ФЕЉТОН - ВЛАСТ ЈАЛОВИМ ФРАЗАМ БЕЖИ ОД ПРАВИХ ПРОБЛЕМА : Државу је водила генерација политичара која није могла да чује истину

У ШКОЛСКИМ уџбеницима историја је осакаћена, а њена затамњена слика једва је могла да открије истину о нама самима, о нашем корењу и националном бићу.

Душан Петровић Шане, Фото Стеван Крагијевић

Тај однос упечатљиво је доказан и приликом постављања Војног музеја, чији експонати су верно одражавали с муком успостављену вештачку равнотежу у војној историји народа на тлу Југославије. Тако се и могло десити да се сељачки устанак Матије Гупца или македонски „Илинден” просторно изједначе са оба балканска рата и Првим светским ратом. Ту мрачну слику употпуњава и однос према духовној баштини, посебно према фрушкогорским манастирима који су деценијама после завршетка Другог светског рата остављени у истом стању у које су доведени од усташа. Шта се све није чинило да се питање њихове конзервације покрене са мртве тачке! Узалуд! Глуве аутономашке уши одбијале су све образложене и рационалне предлоге, забринуте због ове опасне неосетљивости.

Генерације младих људи одгојене су у потпуној равнодушности према читавим блоковима своје прошлости, а такав немаран однос кобно ће се одразити већ у ближој будућности.

Борба за очување власти обузела је све учеснике и они су са неком невероватном лакомисленошћу занемаривали озбиљне, па чак и кључне проблеме сваке културне обнове.

Осветиће нам се ускоро и то неговање привида, намерно непрепознавање лажи и истине.

Веома брзо ми смо бачени далеко уназад, у неке деценије прошлога века када смо се тек сналазили као призната држава Европе после Берлинског мира 1878. године.

О ТОМ нашем назадовању једном сам разговарао са школским другом Стеваном Дороњским. Он је тада био у пуном успону своје политичке каријере, сећам се, био је тада већ прихваћен и у ловачком кругу председника Републике. Рекао сам Дороњском: „Свака година и сваки дан који нас чини старијим од века бивше Југославије одузима нам право да је осуђујемо због неспособности да реши битне проблеме овога тла: национално и економско питање.” Упозорио сам га да је заједнички живот у Првој Југославији трајао свега двадесет две године, а то је премало да један млади човек заврши своје студије. А шта тек рећи за једну државу у којој су се одједном нашли заједно и народи који никада нису живели у истој кући? Искрсли су већ на првом кораку и проблеми различитих вера, појавиле су се и разлике у култури и цивилизацијској припадности. Та једва успостављена заједница Јужних Словена од првога је дана суочена са многобројним веома моћним непријатељима који су одмах почели да делују око њеног рушења. Све сам то рекао Стеви Дороњском, уз упозорење да пазе на тај губитак аргумената, на стално продужавање обећаних рокова за успостављање људске среће. Доћи ће време када ће се људи коначно заситити тих празних обећања, када ће увидети да режим није кадар да реши оне исте проблеме са којима је покопана Прва Југославија. Саслушао ме је мирно, а затим почео да ме покровитељски тапше по рамену. Говорио ми је самоуверено као човек који је већ увелико обасјан чаробном светлошћу власти, умирујући ме да се не бринем за будућност ове земље. Другови који су изнели на својим плећима револуцију у ватри НОБ  биће кадри да је доведу и до коначне победе, јер нема те силе која их може спречити. Било ми је јасно да пред собом имам човека који више не може да чује истину, који је одбацује како би и даље несметано и самоуверено наставио своје кретање у сазвежђу власти.

СЛИЧНУ  глувоћу и отупелост доживели смо Воја Ђурић и ја за време једне студентске екскурзије у Охриду. Затекли су се тамо у вили Извршног већа Србије и Добрица Ћосић и председник српске Владе Душан Петровић Шане. Добрица, коме смо често говорили разне примедбе на рачун власти, наумио је да нас суочи са Душаном Петровићем у намери да овај непосредно чује оно што иначе неће дознати. Изричито нас је молио да будемо отворени и да Шанету кажемо све што нам је на срцу. Поверовали смо овим добронамерним жељама.

Сећам се да смо сатима Душану Петровићу Шанету исцрпно излагали разне проблеме са којима смо се сусретали у нашем јавном деловању, пре свега као наставници на Филозофском факултету. Душан Петровић Шане нас није прекидао. За све време он је само ћутао, а тај његов став ми смо себи протумачили као слагање са нама и као жељу да слободно наставимо нашу причу. Када смо напокон заћутали, очекивали смо његову реакцију. На наше велико запрепашћење, председник српске Владе је кратко рекао:

„Другови, немојте се бринути, јер ће све те проблеме о којима сте ми говорили самлети радничка класа Југославије.” Баш тако је рекао: „самлети радничка класа Југославије”.

Занемели смо. Изненађен је био и Добрица Ћосић коме је очигледно било и неугодно што нас је довео у везу са човеком који се од неугодних, озбиљних проблема брани бежањем у некакве јалове фразе. Сећам се да смо се Воја Ђурић и ја враћали из те виле на Горици пешке у Охрид, да смо одбили понуђени ауто - у тој смо мери били запањени одговором Душана Петровића Шанета. Питали смо се да ли је желео да нас се реши применом ове спасоносне формуле која подразумева и неуздрмано веровање у револуцију. И, зар после свега што су починили у својој земљи, ти исти људи имају некакво право да народ позивају да верује у будућност?

НАЈПРЕ  су понудили сасвим опипљива и овоземаљска обећања, благостање свима надохват руке, а онда, када су освојили власт, суочили су се са неумољивом стварношћу. Излаз је био у позивању на светлу будућност, захтев да се стрпљиво сачека тај обећани овоземаљски рај. А док се све то не деси, одбранићемо се од сваке провере коју унапред проглашавамо као непријатељски напад на тековине наше револуције. У оптицај је пуштена количина речи коју више нико није могао да заустави и контролише. Са свих страна трошила се реч немилице, а у тој општој поплави истина о нама самима ишчезавала је као у некој измаглици.

Па ипак, иако сам био свестан да се непрестано увећава број оних који су празна срца говорили о човековој будућој срећи, ја сам се трудио да не изгубим моћ препознавања лажних пророка од оних који су још увек истински веровали у то социјалистичко друштвено чудо. Са тугом сам гледао како се муче одолевајући притиску свакодневних и наоко тако обичних истина. Управо са њима, са тим споредностима које чине праву окосницу живота, најтеже је било изаћи на крај. Много лакше су ти непоправљиви идеалисти одбацивали велике, званичне тумаче опште среће који су се као неки првосвештеници шепурили на својим трибинама просвећујући „оне доље”. Према тим људима сачувао сам и неко трајно поштовање, иако је оно било прожето и истинским сажаљењем. Посматрао сам их као људе који су се негде зауставили у свом интелектуалном расту, као да су се унапред преплашили од могућих разочарења. Желели су да пред собом остану доследни и истрајни, управо зато јер је на заједничком путу посустала већина оних са којима су некад давно кренули да поправе овај наопако скројени свет. Одбачени и презрени од својих некадашњих истомишљеника, а омрзнути од тзв. реакције, они су се одједном нашли у потпуној усамљености, без заклона и заштите.

ЗАВИСТАН ПОДАНИК

РЕЖИМ  који је био тако гласан у осуђивању прошлих властодржаца потпуно је подбацио од тренутка када је дошао на власт.  Греси старе Југославије кружили су као авети земљом и врло брзо они су укључени и у савремену политичку борбу. У Титовом систему створен је трајно подржављени и увек зависни поданик. Његово обликовање подстакла је и свеобухватна корупција која је свету нудила и тако успеле привиде.  И док се тако трошила и растакала унутрашња снага земље, остарели Тито лутао је светом тражећи за своје идеје нове просторе.

СУТРА: ЗГУЖВАНИ МОЋНИЦИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НЕГОВАЊЕ ПОСЛУШНОСТИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ: Предратни професори сачували континуитет историје

06. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације