ФЕЉТОН - МИХИЗОВ "ТОПЛИ ЗЕЦ" НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: Михајловић желео да протестује против псеудородољубиве поезије

ДЕШАВАЛО се то на књижевним вечерима које су приређиване у препуној сали великог амфитеатра на Правном факултету.

Мирослав Крлежа је пре рата полемисао са Радованом Зоговићем, Фото "Википедија"

Разуме се да су приређивачи ових вечери намеравали да пред омладином дефилују наши песници и да тако посведоче своју дубоку приврженост новом режиму. Михиз је одмах прозрео све те намере и одлучио да колико год буде могао поквари намештену атмосферу ових седељки.

Почело је то са Десанком Максимовић коју је Михиз збунио питањем да ли остаје при свом обећању исказаном у једној предратној песми да ће отићи у пастире.

Десанка се брзо прибрала и одговорила да од те намере још није одступила и да не искључује ту могућност да оде међу пастире.

На другој вечери појавио се Марко Врањешевић, наочит горштак, свештенички син, са сомотним баритоном каквог дворског протођакона. Рецитовао је изванредно, наглашавајући сваку реч. На несрећу, биле су то некакве родољубиво-борбене песме с крајње једноставним римама и јевтином патетиком која је тачно одговарала књижевним поруџбинама Агитпропа. Несрећног Врањешевића Михиз је већ на почетку своје дискусије претворио у ништавило. Рекао је да у животу није чуо да неко тако дивним баритоном рецитује тако лоше песме. За цело време, рече Михиз, „забављао сам се погађањем Врањешевићевих рима. Увек сам погодио сем у једном случају. Нисам знао да ће Врањешевић римовати ’Крајина - крвава хаљина’ са 'Стаљина’. То заиста нисам предвидео.”

У сали се заорио смех, али су се чули и појединачни узвици: „Провокатор, непријатељ, напоље с њим.”

Михиз је све те упадице достојанствено отћутао, док је Марко Врањешевић збуњено покупио своје папире и нестао из сале.

ЈОШ више узбуђења донело је вече Радована Зоговића. Михиз је већ унапред наговестио да једва чека да мало продрма овог уображеног партијског песника, који се у Београду прочуо као велики Црногорац и мрзитељ Срба, а изнад свега као човек крајње арогантног понашања. Био је Зоговић један од оних који су верно служили у идеолошком апарату ЦК, заједно са Стефаном Митровићем, а њихов врховни шеф био је Милован Ђилас.

Амфитеатар је био пун. На наше највеће изненађење у првом реду седео је, скрушено као какав грешник, Мирослав Крлежа. До скора у немилости због свог неодласка у партизане, отпочео је свој повратак њима и то је био разлог што је дошао да чује моћног Зоговића с којим је пре рата духовито полемисао. Михиз је знао за ту полемику и сада је желео да Зоговића јавно упита шта сада о њој мисли. Очекивао је да ће се Зоговић збунити, а у исто време биће непријатно и покајнику Мирославу Крлежи.

Зоговић је читао своје пркосне строфе, савршено сигуран да иза њега стоји цео Агитпроп и целокупна партијска машинерија. Важио је и као неприкосновени судија у свим областима културе, иако је било опште познато да је он лично човек скромног образовања, песник невеликог дара који се ставио у службу званичне идеологије, нека врста југословенског Мајаковског, разуме се без оне људске топлине и духовитости која је красила његов руски узор.

ТЕК што је Зоговић завршио читање, Крлежа је хитро напустио салу. Стари лисац као да је наслутио да ће сада пасти и неко неугодно питање, па је за њега боље да што пре нестане. После бурног скојевског аплауза, који се једва стишао, Михиз се одмах јавио за реч:

„Жао ми је”, рекао је у савршеној тишини, „што је управо изишао из сале Мирослав Крлежа. Ви сте пре рата са њиме полемисали, а он вас је, заједно са Милованом Ђиласом и Јованом Поповићем, назвао овновима. Како ви данас гледате на ту полемику и какав је данашњи став партије према Крлежи?”

Зоговић за тренутак заћута. Било је очигледно да овакво питање није очекивао. Ипак, победио је у њему заштићени моћник из Агитпропа.

„Ми мислимо и данас да смо у односу на Крлежу заступали правилне ставове. Ту се ништа није променило. Крлежа је тада погрешио и скренуо са чистих марксистичких позиција.

Ипак, ми смо већ тада заузели становиште да је Крлежа предрагоцен борац и да га не треба изгубити. Прокламовали смо начело: 'Бранићемо Крлежу и против Мирослава Крлеже’. И добро смо урадили. Крлежа је данас с нама и то је битно за ствар револуције.”

У сали се поново проломио буран пљесак и тако је завршено Зоговићево књижевно вече.

Још дуго се у Београду приповедало о Михизовом храбром иступању, а међу песнике мањег политичког значења ушао је прави страх од овог непредвидљивог радозналца.

ЈОШ горе  је тада прошао Душан Костић, чијем ангажованом песништву је Михиз оспорио сваку књижевну вредност. Поново су се у сали проломили бурни протести и захтеви да се овај провокатор избаци и да му се одузме реч.

Костић се збунио и само немоћно ширио руке, понављајући да је писао како је знао и могао и да није крив ако се некоме његове песме не допадају, да је могао боље он би то свакако урадио.

Својим иступањем Михиз је заправо желео да протестује против једне наметнуте лажи, против те псеудородољубиве поезије која је већ увелико нашла своје моћне идеолошке заштитнике. Био је то читав смер који је српско песништво силом водио на опасне странпутице, који је кидао с нашим правим књижевним наслеђем, а песнике попут Момчила Настасијевића, Станислава Винавера, Милоша Црњанског и Јована Дучића одбацивао као декаденте, варалице или народне непријатеље.

Симина 9а наставила је да живи својим уобичајеним животом, већ одавно претворена у право духовно чистилиште. Више није ни битно да ли смо и колико смо у нашим судовима били у праву. Битно је да су се они уопште и чули у времену које је већ увелико неговало и неку посебну врсту глувоће. Та болест није мимоишла ни наше највеће писце Иву Андрића, Вељка Петровића и Исидору Секулић. Нарочито сам тешко примио свој разлаз са госпођом Исидором Секулић.

ЗА ВРЕМЕ рата ревносно сам је четвртком посећивао у њеној љупкој кућици на Топчидерском брду. Те посете наставио сам и после завршеног рата. Било ми је драго када ми је испричала да су је посетили неки официри и донели пакет као дар маршала Тита, „а предали су ми и један подебљи коверат с новцем. Поздравите друга маршала и захвалите на пакету, а коверат с новцем вратите. Ја никада у животу нисам примила новац који нисам и зарадила. У пакету је био штоф за зимски капут, који сам поклонила свом Албанцу тестерашу.”

Желећи да је обрадујем саопштио сам јој вест да је Библиотека града Београда откупила рукопис њене књиге „Писма из Норвешке”. Љутито је ђипила као увређена особа:

„Знам”, рекла је гневио, „то је сигурно продао онај Цвијановић. Мрзим то гробарење. Ја сам калуђер и мени је сасвим свеједно да ли ће ишта остати иза мене.”

ОПРАВДАНИ И ИСКРЕНИ ГНЕВ

У СВОЈОЈ песми: „Којим смером”, објављеној 1947, Михиз је свој оправдани и искрени гнев најбоље образложио. Била је то песма која је јако одјекнула у тадањим интелектуалним круговима Београда, а протумачена је, уосталом сасвим исправно, као права побуна против крутих званичних ставова искованих у канцеларијама идеолошке комисије ЦК. Чињеница је да се и после ове песме ништа посебно није десило. Изостала је свака очекивана одмазда.

СУТРА: НЕГОВАЊЕ ПОСЛУШНОСТНИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА: Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута

02. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЧИЧА ДРАЖА У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Опако врзино коло је беспоштедно затирало српски народ

01. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације