ФЕЉТОН - СРБИ У ПАУКОВОЈ МРЕЖИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА: Осуђени смо да умремо y пауковој мрежи једног неправедног светског поретка

ПРЕМАЛО је код нас истражено раздобље аустроугарске окупације Србије.

Краљ Петар I био је протеран из школских читанка, Фото "Википедија"

Оно што је познато оптерећено је уопштавањем које је замутило истиниту и веродостојну слику о овим тешким и суморним данима српскога народа. Освојена и разорена земља, чији су легитимни представници избегли y иностранство, била је упућена на милост и немилост победника.

У разореном Београду наступио је 7. јануара 1916. фелдмаршал лајтнант гроф Salis-Seewies на дужност генерал-гувернера. Једва се зна да је овај аристократа желео да y окупираној Србији примени што мањи притисак на исцрпљено становништво, због чега је једно време наредио да се обутави чак и прикупљање пореза. Исто тако, мало се зна да је 4. јуна 1916. окупирано подручје Србије, и то три северозападна дела Гувернмана, посетио мађарски министар председник гроф Иштван Тиса. Он тада није био задовољан управом грофа Салис-Севиса, кога је y свом извештају цару Фрањи Јосифу оптужио да је његова владавина сувише србофилска  захтевајући да се одмах смени. Већ y јулу цар Фрања Јосиф послушао је захтев грофа Тисе, сменио грофа Салис-Севиса, a за новог генералног гувернера поставио пешадијског генерала Адолфа Фрајхер фон Ремена. Промена је била и брза и уочљива...  

НОВИ генерални гувернер Србије уводи тада разне статистике и бројање народа. Ово пописивање није ограничено искључиво на људе, већ је њиме обухваћена и стока. На основу пописа становништва утврдило се да су губици y становништву од почетка рата били 360.000 људи. У неким деловима земље нестало је скоро осамдесет посто мушкараца. Захваљујући великом напору женске радне снаге, Србија је остварила и пољопривредне вишкове, који су делимично однети из земље. Од свих окупираних подручја Србија је производила и највише меса. До средине 1917. године савесно урађене аустријске статистике забележиле су извоз 170.000 волова, 190.000 оваца и 50.000 свиња. У временима која су наступила после окончања Првог светског рата ишчезавао је или се ублажавао сав ужас који стоји иза ових и сличних бројева. После оваквих страховитих ратова запрепашћује управо тај новонастали процес све тишег и невољнијег саопштавања жртава.

Одједном као да се победничка страна препала због сопствених успеха, a затим, скоро застидела да сабере и саопшти своје жртве.

Приликом уласка y нову заједницу није изведен такав биланс. Показало се да је то била грешка, велики пропуст који је нашој западној браћи благословио блажену необавештеност.

Тако се и могло десити да нигде, ни y једној школској читанци није штампана наредба краља Петра I, издана y Нишу 5. октобра 1912, коју су, сем краља, потписали и Никола Пашић, Лазар Пачу и пуковник Живојин Мишић. A требало је да је већ деца y основној школи уче напамет, јер је она издата народу поводом уласка српске војске y ослобођену Македонију. У последњем пасусу ове наредбе стоји: „Моја ће војска y Старој Србији поред хришћана затећи и муслимане, који су нам исто тако драги, a са њима и Арнауте хришћане и муслимане, с којима наш народ живи већ хиљаду и три стотине година одлично, делећи срећу и несрећу. Ми тим народима носимо слободу и једнакост y свему са Србима.”  Како се разликују ове племените речи од оних које су се чуле y Аустрији када је 1914. нападнута Србија.

И У РАТУ и y миру на једнак начин се наставља низање разних неправди према моме народу. Ради задовољења других које су наше жртве могле да повреде, који су се ужасавали на сва наша доброчинства, ми смо као народ скоро добровољно пристајали на узмак, повлачење, заборав и ћутање. Десило се то и после Првог светског рата, поновило и после Другог. Титовска епоха је за овакво своје поступање нашла и довољно снажне идеолошке разлоге и оправдања. Тешко је пропуштала да се на свим местима на којима се десио злочин, овакво свето, мученичко место и обележи како би се сачувало памћење.

Сведочи о томе и скромни споменик на којем пише: „Народ среза и града Бихаћа подиже овај споменик као трајну успомену на 12.000 невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца y времену од јуна 1941. године до октобра 1941. године. Гаравица 27. VII 1949. године”.

Било је потребно да прође чак четири године од завршетка рата да се преостали народ осмели да обележи страшно страдање своје браће. Замишљам разне комитете и локалне моћнике који су се испречили да онемогуће подизање овог белега који гласно и без патетике оптужује управо својим тихим сведочењем. A шта рећи за она места на којима се ни до данас није подигао било какав белег, која су осуђена на ћутање? Скрушено посматрам стару фотографију са овим сељачким спомеником којим су се мештани супротставили забораву, том крвном непријатељу крхког људског памћења. Стид ме је штосам савременик оваквог догађаја и покушавам да схватим како су уопште то дозволиле небеске силе. Како им је могло промаћи? Буним се против оваквих неправди свим својим бићем, осећајући да ми овакве и сличне мисли озбиљно нарушавају унутрашњу равнотежу. Овакав споменик големог људског бола указује и на праву етичку катастрофу која се десила на овом нашем простору. Оно што је овде порушено и разорено задире y саме темеље и најважнијих токова европске цивилизације. Поремећаји који су се десили убогаљили су многе генерације које тек долазе наовако окужене просторе. Какви ће све духовни напори бити потребни,каква нова подвижништва и аскезе, како би се смирила крв невиних која y небо вапије?

ТЕШКО је отети се утиску y којој мери је живот данашњег човека испуњен чекањем на убицу. Чак ако се и деси да се он не појави, ипак, већ само ово чекање непрекидно умножава осећање да је смрт сасвим близу и да већ вреба своју жртву. Осуђени смо да умремо y пауковој мрежи једног неправедног светског поретка. Осуђени смо да непрекидно ослушкујемо кораке наших убица.

Размишљајући о ратовима на нашем простору долазим до закључка да су сви испреплетени, међусобно повезани, као да последњи представља само наставак оног претходног. И тако уназад све до првог боја наших предака када су своје привремено станиште одабрали за трајно остајање. Идући по крвавом трагу наших ратова као да y руци држим Аријаднино клупко  док y лавиринту људског безумља и бесконачних обрачуна ишчезавам. Као  ухода шуњам се за праизвором, за оном исходишном тачком која означава почетак нашег непомирљивог убијања. Преплићу се неизмерна зла, претачу и уграђују, спајају мања y већа, a ова, опет, y праве катаклизме. Наставља се незаустављиво врзино коло y које ускачу увек нови играчи. Сви они одиграју свој део овог крвавог плеса, a затим ишчезавају ко зна y којој помрчини. Они то чине покоравајући се некој унутрашњој сили која их гони да прихвате и све законе ове безобзирне игре. Они то чине без неког  већег унутрашњег отпора, без икакве сумње y било какав смисао свих порука којима се служе изазивачи људскога зла, правдајући се најчешће вером y неко више, скоро божанско послање. Све саме варалице и корисници људске глупости!

ВРЗИНО КОЛО

ОДАВНО  смо ускочили y једно врзино коло из кога не можемо изаћи. Око нас расту неспоразуми, свакодневно се повећава наша раслабљеност. Где смо погрешили да се са нас не скидају ни клетве ни чини? Зар је могуће да ће други око нас моћи да као безгрешни остваре своју срећу хранећи се искључиво на нашем лешу? Док смо живи, сметамо многима, довољном броју оних који нам поновљено доносе зло и патњу.

СУТРА: ЛАВИНА МРЖЊЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ЈЕ НЕЗАУСТАВЉИВА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЈУГОСЛОВЕНСКА КРИЗА КАО СТОГЛАВА АЖДАЈА: Криза се осећала у готово свим видовима јавног, па често и приватног живота

25. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА ВАСПИТАВА ДЕЦУ СВОЈИХ ЖРТАВА: У српској историји недовољно је протумачена појава и значај данка у крви

24. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МИЗЕРИЈА СРПСКЕ ШТАМПЕ ПОСТАЛА ЈЕ ВИДЉИВИЈА: Тешко су падале све оне оптужбе на Академију које су потекле из наше средине

23. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НА ЧЕЛУ СРБИЈЕ БИЛИ СУ НЕСПОСОБНИ ПОЛИТИЧАРИ:

22. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације