ФЕЉТОН - ДЕМОНСТРАНTИ ТРАЖЕ УСПОСТАВУ РЕПУБЛИКЕ: Социјалдемократе су већ 1904. године дошли су у сукоб са радикалском владом Николе Пашића

ПОСЛЕ Мајског преврата на парламентарну политичку сцену ступила је партија која је била даље на левици него Народна радикална странка у време настанка. Српска социјалдемократска странка основана је 2. августа 1903. године у хотелу „Булевар” у Београду.

Димитрије Туцовић био је најистакнутији вођа Социјалдемократске странке, Фото "Википедија"

Том приликом ујединила су се неколика радничка удружења која су деловала под утицајем идеологија старих социјалиста, међу којима су најзначајнији били Светозар Марковић, Васа Пелагић и Мита Ценића. Први председник ССДП је био Драгиша Лапчевић, али је њен најистакнутији вођа био Димитрије Туцовић. Временом ова странка почела је да стиче подршку делова све бројнијег градског радништва. Развијала се као револуционарна марксистичка организација. Решење државног и националног питања српске социјалдемократе виделе су у јужнословенским, па чак и балканским оквирима – у федерацији равноправних држава.

Идеологија СДСС развијана је на темељима „Ерфуртског програма“ Социјалдемократске партије Немачке. Циљеви странке били су увођење општег права гласа и доношење законодавства које би штитило раднике. Странка је стајала иза многобројних штрајкова, чији су захтеви били повећање надница, скраћивање радног времена и побољшање услова рада. ССДС је покренула социјалистичку библиотеку и разне новине и часописе, међу којима су од посебне важности били Борба, Радничке новине, и Једнакост. ССДС, која је 1909. именицу „странка“ у називу заменила са „партија“, била је чланица Друге Интернационале.

ВЕЋ 1904. овакав програм и деловање СДСС  дошли су у сукоб са радикалском владом. Однос владе и опозиције у том случају разликовао се од односа владе према опозицији у ранијим деценијама. ССДС је имала два посланика у Народној скупштини. Партија је била привржена пацифистичкој политици и гласала је против свих кредита у склопу програма наоружавања који је претходио ратовима у раздобљу од 1912. до 1918. године.
Година 1906. означила је прекретницу у спољној, али и у унутрашњој политици. Започео је

Царински рат са Аустроугарском. Србија је била принуђена да у потпуности промени спољнотрговинску оријентацију, а током трајања овог економског сукоба заоштрени међународни односи претили су избијањем рата.  Србија је последицом овог развоја догађаја, али и са свешћу да је заостала у програму наоружавања за суседном Бугарском, започела програм наоружавања који је наметнуо потребу узимања највећих спољних кредита у дотадашњој историји. Када је 1906. подигнут један кредит у износу од 95 милиона динара у злату за куповину оружја и изградњу нових пруга, укупан дуг земље прешао је износ од 550 милиона.  Народна скупштина је 12. децембра 1906. године одобрила овај зајам, а јавност је била згрожена, пре свега зато што је курс зајма износио 86%, па је од 95 милиона који су узети на зајам заиста преузето свега 81,7 милиона динара.

И прихваћена камата од 4,5% годишње чинила се висока, а рок отплате од највише 50 година – неповољан. У то време колонијалног подјармљивања малих народа и њихових земаља, узбуну је изазвала и вест да је као гаранција за кредит дат вишак чистих прихода Самосталне монополске управе. Због свега овог су се побунили студенти. На студенте окупљене 10. децембра 1906. жандармерија је отворила ватру из пушака. Изненађење и гнев учинили су да се у мноштву зачују поклици републици. Новине „Правда“  упоредиле су ове догађаје са мартовским демонстрацијама из 1903. године, које су тешко нарушиле углед династије Обреновића. Аутор чланка је чак изнео уверење да су ове догађаје инспирисали истоветни кругови.  

САВРЕМЕНИЦИ су забележили како највеће незадовољство демонстраната није изазвало ни подизање кредита, нити његови услови, већ је оно највише било усмерено према краљу Петру. Веровало се да је председник владе Пашић обећао краљу три милиона динара уколико не омета доношење кредита. Полиција је на Теразијама покушавала да спречи демонстранте да дођу до Двора, коначно, у огорченом гушању са грађанима уз употребу бајонета и пуцњави је рањен један студент. Демонстранти су се потом окупили на раскрсници улица код кафане „Лондон“. Тада се окупљенима обратио студент Крста Цицварић  који је, између осталог, рекао: „Недамо и нећемо зајам, којим Пашић мисли да плати људе, који су га довели на власт!“ Овај будући новинар и анархиста тврдио је да су прилике у земљи горе него пре Мајског преврата из 1903. године. Под режимом краља Александра, тврдио је, није било камариле завереника и трговаца. Цицварић је тада отворено предложио буде успостављена република, коју је видео као спас за Србију.

Следећег дана и прекосутра полиција заредом противзаконито запленила тираж „Правде“.

Оснивач „Правде“  Павле Маринковић питао је у скупштини Пашића да ли је војска била стављена у приправност, али није добио одговор на ово питање. Студенти су поново демонстрирали након што је скупштина усвојила овај кредит, али тада није дошло до поновних сукоба.      

ОПОЗИЦИЈИ се у то време могло чинити да је у кризи целокупан систем. Крајем децембра 1906. „напредњачки омладинци“ су се у „Правди“  подсмевали радикалима пишући извештај са демонстрација „по мери“ полиције. У машти аутора окупљеним присталицама разних странака обратио се и сâм Пашић:

“’Кад је маса стигла на место где се налази кућа господина Николе Пашића, клицање се устостручило. Узвицима „живео Пашић!“, „живео зајам“ „живела три милијуна“ није било краја све док се више Росулекове радње није појавио на прозору господин Пашић, гологлав, и клањајући се његовим осмејком на уснама, на све стране. Кад се маса његовом појавом умирила он је узео реч и изговорио овај говор:

„Много вам фала, браћо, због ово. Сад кад имамо зајам све ће да бидне добро. Оће да бидне добро и за оно што је господин Светозар, овај не Светозар, него господин Светолик, рекао господин Мити, овај не Мити него господин Сими, овај Катићу. И то ће да буде свршено. Што се тиче републике, фала вам, јер и ја сам против. За против сам јербо је боље да буде намесништво. То јесте не да буде намесништво, него да не буде република, јербо у републику нема намесништво а намесништво је боље због што се тиче три намесника. У осталом, све ће да бидне добро и хвала вам браћо.“

О тешкоћама у Србији чуло се и на другом крају света. Почетком 1907. године разне новине широм света објавиле су да у Србији постоји читава струја која захтева успостављање републике. Прво у лондонским, а потом у многим другим новинама на енглеском, објављен је првог дана Нове године чланак у коме стоји: “Становништво Београда, у Србији, показало је значајне знаке нелојалности према круни. Окупљени око палате грађани су викали: ’Доле монархија!’, кличући републици.“  Поједине новине објавиле су како је ова експлозија републиканизма била последица немира у којима је убијено десет а рањено дванаест студената Београдског универзитета.

ЧИТАВА КАМПАЊА

БАШ  као и радикалима, у раном разобљу њиховог деловања, питање облика владавине није било кључно ни српским социјалдемократима. Ипак, када је почетком марта 1909. године принц Ђорђе Карађорђрвић убио свог слугу Стевана Колаковића, управо су њихово гласило,  „Радничке новине“ водиле читаву кампању за коју су многи веровали да је нарушила углед сâме установе монархије.

СУТРА: У ЗАТВОР ЗБОГ ПИСМА ШВАЈЦАРСКОМ КРАЉУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОГ СОЦИЈАЛИЗМА СКЛОН ПРЕМА МОНАРХИЈИ: Светодуховски устав из 1869. написан је по узору на немачку државу Баден-Виртемберг

14. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ НАРОД ДЕЛИ У ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ: Цензура је Станојевићу "гледала кроз прсте" зато што је критиковао опозиционе либерале

13. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације