ФЕЉТОН - ПРИТИСЦИ НА СРБЕ ДА СЕ УНИЈАТЕ ИЛИ ПОКАТОЛИЧЕ: Срби нису желели да трајно остану на простору северно од Саве и Дунава

ЕПИСКОП Исаија је остао у Бечу и по добијању Привилегије, док су на Балкану напредовале османске трупе.

Гроф Ђорђе Бранковић, Фото "Википедија"

До краја септембра у рукама су имали све сем Београда. Татарска коњица је све чешће прелазила у Срем. Командант Београда генерал Фердинанд Роберт фон Аспремонт наредио је да се сви рањеници и болесници преселе у Земун одакле су 29. септембра упућени у Петроварадин и Сланкамен. Тада су град напустили патријарх и доста народа. Београд је уз велики покољ пао 8. октобра 1690, после чега је генерал Гвидобалд фон Штаремберг наредио да се испразне и поруше Шабац, Сремска Митровица, Рача и Славонски Брод, како не би постали османска упоришта.

Истовремено одвијала се Велика сеоба Срба. Становништво је бежало из Шумадије, Мачве, Источне Србије, Косова и Метохије, Македоније, Срема, Баната, Бачке и других српских крајева. Монаси су носили кивоте са светитељима и манастирске драгоцености, други шта су могли понети. Изгледало је као да цео народ напушта једну земљу. Кретали су се различитим путевима, најчешће уз Дунав ка северу. Део становника се задржао око Сегедина и у Барањи, док је други наставио пут до Будима, Пеште и пустаре породице Зичи - Сентандреје. Било је Срба који су се зауставили тек код Острогона и оних који су са патријархом 17. новембра 1690. стигли у Коморан. Срби су у Великој сеоби населили села између Будима и Сентандреје, појачали су живаљ Баје, Сегедина, Печуја, Великог Варада, Јегре, Дебрецина, Кечкемета, Сатмара, Токаја и Шимонторње али у саме градове односно тврђаве нису пуштани. Смештани су у њихову околину у земуница- ма и привремено направљеним склоништима. Тачан број Срба који се преселио у Великој сеоби је немогуће утврдити, али он по свим изворима није прелазио 80.000. У новој средини нису били добро- дошли нити су мађарски сталежи и римокатоличка црква поштовали цареву Привилегију. Заштита је морала да се поново тражи у Бечу где је опет отишао Исаија Ђаковић, док се по савету Адама Фелдварија, рођака грофа Ђорђа Бранковића, патријарх обратио угарском канцелару грофу Блажу Јаклину

ПОЧЕТКОМ 1691. цар, патријарх и народни прваци су желели да буде изабран војвода Срба, али са различитим мотивима. Леополд I је на овај начин намеравао да осигура што више војника, а Срби заузимање чвршћег става према двору. Избор је заказан за 12. март 1691. у Будиму, али пошто старешине до тада нису могле да се скупе, одложен је на краће време.

Исаија Ђаковић је утицао на прваке да за војводу између 20. и 22. марта 1691. изаберу грофа Ђорђа Бранковића, али је због судске истраге против њега избор морао бити поновљен, односно наређено је да се изабере подвојвода, док се не докаже Бранковићева невиност. За подвојводу је 6/7. априла 1691. изабран Коморанац Јован Монастерлија, који је одмах повео српску војску на југ, да би са царским јединицама спречио даљи продор непријатеља. Османлије су заустављене у Бици код Сланкамена, а цар је не знајући за ову победу, дан касније, 20. августа 1691. даровао Србима Другу привилегију. Њоме су потврђена права дата годину дана раније, а поред тога још је стечено за цркву:
- право кадуцитета и
- дозвола да сви Срби зависе, како у духовним, тако и у световним стварима, од свог архиепископа.

Гроф Бранковић није био задовољан што је патријархова власт Другом привилегијом знатно ојачала у односу на власт војводе, за коју се још надао да ће му припасти. Он и цар су добро знали да патријарх не може уживати прерогативе световне власти, као и да земља после смрти особа без наследника и тестамента мора припасти власнику поседа, а не цркви, али у тренутку када су Османлије у рукама имале Београд и кретале се ка северу, то је било мање важно. Леополду I је било добро познато да патријарх може утицати на Србе да што више њих помогне заустављање Османлија, а то је једино било важно авгу- ста 1691. У процени се није преварио.

СРБИ се нису надали да ће трајно остати на простору северно од Саве и Дунава, али је то постајало све извесније. Нове околности су доносиле и нове изазове са којима се суочила црква и патријарх Арсеније III. Међу првима је било плаћање пореза и борба против верских притисака. Пресељени Срби су били ослобођени пореза три године, што је цар Леополд I гарантовао више пута, наводећи (1691. и 1692) да га неће плаћати све док траје рат.

Другачији став су имале угарске жупаније и власници приватних поседа на којима су живеле српске занатлије и трговци. Жупаније су морале да скупљају контрибуцију - порез којим је финансирана војска, зато се њихови чиновници нису освртали на царске наредбе, тврдећи да свако ослобођење Срба од пореза значи смањење војних финансија. Патријарх, подвојвода и народни прваци су сматрали да порез не може давати нико ко није стално насељен у Монархији, а Срби то нису били. На крају је решено (28. јуна 1692) да се пореско ослобођење може односити само на породице оних Срба који су мобилисани, док они који су се бавили земљорадњом, занатством или трговином, морају да га предају жупанијским касама. Када се са том наплатом озбиљније почело 1693. дошло је до немира. Свака страна је желела да искористи свој положај, жупаније да наплате што више пореза, Срби да га дају што мање. Будимска коморска администрација је 12. априла 1693. потврдила да порезе морају дати сви Срби који нису ангажовани у војсци.

ЗНАТНО озбиљнији проблеми по православну цркву били су верски притисци да Срби пређу на унију или се покатоличе. Међу првим областима које су се нашле на удару католичког прозелитизма био је Срем где су јаком православном идентитету доприносили манастири и традиција. Ипак, чак је и овде 1688. за унијатског епископа и викара сремског бискупа Фрање Јанија постављен Лонгин Рајић. Када је он крајем 1689. Умро, задатак да прошири унију поверен је његовом брату, ораховачком архимандриту Јову. За то време су у Барањи печујски бискуп Матија Радановић-Раданаји и дворски комесар за уређење Неоаквистике барон Тулије Миљио фон Прумберг били главни заговорници уније. Барон Миљио се 1689. договорио са Јовом Рајићем да он и представници шеснаест села из манастирске околине прихвате унију. Ово је озваничено 18. јануара 1690. када су у Печују потписали прихватање католичке вере, обавезу да шире унију, дозволу да језуитски свештеници долазе у њихове домове и школују њихову децу. Унију је тада у Печују прихватио и грабовачки игуман Јефтимије Његомировић чију је духовну власт гроф Миљио проширио на област између Дунава и Драве.

ЗАШТИТНО ПИСМО

ЦАР Леополд I намеравајући да и у новим сукобима se Османски царством, чија је војска већ загазила преко Саве и Дунава, користи српске ратнике,  је 11. децембра 1690.године  преко Угарске дворске канцеларије издао Заштитно писмо наређујући свим представницима власти и римокатоличке цркве да Србима не наносе штету, него да поштују његову Привилегију које издао 21. августа исте године.

СУТРА: ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ХАБЗБУРШКОМ  ЦАРСТВУ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКЛОН НЕСТАШЛУЦИМА НИЈЕ ВОЛЕО ПРОПИСЕ: Краљ је волео музику имао је велику колекцију плоча Луј Армстронг, Нет Кинг Кол...

23. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРОШЕЊЕ ВЕЛИКИХ ПАРА НА БЕЗНАДЕЖАН ПОВРАТАК: Краљица Александра је сматрала да би били срећнији кад би се одрекли титула

22. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације