ФЕЉТОН - БЕОГРАД ЦЕНТАР РУСКИХ ПИСАЦА У ИЗБЕГЛИШТВУ: Песникиња је превела спев Ивана Гундулића "Сузе сина разметнога"

БЕОГРАД је био један од већих центара руских писаца у расејању и у њему је деловало неколико кружока и веома жива књижевна активност, у часописима су објављиване песме, есеји, полемике.

Лидија Девељ Алексејева је радила као професор у Руско-српској гимназији, Фото Википедија

Када је реч о ауторима, то су ипак били мање познати писци, као што су песникиња Јекатерина Леонидовна Таубер, Јевгениј Кискевич, Лидија Девељ Алексејева, Кирил Тарановски, Алексеј Дураков. У Београду је деловало једно од већих удружења руских писаца и новинара у Европи чије је седиште било у Косовској улици бр. 13.

Они највећи, као што су Иван Буњин - први руски нобеловац, Мерешковски, Данченко и други, стварали су у Француској, Немачкој, Чехословачкој, а они који ће светску славу стећи у Совјетској Русији - Сергеј Јесењин, Владимир Мајаковски, Александар Блок, Ана Ахматова, Борис Пастернак, нису напустили домовину. Били су забрањивани, прогањани, а неки од њих су трагично завршили живот. Иако у Србији нису стварали највећи руски писци у расејању, Београд је одабран за одржавање Конгреса руских писаца и новинара у емиграцији, што само по себи говори о томе колико су били духовно везани за Србију.

ЈЕКАТЕРИНА Леонидовна Таубер (1903-1989) је била ћерка професора Леонида Ј. Таубера који је по доласку у Београд предавао Кривично и Трговинско право на Правном факултету. Њена бака била је из племићке породице Пузаревски, рођака великог писца Гогоља, а прадеда Михаил Таубер био је добровољац у Српско-турском ратуУ Јагодини је као ратни хирург 1877. основао болницу и лечио рањенике.

Радила је као професор страних језика у Трговачкој школи у Панчеву и била један од најактивнијих учесника књижевних кружока у Београду и концерата руских и српских уметника. Тауберова се касније удала за Константина Старова ког је упознала док је живела у Харкову и одселила се код њега у Француску. Објавила је неколико збирки песама, а неке од њих је посветила местима за које је остала везана у својој другој отаџбини, као што су „Кафе у Земуну“, „Београдским пријатељима“,“ Бока Которска“.

ПЕСНИК  Јевгениј Кискевич је завшио трагично, ухапсили су га без основа црвеноармејци приликом ослобађања Београда, предали партизанима, они га одвели на Бањицу где је стрељан са групом затвореника. Они који су га добро познавали, као што су Лидија Ираклиди и колегиница Лидија Алексејева, твдили су да је ухапшен и погубљен без икаквог основа. Политика га уопште није занимала, само се бавио писањем и зато је остао у Београду када су дошли црвеноармејци, уверен да није ништа скривио. Молио је своје руске пријатеље да га избаве из Бањице, али у тим данима се глава губила за ситницу и нико није смео да му помогне, плашећи се за свој живот.

ЛИДИЈА  Девељ Алексејева (1909-1989) се рачуна сврстава међу веће песнике у емиграцији, који су живели у Београду. Она је са породицом дошла у Београд 1922. године преко Константинопоља. Завршила је руско-српску гимназију са интернатом у Кикинди и Београду и Филозофски факултет у Београду. Запослила се у Руско-српској гимназији у Узун Мирковој улици (данас Педагошки музеј) где ради све до октобра 1944. године. Београд је напустила непосредно пред долазак црвеноармејаца, плашећи се како ће се понашати према руским емигрантима.У Београду је остао њен супруг Михаил Ивањиков...

Алексејева се у Аустрији задржала скоро пет година, а потом одлази у Америку, где најпре ради у једној продавници, а после извесног времена добија посао у словенском одељењу Градске библиотеке у Њујорку, где ради скоро 20 година, све до пензионисања.

Тај посао јој омогућава да успостави сарадњу са руским ствараоцима у Америци, објављује песме у руским часописима у Њујорку и Немачкој и неколико збирки поезије, у којима преовлађују мотиви природе. Пише о „упорности чекања живота који никада стигао није”, о местима у којима је живела. Београдски део живота од школавања до рада у просвети и активног учешћа у књижевном животу, пресудно је утицао на њено стваралаштво. Остоја Ђурић пише да су „књижевни критичари редом истицали беспрекорност њеног језика, а нама преостаје да додамо да је Алексејева своје истанчано чуло за руски језик однеговала још у младости у београдском језичком кружоку”. После Марине Цветајеве сматра се највећом руском песникињом у емиграцији. Преминула је 1989. године, почива на Руском гробљу у Њујорку.

ИГОР Васиљевић Северјанин (1887-1941), право презиме Лотарев, један од најпознатијих руских песника, био је такође активан у књижевном животу Београда. Имао је своје књижевне вечери не само у Београду него и у другим центрима руске емиграције - Новом Саду, Дубровнику, али и Берлину, Паризу, Софији, Варшави, Букурешту, Прагу, Бриселу.Објавио је десетак збирки песама, од тога две у Београду – „Класичне руже“ и „Медаљони“. Почетком тридесетих година боравио је у Дубровнику, путовао по Далмацији и Боки Которској. Збирка „Адриатика“  инспирисана је управо тим местима, а у њу је уврстио и три песме Јована Дучића везане за Дубровник, које је сам превео. Неке песме је посветио истакнутим руским емигрантима са којима се дружио у Југославији.

ИГОРА Северјанина су још у царској Русији називали „краљ песника”. Његова гостовања широм земље била су изузетно посећена, јединственим емотивним стилом читања својих песама скоро хипнотички је привлачио публику. Први је песник који је пунио сале као што су то чиниле поједине музичке звезде, што у земљи великих песника и јаке конкуренције није било лако. Рођен је у Санкт Петербургу, отац Василиј био је високи официр, а мајка Наталија Степановна Лотарев из племићке породице. Иако је из богате породице и један од најпопуларнијих песника, последње године живота провео је у сиромаштву. Преминуо је у једној болници у Талину, у Естонији, децембра 1941. године.

ОСИМ  тога што се Нови Бечеј везује за Харковски девојачки институт, град на Тиси познат је и по томе што су у њему живели потомци великог светског писца Лава Николајевича Толстоја. Неколико потомака Толстоја живело је између два рата и у Србобрану, Новом Саду, Вршцу и Београду.

Та линија српских Толстоја потиче од сина великога писца Иље Љвовича, који је после Октобарске револуције отишао у Америку, где је држао предавања о свом оцу у разним градовима. Истакао се као саветник режисерима комада са руском тематиком. Остварио је запажену улогу у филму „Васкресење” по роману његовог оца, којом је наговестио и добру глумачку каријеру. Веровато од тога није било ништа, пошто велики познавалац потомака горостаса из Јасне Пољане, Алексеј Арсењев, пише да је Иља Љвович умро у сиромаштву у Њујорку 1933. Писац Иван Буњин је, изгледа, биоу праву када је Иљу Љвовича описао као ведрог и веома талентованог ветропира. Развео се од супруге Софије Николајевне Толстој, иако су имали шесторо деце. Она је заслужна што су њихова деца у тим тешким ратним временима успела да дођу у Краљевину СХС и оснују своје породице, чије потомке називамо српски Толстоји. Прва је дошла у Србобран чинећи све да привуче синове који су остали да ратују против бољшевика. Ратна срећа је, међутим, била наклоњена половично.

Од четири њихова сина, два су преживела и успела да дођу. Михаило је преминуо од тифуса као добровољац Беле гарде, а Андреј је погинуо на Криму 1920, у коњичкој бригади чији припадник је био и његов брат Владимир, који је успео да преживи и дође у Србију. Четврти син - Иља млађи је као поморски официр на Далеком истоку успео да дође у Србобран преко Владивостока.

ГУНДУЛИЋ НА РУСКОМ

ЗА СРПСКУ и југословенску књижевност важан  је превод песникиње Лидија Девељ Алексејеве спева Ивана Гундулића „Сузе сина разметнога”. Објављен је у Вашингтону на руском језику 1964. године, за који је предговор написао познати слависта Ростислав. Р. Плетњев (1903-1985), професор Универзитета у Монтералу, који је више година живео у Београду, где се на књижевним састанцима упознао са Алексејевом. Плетњев је био професор гимназије у Ваљеву, после априлског рата ухапшен је и одведен у заробљеништво, одакле успева да се избави. У време Информбироа морао је опет да емигрира, отишао је у Канаду, где је остварио успешну универзитетску каријеру.

 СУТРА: РУСКИ ЕМИГРАНТИ ДОНЕЛИ СЛАВУ СРПСКОМ СТРИПУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 14

ФЕЉТОН - РУСИ ОТКРИВАЈУ СРПСКО ПРАВО ИЗ ДОБА НЕМАЊИЋА: Јаков Хлитчијев био је један од највећих стручњака за механику и бродске конструкције

11. 03. 2024. у 18:00

Политика

0 11

ФЕЉТОН - РУС ОСВЕТЉАВА ИСТОРИЈУ СТАРИХ СРПСКИХ ВЛАДАРА: Степан Куљбакин је проучаво структуру језика Мирослављевог и Вукановог јеванђеља

10. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЧЕЦИ СРПСКО-РУСКЕ САРАДЊЕ У ПРОСВЕТИ: Још у време књаза Милоша Руси су учествовали у формирању модерне српске просвете

09. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације