РУСКИ ГЕНЕРАЛИ СУ ПОСТАЈАЛИ ОБУЋАРИ: Упутили су се у неизвесност, да би опстали и сачували животе
НЕОБИЧНЕ судбине знаних и незнаних појединаца, оставиле су више трага у српској штампи него у историографији. Професори, генерали и други уметници морали су да се довијају како знају и умеју да би обезбедили основну егзистенцију.
Један упечатљив пример доноси нам „Политика“ у броју од 9. новембра 1920. године. Она пише да је руски генерал Мелников, ветеран Првог светског рата, Дењикинове и Врангелове Беле гарде, преко Цариграда и Солуна стигао у Београд у мају те године. Део породице му је страдао у рату, а о осталим члановима није знао ни да ли су живи.
Не могавши да пронађе посао, отворио је обућарску радњу у приземљу трошне зграде у Таковској бр. 52, на тадашњој периферији Београда. Та мала соба била му је и радионица и стан, а до алата за рад дошао је захваљујући „помоћи добрих људи”. Обућарски занат је изучио као шегрт код једног обућара када је Русија по доласку бољшевика иступила из рата, а његова јединица распуштена. После се прикључио белогардејцима и после пораза царске војске, са Врангеловим официрима стигао је у Србију. Обућарски занат му је постао драгоцен извор средстава за преживљавање. И поред сувише скромних услова за живот у том малом простору, ништа му није фалило. Желео је само да има више муштерија и да уместо те мале собице изнајми већу, ближе центру, где би могао да смести своју радњу и „живи од свог рада”.
У ТОЛИКОМ броју придошлих Руса морао се наћи и неки преварант и коцкар. Људи таквог соја, брзо су схватали да у Совјетској Русији не могу да искажу сва своја „занимања и способности” па су разним каналима бежали ка Западу. Неки су дошли и у Србију. Живели су како су навикли, отмено и раскошно, брзо су пронашли свет који им одговара. Било их је веома мало, али наводимо један занимљив пример који је забележила београдска „Политика“ у бројевима од 8. и 9. августа 1924. године.
У једном луксузном стану у Дечанској улици у центру Београда (у тадашњој Палати Ивић), агенти полиције ухапсили су око 30 гостију, међу њима неколико Руса и двадесетак анимир дама и отмене господе који „под утицајем опијума дуго нису никако могли да се разбуде”. Међу ухапшенима су били бивши руски чиновници, официри, студенти. Полиција је саопштила да је ова врста забаве организаторима омогућавала веома добру зараду....
Тај тајни салон за забаву био је затвореног типа, у њега су могли да уђу само богати, и то на „сигурну препоруку” или лозинку која се мењала сваке вечери. Они су тај клуб доживљавали као престижно место недоступно за обични свет. То их је чинило срећним и престижним у односу на обичне смртнике. Новац су на том месту губили и неки наши успешни трговци и рентијери, али су морали да ћуте да вест не би дошла до њихових супруга и полиције. Власници овог салона били су руски емигранти Виктор Веснин и Александар Палубелов, а сарадници добро плаћени домаћи преваранти.
ПУКОВНИК РАЈЕВСКИ
МЕЂУ руским избеглицама временом је заживела традиција да туристички посећују Врњачку Бању, да у њеним парковима проводе одморе и конзумирају њене лековите воде. Многи од њих су често одлазили и пут Алексинца јер се у његовој близини, код Адровца, налази црква Свете Тројице у којој је схрањен пуковник Рајевски. Рајевски је иначе погинуо као српски добровољац у рату против Турске 1976. године, на том месту је подигнута ова црква. Руски емигранти су долазили да одају пошту овом храбром официру кога је је Лав Толстој овековечио као грофа Вронскогу роману "Ана Карењина".
ГРИГОРИЈЕ Гриша Сперански, родом из Петрограда, дошао је у Србију као врстан кувар руске војске заједно са Врангеловим јединицама. Добио је ангажовање у пограничној служби на јужним границама са Грчком и Албанијом. Једну занимљиву причу о њему донели су нам аутори књиге „Врњачки Руси”. Када је распуштена погранична служба, Гриша је нашао посао у реномираној врњачкој гостионици „Швајцарија”, после извесног времена постао је и њен шеф. Током посла упознао је бројне земљаке, лекаре, инжењере, професоре, геометре, музичаре, картографе. Дружења су прерасла у пријатељства.
Договорили су се да се окупе у „Швајцарији” на годишњицу преноса посмртних остатака генерала Врангела у Београд. То окупљање је постало традиција, одржавано је сваког 6. октобра, а ово јединствено дружење које је привукло пажњу Врњчана, завршавало се дубоко у ноћ. Особље „Швајцарије” припремало је руске и домаће специјалитете, уз изобиље вотке и вина. Ово одабрано друштво, њих тридесетак, водили су носталгичне разговоре о успоменама из Русије, ратним доживљајима, животу у својој другој домовини. Није их напуштала нада да ће се ипак вратити у Русију. Дружење је завршавано уз балалајке, песму и игру, а пред рану зору је настављано у Гришином стану.
Дружења у „Швајцарији” прекинуо је рат, после су настављена све до средине седамдесетих, али је друштво бивало све мање и мање. Стара „Швајцарија“ у Врњачкој Бањи одавно не ради, а нема више ни тако добрих руских каваљера.
КОЛИКО ли је само руских породица морало да напусти своја имања и домове и упути се у потпуну неизвесност да би опстали и сачували животе. Једна од њих су Локтионови. Алексеј Георгијевич Локтионов потиче из једне од богатих руских породица која је после црвеног октобра морала да тражи спас у избеглиштву. Његови преци живели су срећно у Вороњежу у Донској степи, имали летњиковац на Криму, али морали су све то да напусте.
Нису се двоумили где ће се упутити. Кренули су ка Србији и стигли у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Зауставили су се у Суботици. Алексеј се ту загледао у Суботичанку Даницу Ђуричић, и из тог брака родио се син Георгије млађи, којег су сви звали Ђорђе. Даница се убрзо разболела па је бригу о малом дечаку преузела његова бака Марија Митрофанова, Алексејева мајка. Она је још у Русији била у браку са Србином Иваном Радојичићем, аустроугарским заробљеником у Првом светском рату, који је некако успео да пребегне на руску страну. То српско-руско породично пријатељство пратило је ову породицу и касније.
Даница је умрла када је малом Ђорђу било седам година. Када је умрла и бака Марија, Ђорђе је остао сам. Није прошло пуно времена, опет се заратило. Његов отац Алексеј нестаје првог дана рата када су нацисти бомбардовали Београд, и о њему се до данас ништа не зна.
БАЧКА је у распарчавању Југославије ушла у мађарску окупациону зону, Ђорђе је ухапшен, али га је од смрти спасло добро знање мађарског језика, па је поштеђен. Одлучио је да оде у партизане, прикључио се Осмој војвођанској бригади. Прошао је тежак ратни пут, борио се и на Сремском фронту. Дочекао је црвеноармејце, па је био у прилици да упозна и маршала Толбухина који му је понудио да се врати у домовину, али младић то одбија.
Завршио је за угоститеља и бомбонџију, верујућу да ће са тим занатом лакше наћи посао од којег ће моћи да живи. Оженио се и добио ћерку Розалију Душицу која је остала у Суботици, удала се и добила три сина. Више година је радио по Босни, а 1957. дошао је у Бијело Поље, где је упознао лепу Новку Вујичић и оженио се по други пут. Убрзо је на свет дошао син Зоран. Супруга Новка је преминула после 20 година. Нову срећу у кући донеле су Зоранове ћерке Даница и Татјана. Зоран је постао успешан пословни човек, а Локтионови срећна и безбрижна породица.
Ђорђа су једино прогањале мисли о рођацима који су остали у Русији, стално се питао да ли има неког у животу. Са том носталгијом преминуо је 2004. године, не видевши земљу својих предака. Искра љубави према Русији пренела се и на његове потомке, сина Зорана и две унуке. Обе су виделе земљу својих предака, завршиле су Међународне односе на Државном институту у Москви. Могле су да остану да раде у престижним руским установама, али корени су их вукли да се врате тамо где су рођене, у Црну Гору. Данас Локтионови, Зоран и његоде две ћерке живе у Бијелом Пољу и Подгорици, а Ђорђеви потомци из првог брака, у Суботици.
СУТРА: КОЗАЧКЕ АКРОБАЦИЈЕ ЗАДИВИЛЕ БЕОГРАЂАНЕ
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)