први житељи дошли су 1921. године. Ово руско село добило је име по Светом Николи који се крајем марта обележавао као летња сеоска слава. Тај дан био је црвено слово, светиња за све житеље, свако домаћинство је припремало храну и пиће, певало се и играло, ишло од куће до куће, до касно у ноћ играо се казачок, свирала балалајка.

Житељи Николајева били су Руси који су од краља Александра Карађорђевића добили по пар јутара земље, подигли мале салаше, довољне да произведу храну за своја домаћинства. То је углавном било поврће, нешто воћа и мало житарица. Вишак производа предавали су локалној земљорадничкој задрузи и остваривали скромну зараду. Према казивању потомака, у Николајеву је било око 35 салаша са пратећим објектима, претежно од лаког материјала, дрвета, прућа, шиндре, трске. Николајево је имало око 150 житеља, кафану, локални пут. Појединци су се бавили и занатима чије су вештине научили још у Русији.  Они који су се бавили сточарством држали су углавном живину, као и војвођански паори.

Локалним самодоприносом изградили су мост преко највећег канала, који доби име Динар ћуприја, по новчаним прилозима одвајаним за његово подизање. Преко те ћуприје возили су коњским запрегама робу у околна места, снабдевали сировинама оближњу кудељару, продавали домаће производе. Крајем тридесетих година објекти за становање су реновирани, неки кровови покривени црепом и село је за то време било веома лепо уређено. Али стигли су Други светски рат и нове недаће. После рата је у селу остало свега неколико домаћинстава, а последњи су отишли средином шездесетих година када је Дунав поплавио и оштетио преостале куће. Становништво се раселило по другим местима, како се ко могао снаћи. Тада је вода однела и крст, симбол окупљања. Једини траг тог јединственог села Николајева данас представљају оронули остаци те Динар ћуприје.

БИВШИ војник Беле армије Љаља Зољванов је као двадесетогодишњак дошао у Мали Мокри Луг и  почео да игра фудбал, али није био тако успешан као његов земљак Учур Куљдинов, па је морао да ради додатне послове. Био је рабаџија и кочијаш, али велика љубав према коњима довела га је до циља о ком је увек маштао. Са једним земљаком основао је Пансион за коње на Душановцу, где су своје племените љубимце остављали угледни банкари, трговци, политичари, који нису имали толико знања, стрпљења, вероватно ни времена, да негују своје коње. Љаља је имао све то. Власници грла били су веома задовољни и пансион је добро радио све до почетка рата. У послу му је помагао и његов млађи брат Бакуљ, који је дошао из Прага са дипломом Пољопривредног факултета.

Током окупације, нацистички шеф војне управе Србије - Франц Нојхаузен, који је пре рата радио у Београду као немачки представник за привреду, и био добро упућен у све што га је занимало, чуо је за Љаљу Зољванова и поверио му да одржава његове коње на Дедињу. Није познато како је Љаља после рата избегао казну због сарадње са злогласним Нојхаузеном и окупаторима.  Зољванов је, захваљујући познанству са једним америчким продуцентом, после рата постао веома успешан епизодни глумац. Био је идеалан тумач ликова Монгола и Кинеза, глумио је у филмовима са познатим звездама као што су Ђина Лолобриђида, Џек Николсон и многи други, а код нас је играо у филму Соје Јовановић „Пут око света” са Миодрагом Петровићем Чкаљом.

Браћа Зољванов  живела су у Улици Ђуре Ђаковића на Дорћолу. Љаља је често посећивао Хиподром, није познато да ли је имао и неко задужење. Умро је 1978. године у Зрењанину. Његов млађи брат Бакуљ, радио је на пољопривредном добру у Панчевачком риту. Преминуо је 1971. године, а сахрањен је на Руском гробљу у Београду.

МЕЂУ руским избеглицама је и око 5.000 Козака, који су формирали своја удружења и бирали врховног поглавицу - атамана. Нека удружења су настајала и по територијалној основи, кубанска, донска, терска, а било је и мешовитих. Формирано више од стотину козачких заједница, највише у Београду, Војводини и Шумадији. Све су биле потчињене главним вођама у Београду.

Као и остале избеглице, и Козаци су у потрази за бољим послом одлазили у развијеније земље, нарочито Француску и Белгију, а највећи талас исељења од неколико стотина Козака регистрован је у мају 1929. у латиноамеричку државу Перу.

Козаци су у Србији запамћени по својим приредбама и такмичењу у коњичким спортовима - џигитовкама, где су уз музику и националне песме изводили веома веште акробације и егзибиције, које су привлачиле велику пажњу не само руских избеглица него и локалног становништва. На игралишту клуба СОКО у Кошутњаку код Хајдучке чесме, 1928. године, одржане су велике козачке игре и трке. Београдска штампа пише да су због великог интересовања уведена два воза да би се организовао превоз заинтересованих учесникаи посетилаца.

Џигитовке су одржаване и у време козачких слава, а на стадиону Југославије 1933. године, два дана су одржавана ова такмичења. На овим свечаним такмичењима унапређивани су козаци у нове чинове, уз обавезне црквене обреде и хорско певање.
Официри су скоро увек носили своје униформе, а на женама се лако примећивао господски стил и отменост руске аристократије. „Свечани балови ошамутише на кратко ово питомо сремско место”, записа један хроничар Сремских Карловаца.

КОЗАЧКЕ игре одржаване су често, на Хиподрому у Београду, Шапцу и другим местима. На Царевој ћуприји 10. августа 1924. године у организацији Кубанског савеза Козака одржане су коњске трке и акробације, као и „вратоломна козачка џигитовка”.

У најави је истакнуто да је џигитовка лепо примљена у целој Европи, нарочито у Италији где је тркама присуствовао и краљ Емануел. Организована је и наградна игра „за најлепше даме на тркалишту” а бирали су их козаци тако што би у брзом трку поред трибина најлепшој дами бацали украсне бројеве. Пет најлепших дама добило је по један број, а оном Козаку који је први стигао на циљ припала је прва награда и тако до пете. Даме су у тој тачки имале задатак да привуку публику и такмичење учине узбудљивим. Дан је завршен козачким играма и забавом која је ушла у дубоку ноћ. Због великог интересовања био је повећан број трамвајских полазака ка Топчидеру и уведен специјални воз са Железничке станице, а цео приход био је намењен „у корист инвалида и руских студената”.

Добротворне Коњичке трке организоване су 1922. у више градова, а онима у Београду присуствовао је краљ Александар, што довољно говори о томе колико су биле популарне. Организоване су и наредних година и биле су изузетно популарне и веома посећене. На оваквим догађајима могла су да се прикупе озбиљнија средства, за инвалиде и сиромашне без редовних примања.

Добротворне прилоге организовала су Коло српских сестара „Књегиња Љубица” и друга културна друштва, као и утицајни појединци. Како пише „Политика“  у броју од 2. марта 1923, под покровитељством госпође Пашић, у сали „Касина” одржан је Козачки концерт под управом композитора Соколова, а цео приход намењен је руским и српским инвалидима.

СУТРА: СПОМЕНИК  РУСКЕ И СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

РУСКИ ГЕНЕРАЛИ СУ ПОСТАЈАЛИ ОБУЋАРИ: Упутили су се у неизвесност, да би опстали и сачували животе

21. 03. 2024. у 18:00

Свет

1 11

СМРТ ЗА СМРТ! Медведев поручио терористима и налогодавцима да их чека страшна судбина (ВИДЕО)

22. 03. 2024. у 20:57

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ИНФОРМБИРО ДОНОСИ НОВЕ НЕДАЋЕ РУСИМА: Два брата Пeтар и Николај Сербов срели су се поново када је стигла Црвена армија

20. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РУСИ ГРАДИТЕЉИ МОДЕРНЕ СРБИЈЕ: Руски архитекти су академизaм комбиновали са српско- -византијским стилом

19. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације