ФЕЉТОН - БОКА ЈЕ ПРЕДОДРЕЂЕНА ДА ПРКОСИ ВРЕМЕНУ: У Кoтору су стрељани побуњени морнари аустроугарске флоте, који су суђени на смрт

ЗНИМЉИВО је било путовање по Црној Гори, посебно од Херцег Новог до Улциња. Тај пут прешао сам на мотоциклу, а возио ме је један италијански ратни заробљеник који је код „Фијата” служио као пробни возач.

Дон Нико Луковић је био човек за сва времена, Фото Википедија

У пустом Котору упознајем занимљиве људе: дон Ива Стијепчевића, дон Ника Луковића и господина Петра Шеровића, бившег среског начелника родом из Бијеле. Они ме упорно подсећају на некадашњу живост у овом сада тако утихнулом граду, на духовни живот који је овде некада цветао, на црквене свечаности и на славне дане сада заборављене Бокешке морнарице. Причали су ми о верској толеранцији, о бискупу Учелини-Тицеу, ученом преводиоцу и коментатору Дантеове „Божанске комедије”, „Дивне глуме”, како ју је он 1910. назвао.

Дон Иво Стијепчевић представио се и као врсни истраживач которског архива, на основу чијих докумената је написао сјајну монографију о катедрали Св. Трипуна. С друге стране, дон Нико Луковић ме је подсећао на каквог бокешког поморског капетана који се за време поклада преобукао у каноника. На реверу је носио значку Савеза бораца, а засуо ме бујицом података о Боки которској. Као жупник на Прчњу, прочуо се као велики пријатељ уметника, а њиховим радовима украсио је велику жупну цркву. Непрекидно је истицао своје југословенство и бокешку религиозну толеранцију, а при томе се служио савременом терминологијом истичући „братство и јединство”. У говору би често употребљавао речи: „лијепо и складно”, а његов блажени осмех сведочио би истовремено о некој његовој безазлености и ситном лукавству.

ПРИПОВЕДАЛО  да је постао чувен по својим говорима у катедрали Св. Трипуна, а сви су они тачно одговарали појединим историјским догађајима који су се тако брзо смењивали у Боки которској. Најпре је одржао говор 1914. године у славу светле монархије, после реквијема Францу Фердинанду и војвоткињи Хоенберг. Оплакао је 1916. и смрт љубљеног цара Фрање Јосифа, а учествовао је и на благодарењу у част новог цара Карла.

Одушевљено је говорио приликом стварања нове државе СХС, молио Бога за дуг живот краља Петра I, великог ослободиоца, а оплакао његову смрт. То исто одслужио је краљу Александру I, великом ујединитељу, а готово је јецао на реквијему после монархове погибије у Марсељу, 9. октобра 1934. године. Следиле су молбе Господу за срећу, здравље и дуг живот малолетног краља Петра II, нашег сивог тића. Бираним речима поздравио је његово прерано проглашено пунолетство 1941. године.

Свакако је врхунац дон Никовог беседништва представљао говор који је одржао у катедрали приликом проглашења уједињења Боке которске с мајком земљом Италијом. Овај последњи говор штампан је и на италијанском језику у новинама .

ГАНУО је Которане дон Нико и приликом уласка партизанске војске у тек ослобођени Котор 1944. године. У низу његових родољубивих говора био је то један од најлепших и свакако најватренијих. Отуда, за овдашње људе није представљало и неко посебно изненађење када се дон Нико Луковић појавио на которској риви закићен значком бораца НОБ-а. Све се то у овом граду, већ вековима свиклом на разне мене, као плима и осека на мору, примало као нешто сасвим природно, па чак и симпатично. Јер, свима је било јасно да неко мора да беседи у име харног пучанства, а нико то неће боље ни вештије учинити од доброћудног дон Ника Луковића. Уосталом, умео је дон Нико и да код нових власти измоли какво помиловање, да ослободи тамнице, да нађе запослење, знало се кад невоља навали на неку кућу, најбоље је одмах потражити савет и помоћ код дон Ника.

У Боки никада није заборављено да је управо дон Нико Луковић исповедио и причестио побуњене морнаре аустроугарске флоте, који су након угушеног устанка осуђени на смрт. Добри дон Нико пратио их је до губилишта у Шкаљарима, дао им последњи благослов, а мртве пошкропио освећеном водицом.

ПЕТАР Шеровић представљао је сушту супротност и дон Иви Стијепчевићу и дон Нику Луковићу. Мршав и вижљаст, с лепим образовањем, зауставио се коначно у свом чиновничком лутању у родној Боки, где је одмах прегао да оживи рад овдашњег Бококоторског народног универзитета. Говорио је кратко и одсечно, као човек који је навикао да целог живота наређује, а његове наредбе беспоговорно извршују. Са овом двојицом католичких свештеника везивала га је љубав према прошлости, а посебно према Боки которској, по којој је неуморно пешачио доносећи с тих својих излета увек нова открића.

Као неки мађионичари, ови заљубљеници и заточеници прошлости оживљавали су је с невероватном лакоћом и сигурношћу, која је на мене деловала исцелитељно. Јер, ја сам у овај окамењени град дошао из разореног Београда, у којем су рушевине, за разлику од ових которских, сурово сведочиле о пропадљивости и пролазности свега што је човек створио. Камење у Котору као да је било предодређено да пркоси времену. Овде су се тако вешто плеле и укрштале легенде и тачни подаци, као да је одједном дошло до неког вишег јединства када у човеку бледи потреба да строго истражује и разлучује сан и јаву. За ту кротку благост постарали су се векови, а пред свим тим слојевима који су се овде наталожили осетио сам једино потребу да измирим узнемиреност свога тренутка, са оним што је већ давно пре- болело сву трагику људског живљења. Као да сам у тројици својих водича по Котору и Боки стекао и најверније тумаче управо овог стања у које сам неочекивано запао.

ПОСЕБАН  доживљај имао сам у Будви. И ово место утонуло је у прави зимски сан, а изгледало је као да се из стања потпуне обамрлости више никада неће пробудити. Овде сам трагао за спомеником Стјепана Митрова Љубише, који су Италијани уклонили из малог градског парка. Рекоше ми у општини да ћу најбоље податке добити од човека који је за време окупације био председник општине. Знао сам понешто о Паштровићима, о њиховим повластицама које су им дали Венецијанци, о сукобима са Црногорцима, о њиховом поносу и тврдоглавости, о њиховом упорном изјашњавању за Србе. Бивши председник општине је најзад пронађен и ја сам га замолио да дође у моју привремену канцеларију како бих од њега узео податке о Љубишином споменику. Ушао је одлучним кораком, ни трага од неке несигурности или страха. Намерно сам желео да проверим како ће се понашати пред непознатим човеком из Београда који се распитује за прошло, окупацијско време.

„Знате ли нешто о судбини споменика великог црногорског књижевника Стјепана Митрова Љубише?”, упитао сам га намерно наглашавајући реч „црногорског”.

„Не знам, господине, ни ко сте ни шта сте, чујем само да сте из Београда”, одговара ми некако набусито, „али Љубиша није никакав црногорски књижевник, већ искључиво српски. Ако ја диктирам овај записник, онда ставите како сам рекао. Ако пак не смете да ставите српски, онда напишите паштровски, то је још једино што бих могао да потпишем”
„Добро”, рекох помирљиво, „написаћемо онако како ви кажете, дакле, српски”.

И тако је остало. Неки врашки човек, помислио сам када је чврстим кораком напуштао канцеларију, као човек који је потпуно свестан неке своје победе.

ГРАДСКА ХРОНИКА

РАЗГОВОРИ и шетње са дон Ивом  Стијепчевићем и  дон Ником Луковићем, по готово изумрлом Котору, замењивали су веома успешно читање какве градске хронике. Свака кућа, свака црква, за њих је представљала нешто живо, као да живот у овом граду није никада слабио, а његови давно ишчезли становници, посебно которско племство, само су се привремено склонили и повукли у своје полумрачне палате.

СУТРА: ТАЈНА ПОЛИЦИЈА ГАРАНТ ОПШТЕ НАРОДНЕ СРЕЋЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НЕГОВАЊЕ ПОСЛУШНОСТИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ: Предратни професори сачували континуитет историје

06. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МИХИЗОВ "ТОПЛИ ЗЕЦ" НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: Михајловић желео да протестује против псеудородољубиве поезије

05. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРЕЋУТНО ПРИМИРЈЕ СА НОВИМ ВЛАСТИМА: Тито присуствовао првој послератној прослави Светог Саве

04. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације