ФЕЉТОН - НАПОЛЕОНОВО ПРОКЛЕТСТВО ИСТОРИЈСКИ ПРАТИ СВЕ СРБЕ: Карађорђев први назив је био "верховни командант и сербски предводитељ народа

СРПСКА револуција се од герилских побуна са сељачком рајом претворилау рат великих војних формација и са једне и са друге стране.

Војвода Миленко Стојковић је заузео тврђаву Пореч на Дунаву, Фото Илустрација: Фонд графика Пожаревачког архива

На граници између Београдског и Лесковачког пашалука Срби су утврдили свој положај, против продора из Ниша. На мосту код Иванковца су одржавали границу, а учврстили су и суседни Делиград. Против турске војске Срби граде утврђене шанчеве, копањем ровова и опкопа са зашиљеним кољем.

Најпре су локалне војводе, Миленко Стојковић и Петар Добрњац, нанели почетни ударац војсци Хафиз-паше 18. августа 1805. Та битка и победа на Иванковцу је постала прекретни догађај револуције. Страхујући од Карађорђевог појачања из Крагујевца, Турци су се повукли на нови положај. Рањен им је био и заповедник Хафиз-паша. Напуштају и Параћин и повлаче се у Ниш да преустроје своје снаге.

Победа на Иванковцу је улила нову храброст у српске побуњенике и омогућила да приступе организовању своје државе на бољи и савременији начин. Слали су своје делегације руском и аустријском цару, па охрабриване са свих страна стварају основу првој државној влади, коју називају Правитељствујушчи совјет. Састао се у Смедереву 1. септембра 1805, са председником протом Матејом Ненадовићем и секретаром Божом Грујовићем (Теодор Филиповић). Био је пореклом из Јужне Угарске, а у Србију долази са положаја професора универзитета у Харкову. Није био ни први ни последњи Србин који је напуштао своје учене папире у туђим земљама, који се придруживао револуцији и узимао учешћа у усклађивању правних норми са пословањем прве српске владе. Као плод посете велике српске депутације Петербургу, руски цар је новчано почео помагати Србе, притискао султана да Србима попушта.

НА ВЕЛИКОЈ  Народној скупштини у Смедереву 12. децембра 1805. доносе се мере о организовању државе и ширењу нових устанака у суседним покрајинама. Требало је ојачати Карађорђеву власт, онемогућити напрслине око сукоба појединих војвода у нахијама. Рачунало се на могућност коришћења реке прибеглица са околног турског подручја на ослобођену територију у Србији.

Стварањем Правитељствујушчег совјета 1805. Србија је почела да изграђује централизовану државну администрацију, али је тада није ни завршила, нити стабилизовала процес обликовања нове националне државности. Основа свих тих напора се полако остварује око једине трајније и постојаније тачке у личности вође устанка Карађорђа Петровића. Он још није добио владарску титулу и ако се наиђе на податак да је већ тада називан „вождом“, то треба узети као случајан назив, а не уставно одређену владарску титулу. Његов је први назив „верховни командант и сербски предводитељ народа“...

Ако се узме да је то влада српске државе, прва подручна организација у њеној администрацији је нахија. Иако се њихово постојање и укупан значај стално врти око броја 12, мора се узети у обзир да нова национална државност почива више на истакнутом појединцу и хијерархији која је међу њима стварана, него на установама на чијем су челу ти појединци формално стајали. Вук Караџић је дао дефиницију нахије, као „окружја једног града докле се он заповеда“ Он вели да је било четрнаест нахија, али извори за прво време знају само за једанаест. Оне добивају имена по градовима у њиховом средишту и социјалној подлози. У тој административној хијерархији, испод нахије је кнежина. Назива се по рекама или планинама. У једној нахији може бити само једна или више кнежина. На челу нахије је „командант“, а кнежина „војвода“. Уколико се сами нису наметнули, или традиционално бирани, што је у почетку било правило, њих наименује управитељ  народа Карађорђе и Правитељствујушчи совјет, као формално значајнији од њега. Испод кнежина су срезови и на дну је село, са сеоским збором и кнезом, који је деловао докле је требало вршити наредбе.

ДАЛЕКО  је значајније шта су други радили у корист Срба, од онога шта су они сами себи чинили. Крај 1805. године је био врло судбоносан за даљи развој, иако ни Срби ни други о томе нису били одмах обавештени. Након блиставе победе Наполеона над Русијом и Аустријом код Аустерлица, на прву годишњицу крунисања за цара, 2. децембра 1805, под истим шатором је одржан велики скуп француских и аустријских масона. Француски министар спољних послова Шарл Талеран  саветовао је свога цара да се мора променити политика према Аустрији. Уместо сталног ратовања, требало би настојати да се она угради у француски систем Европе. Наполеон је све више почео да брине о идејама које би га учиниле бесмртним, па да уједињену Европу под његовим вођством види као срећан савез великих нација. Источна граница би била у исто време и источна граница обновљене Пољске. Аустрија би добила задатак да се брине о стварима у југоисточној Европи, одакле ће избацити Русију и окренути је у Азију. Средином фебруара 1805. Талеран  је процењивао да је циљ  српских побуњеника под Карађорђем да „се убаце у срце Босне“ и да „сви православни хришћани ове покрајине, који су у великом броју, показују спремност да им се придруже“. У његовом министарству спољних послова тада се рачуна да је Босна српска земља.

НАПОЛЕОН  ће у то приближно време дати две дефиниције које ће се за касније деценије, можда векове, показати као мртвачки ковчег за српску будућност. Најпре, вели, да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом, био раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже, да је „Аустрија географски непријатељ Србије“. То је историјско проклетство „ orocolo Napolenico”, над целом будућношћу српског народа. Утиснут му је на чело белег вечног савезника Русије.

Срби су након скупштине у Смедереву 12. децембра 1805. настојали да ојачају свој положај.

Слали су делегацију руском цару, као и аустријском, са убеђењем да ће Русија наставити притисак на султана да се са Србима направи споразум о помирењу. Слали су делегацију и турском султану, а предузете су мере да се и карловачки митрополит у том погледу више ангажује. У свим правцима су српске војводе шириле ослобођену територију. Миленко Стојковић је упао у Крајину и заузео Тврђаву Пореч на Дунаву. Петар Добрњац је ослободио Прокупље и Куршумлију и дошао до Лесковца. Радич Петровић до Новог Пазара, а Милан Обреновић избио пред Вишеград. а 15. априла 1806. је тучена босанска војска код Уба, па су од зворничког паше отети Јадар и Рађевина.

ОХРАБРИЛО је све ово турску владу да припреми обрачун са српском побуном. Сарајевски надкадија, виши суд, унео је у свој деловодник 21. марта 1805.    решење верског поглавара шејхулислама о „светом рату“, џихаду против Срба. „Према одредби шеријата муслимани су дужни да воде свети рат (џихад) са горе наведеним устаницима.“ Како се води један исламски свети рат, објашњено је у обновљеној фетви шејхулислама средином априла 1807: „Према издатој часној фетви, невјерници Срби су ван закона стављени. Сви они који се у овом правцу истакну својим јунаштвом и храброшћу, недвојбено ће по шеријату бити газије. Сва имовина наведених невјерника, све њихове ствари и сва стока је ратни плијен. Дозвољено је заробљавати их и одводити у робље“. По турском ратном плану, на Србију се за 1806. припремао поход три армије, једне од Ниша, друге од Скадра и треће са Дрине, где је код Зворника био збор босанских војних снага.

ФРАНЦУСКА ДИПЛОМАТИЈА

МИРОМ у Братислави после рата са Аустријом  Наполеон јој  је одузео Далмацију, а његова војска је 26. маја 1806. прошла кроз Далмацију и улазила у Дубровник. У исто време француски дипломати настоје да припреме један савез са Турском. Армију од 25.000 војника у Далмацији почињу да називају „армијом Србије“, јер сматрају да може да маршује кроз Босну на Дунав. Помаже се турска војска, даје јој се лиценца за производњу најсавршенијег топа тог доба (graboval), шаљу се официри, уходе цртају мапе Босне и прорачунавају наврат-нанос број становника тамо.

 СУТРА: СРПСКА КОЊИЦА ИЗАЗВАЛА РАСУЛО У ТУРСКОМ СТРОЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА НИЈЕ БИЛА СЕЉЧКА ХАЈДУЧИЈА: Споразум под Београдом са Ебу Бекир-пашом, дугорочно, узето је био историјски тријумф

06. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО ОДРАЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ ЈЕ ЖИВЕО: Већина Карађорђевих војвода су убијали и више и неразборитије од њега

05. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВОЂЕ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ БИЛИ СУ ТРГОВЦИ СВИЊАМА: Срби из Јужне Уграске су убрајани у врх балканских националних буржоазија тога доба

04. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ВЕХАБИТСКИ ПОКРЕТ УТИЦАО НА ИЗБИЈАЊЕ ПРВОГ УСТАНКА: Јањичари су више пута покушавали да се докопају власти у Београдском пашалуку

03. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације