ФЕЉТОН - НОВИ ЦАР ЈОЗЕФ I ОСПОРАВА ВЛАСНИШТВО СРПСКЕ ЦРКВА:

КАДА је почетком 1703. у Угарској избио Ракоцијев устанак, а Срби постали битан војни фактор на страни двора, променио се однос према патријарху и православцима. НАСТАВАК НАСЛОВА: Команданат који се највеше истакао у српкој војсци био је Јован Поповић-Текелија

Јован Поповић-Текелија, Фото "Википедија"

Царске трупе у Угарској с пролећа 1703. нису биле бројне, јер је у току био за Хабзбурговце далеко значајнији војни сукоб - Рат за шпанско наслеђе (1701-1714). Срби су у то време у Угарској чинили око 25% цару оданих трупа и то је пресудило да цар поново покаже наклоност ка њима. Одмах је наређено строго поштовање Привилегија и смањивање верских притисака.

На почетку устанка дошло је до саветовања међу старешинама и патријархом, на којем је решено да и поред бројних позива да пређу на страну устаника (куруца), остану верни цару. Срби су се заједно са царским трупама борили на готово свим ратиштима против Ракоција, достављали намирнице блокираним тврђавама, били претходница јачим јединица и обављали ухођење непријатељског терена. Током наредних осам година истакли су се бројни команданти, највише Јован Поповић-Текелија, Вулин Илић, хаџи Мојсије Рашковић, Секула Витковић и подвојвода Јован Монастерлија (| 1706).

Заједно са царском војском 1703. код Сегедина су спречили упад куруца у Бачку. Борили су се око Печуја, где су због ранијих прогона своје оружје окретали и против католичких мисионара и свештеника. Доживели су тешка страдања 1704. и 1705. у Бачкој коју су опустошили куруци убијајући Србе и по збеговима у мочварама. Током 1705. и 1706. страдали су на простору жупанија Барања, Толна и Шомођ, тако да оне више нису називане Српском земљом. И поред оваквих изазова Срби су чинили трећину царских трупа у Бици код Тренчина (1708) када је задат најтежи ударац Ракоцију.

ТОКОМ  Ракоцијевог покрета постојала је велика супротност између става који су према Србима заузели кардинал Леополд Колонич и Дворска комора, с једне стране и Дворски ратни савет, са друге. Колонич и Комора су тражили да се ограничи утицај патријарха, а Дворски ратни савет је критиковао католички прозелитизам. Патријарх и епископ Исаија Ђаковић су знали да наклоност Дворског ратног савеза долази због ангажовања српских војника против Ракоцијевог устанка и то су користили већ приликом аудијенција код цара новембра 1703. када им је владар обећао поштовање Привилегија, а по потписивању мира да ће одредити места за српско насељавање.

Знатно озбиљнију акцију патријарх и владика Исаија су покренули после смрти цара Леополда I (5. мај 1705), када су од новог владара, Јозефа I, тражили да потврди Привилегије. Он их је 24. фебруара 1706. уопштено потврдио, али је патријарх сматрао да се права морају појединачно навести и зато се поново обратио цару. Арсеније III је у 24 тачке побројао све што је добијено од цара Леополда I, шта је и на који начин прекршено и шта се због тога захтева од новог владара. Тражио је да се изврши коначно пресељавање Срба у Славонију, Срем, Куманско и Ђулинско поље и Арадски дистрикт, до Халмађа и да се православци не називају шизматицима него члановима источне цркве грчког обреда. Желео је и да му цар дозволи да пре смрти заједно са народом и клером изабере свог наследника.

Уз то је тражио да може без царске потврде постављати и световне званичнике, не само цркве- не, јер Срби не треба да зависе од католичких политичких власти. По- ново је тражио десетак који би скупљали свештеници. Сви духовници који прихвате унију су морали бити протерани и на њих се више не би односиле Привилегије. За себе и епископе је захтевао да слободно могу сазивати Саборе и без дозволе ићи у Беч, да могу основати школе, штампарије и друге установе, као и да Срби могу похађати католичке образовне установе без захтева за њиховим преверавањем. Тражено је да при Угарској дворској канцеларији буду постављена два Србина која би бринула о поштовању Привилегија и да Срби буду укључени у преговоре са Ракоцијем. Пошто права српских племића и официра у Угарској нису призната тражено је да то буде исправљено. Међу захтевима нашли су се и поједини који су се тицали трговаца и њихових монопола.

ЗАХТЕВ патријарха Арсенија III је у марту 1706. предат надлежним институцијама - Тајној царској канцеларији, Дворској комори, Двор- ском ратном савету и кардиналу Леополду Колоничу. Од свих је за будућност најзначајније било мишљење кардинала. Он не само да је ограничавао поједина права него је негирао да је Привилегијама Ср- бима гарантована верска слобода, сматрајући да је потребно да се оне поднесу на разматрање једној комисији, а да цар има право не само да их не потврди у целости, већ и трајно укине.

Србима се, по њему, може привремено дозволити употреба јулијанског календара, цар их мора у верском смислу заштитити, али се никако не сме спречавати прелазак на унију или католичанство. Сматрао је да се право слободног избора патријарховог наследника не сме дозволити али и да свештеници не би требало да плаћају десетак у складу са имунитетима које имају и католици. Патријарх не би смео да има било какву световну јурисдикцију, чак ни над свештеницима. Кадуцитет, такође, није смео да ужива, јер га нема ни католичка црква, него власник поседа. Ипак, оставио је могућност да се у случају православаца имовина покојника подели на три дела од којих би један припао архиепископу, односно цркви, други држави, а трећи рођацима. Уз услов да се патријарх и епископи не мешају у послове католичке цркве могли су имати слободу визитације.

ТРАЖИО је да патријарх поднесе доказе за власништво цркава и манастира. На крају Колонић је предложио цару да потврди Привилегије али уопштено, тако да би оне могле у будућности бити тумачене онако како одговара двору. Истакао је да творац свих захтева није патријарх, него владика Исаија Ђаковић, опасни „варварин који мрзи католичку црквуу“.

Цар је  коначну одлуку донео у складу са чињеницом да су се Срби у Угарској борили против Ракоцијевих куруца. Најпре је 15. јула 1706. доделио патријарху Даљско властелинство, потом 7. августа 1706. потврдио Привилегије преко Царске, а 29. септембра 1706. преко Угарске дворске канцеларије, задржавши за себе право (salvo jure nostro - задржавајући наше право) да их у будућности прошири. Текст потврде из Царске и Угарске канцеларије унеколико се разликују, јер у оној која је донета преко Угарске постоји клаузула salvo jure alieno тј. да цар потврђује Привилегије Србима уколико оне не вређају туђа права. У потврди из Царске канцеларије стоји да ће они који повреде Привилегије или допусте њихово вређање бити кажњени са 30 марака у злату, док се у потврди издатој преко Угарске канцеларије само наводи да ће добити правичну казну.

Последњи успех

У ЛЕТО  1706. Арсеније III је коначно титулисан и као патријарх. Био је ово последњи патријархов успех јер је чекајући у Бечу да буду решени сви проблеми на које се жалио, 7. новембра 1706. умро. Исаија Ђаковић је његово тело послао Дунавом у Срем, у пратњи егзарха Василија Рајића. По царевој наредби шајку са покојником су пратили војници до Баје, одакле је пут настављен, мало по сувом, мало поново реком. Тело је у Карловцима дочекао митрополит Стефан Метохијац, пренео га у манастир Крушедол и сахранио у гробницу владике Максима Бранковића.

СУТРА: ПОКУШАЈИ ДА СРБИ ОСТАНУ БЕЗ ДУХОВНОГ ПОГЛАВАРА

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ: Патријарх је у Барањи вратио поунијаћене и покатоличене Србе у православље

27. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРИТИСЦИ НА СРБЕ ДА СЕ УНИЈАТЕ ИЛИ ПОКАТОЛИЧЕ: Срби нису желели да трајно остану на простору северно од Саве и Дунава

26. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТВОРЕНИ УСЛОВИ ЗА ВЕЛИКУ СЕОБУ СРБА: Патријарх Арсеније III је судбину избеглице поделио са својим народом

25. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације