ФЕЉТОН - МУДРИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИДА РАНЕ СРПСКИ ЦРКВЕ: Црква осамдесет пута молила власти да дозволи да се настави градња храма Светох Саве

ПАТРИЈАРХА српског господина Германа упознао сам 1960. године. Било је то после мог боравка у Мађарској где сам, после дужих преговора, потписао и државни протокол о културној сарадњи, први после прекида изазваних 1948. године.

СКРОМНОСТ Патријарх Герман 1962. године, Фото Архив СПЦ

С мађарске стране било ми је омогућено да обиђем више од тридесетак српских цркава, од којих су се неке налазиле у селима у којима је изумро наш живаљ. Била је то прилика да разговарам и са преосталим српским свештеницима и да се исцрпно обавестим о њиховом положају, а посебно о тешком материјалном стању. Из времена Ракошијеве владе остала је на снази велика новчана разлика коју је тадањи режим озаконио између свештеника тзв. Мађарске православне цркве и оних који су остали верни Будимској епархији, која је, упркос свим притисцима, сачувала своју канонску везу са српском патријаршијом. О свему томе реферисао сам после повратка, најпре Жарку Веселинову, Стеви Дороњском и Милојку Друловићу Чичи, што је подстакло Жарка Веселинова да захтева од Драгог Стаменковића, тадањег председника српске владе, да закаже састанак на којем ће се разговарати о помоћи угроженим српским свештеницима. На састанак позван је и патријарх господин Герман.

Атмосфера на том састанку била је добра, чак срдачна, осетила се општа жеља да српска држава материјално помогне оно мало преосталих свештеника колико их је тада остало у Будимској епархији. Патријарх Герман је са великом пажњом саслушао моја излагања и без колебања сложио се са мојим предлозима о помоћи српским свештеницима. А када се разговор већ ближио крају, патријарх изненада извуче из џепа једно писмо обавестивши скуп да оно садржи и једногласни закључак Сабора Српске цркве којим се власти моле да одобре наставак грађења храма Светог Саве. Пружајући писмо председнику Владе Драгом Стаменковићу, патријарх је рекао: „Ето, када смо се претходно о свему тако лепо и братски договорили, прилика је да у том духу наставимо наш разговор. Подносим вам закључак Светог сабора да нам дозволите да довршимо храм Светог Саве. Не тражимо од државе материјалну помоћ, већ само дозволу за градњу, па сам слободан да вам уручим ову нашу молбу.” Драги Стаменковић се најпре збунио, а затим је скоро махинално пружио руку да од патријарха узме писмо. Није га узео, јер је преузимање спречио Милоје Дилпарић, председник Верске комисије, речима: „Дајте мени ово писмо...“

У ХЕРЦЕГНОВОМ, у манастиру Савина  поново срећем патријарха Германа. Седео је у порти велике цркве са њене северне стране и нешто читао. Није обраћао пажњу на радознале туристе који су га издалека посматрали. Био је обучен у просту монашку мантију, без икаквих ознака свога достојанства, а на глави је имао скуфију, древну капу источњачких, сиријских монаха. Цела његова личност одавала је скромног човека који се сасвим предао манастирској тишини, очигледно уморан од крмарења бродом српске православне цркве...Одлучих да патријарха Германа подсетим на наш први и до тада једини сусрет.

Рече ми сасвим уверљиво да тај сусрет добро памти и да му је драго да је покренуто питање помоћи неправедно дискриминираним свештеницима. [...]

„Смем ли, Ваша Светости”, наставих разговор, „да Вас подсетим на тренутак када сте председнику српске владе Драгом Стаменковићу уручили молбу Светог сабора да власти дозволе наставак грађења храма Светог Саве? После су се пронеле вести да је влада у преговорима са црквом нудила споразум према коме се грађевина не би довршила као црква већ би била претворена у музеј српске цркве, или галерију фресака. Да ли су тачне ове гласине?”

„Где има  дима, има и ватре”, нашали се патријарх. „Било је речи о оваквим понудама. У почетку, мени се чинило да је најважније да се оно здање, тачније оне рушевине најзад заврше у облику у којем су то предвидели њени неимари, дакле, у облику цркве. После, када то буде готово, рекох себи, биће то неко време музеј, а онда, некако само по себи, доћи ће наши наследници и потомци на разумну мисао да је цео подухват ипак замишљен као споменик нације Светом Сави и да тај споменик може да буде једино црква.”

„ОПРОСТИТЕ, Ваша Светости, али морам да изразим своју сумњу у такав споразум.

Споразум тражи оно кључно од цркве, а то је да одступа од свог једино праведног и исправног става да се на Врачару подигне црква посвећена Светом Сави. Све је то лепо замишљено као круна српске духовности, а споразум који нуди држава подрива управо темељно овакво опредељење.”

„Знам ја то добро, господине, све је то мени јасно, али, треба да знате да је црква већ осамдесет пута молила власти за ту дозволу и да смо ми увек говорили једино о храму.

Нису нас чули. Ајде да онда кренемо с друге стране, да покушамо да све планове остваримо и да стрпљиво чекамо да се промене ови данашњи, крути ставови. Даће Бог и то ће се једнога дана десити. Знате, често сам се у животу сналазио у околностима када сам желео једно а испало је друго, трудио се да буде добро, а настало је зло. Лепо то каже Апостол Павле у својој посланици Римљанима (7, 15-23): ’Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим - то чиним. Ако пак не чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест у моме телу, добро не обитава; јер хтети - тога има у мени, али чинити добро - тога нема. Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава...Тако, дакле, ја сам умом служим Божијем закону а телом - закону греха’.”

БИЛО је нечег тужног у казивању српског патријарха. Могао сам тек да наслутим са каквим се све невољама бори... Не чекајући моје следеће питање, сам је наставио исповест: „За мене је био најважнији задатак да што пре консолидујем српску цркву. Ви знате у каквом се очајном стању она обрела после Другог светског рата. Практички, разорена је и њена целокупна организација. Изгубили смо епископат, монаштво, свештенике, школе, одузета су нам и имања, све се изменило, стрмоглавило у неке немерљиво дубоке поноре. А онда, узмите наш српски род, све оне заваде, мржње, несреће и смрти које су нас разјединиле.

Дошао је поредак са званичним атеистичким програмом. Реците и сами, који би народ у свету могао све то да издржи, која црква да преболи...Па онда, болеле су ме и оне тужне зидине недовршеног храма Светог Саве.”?

И касније, у разним приликама имао сам могућност да разговарам са патријархом Германом и увек изнова се уверавао да је он мудар човек са тачним осећањем своје историјске улоге.

Јер, ако је желео да консолидује српску цркву и да јој омогући да преброди мучне године свога опоравка, може се рећи да је у томе успео. Мирно и стрпљиво, он је видао ратне ране српске цркве, а не мање и тешке поратне последице. 

ЗАВИСНИ ОД ДРЖАВЕ

„НАШ целокупан живот „ – говорио је Патријарх Герман –„постао је зависан од воље и зловоље преосталих верника и милости државе, а то је, признаћете, мало за нормално опстојавање. Желео сам да што пре решимо питање свештеничког подмлатка, а сами знате какво је стање нашег монаштва. На срцу ми је био и наш манастир Хиландар, обнова проређеног братства. Слали смо младе монахе, а сами нисмо имали људе за Дечане.“

СУТРА: АКАДЕМИЈА У СРЕДИШТУ СВИХ НАУЧНИХ ЗБИВАЊА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈУНАКА НАШЕ ДУХОВНОСТИ: Српска Књижевна задруга је основана на мудром идејном програму

13. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА: Државни брод без кормилара, стремио је ка подводним стенама на којима ће се разбити

12. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације