ФЕЉТОН - НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ: Oкупатори били спремни да сатру Србију и предају је на немилост освети крвожедних суседа

ДАНАШЊИ језик у политици кадар да изазове невиђене збрке. Јер, кад у Техерану Стаљин каже демократија, онда то има сасвим другачије значење од онога што под тим подразумева Рузвелт.

ФЕЉТОН - НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО  ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ: Oкупатори били спремни да сатру Србију и предају је на немилост освети крвожедних суседа

Фото: Википедија

Овај последњи верује да су Стаљинови појмови речи демократија истоветни са његовим и да ту нема и не може бити никакве подвале. А све је од почетка била чиста варка и блеф, баш као и ови наши „слободни избори”, ова фарса са ћоравом кутијом и невиђени резултати Народног фронта.

Осећајући све те обмане и замке око себе, ја сам сав свој опрез изоштрио управо у Музеју, а лична судбина Вељка Петровића донела ми је многе опомене, а изнад свега страх да и сам не будем уловљен у лукаве замке једног неморалног света, чије сам настајање свакодневно посматрао око себе. Бранио сам се од заводљивих понуда свим силама. Због тога сам захвалан Вељку Петровићу, кога сам узео за мерило једне судбине, што сам на његовом примеру разабрао какав је коначни исход сваког лакомисленог поигравања системом који је располагао таквим искуством у потпуном корумпирању и потчињавању људи. Били смо од почетка два потпуно неравноправна противника.

Ја сам у себи ослушкивао само гласове својих учитеља, пријатеља и породице која је, упркос својој разбијености, још имала довољно снаге да ме саветом одврати од могућих грешака. Јер, у окупираном Београду, био је довољан само један једини погрешан корак и већ је човек стајао на путу који је неминовно водио у пропаст. Моји пријатељи, моји школски другови, без обзира на све наше разлике, доживљавали су исте дилеме и зато смо се и могли одбранити од свих искушења, ојачани нашом неспособношћу за издајство.

У ТИМ временима пуним искушења израњају у мојој свести и други ликови који су на разне начине одредили мој живот. Иако никада нисам упознао многе међу њима, ипак, њихова је рука била заштитнички присутна. Не могу да заборавим Тому Максимовића, и, разуме се, генерала Милана Ђ. Недића. Суд о њима препуштам историји. За мене је битно да су они нестали из јавног живота, а да ниједан није био у прилици да за своје деловање, за мотиве и целокупно понашање, јавно положи рачун. А баш то јавно полагање рачуна било је неопходно у њиховом случају, јер су се они, сумње нема, отворено ставили у службу своје једине идеје: да сачувају што више српских глава.

СТЕЧЕНО ИСКУСТВО

БИО сам млад, почетник и чврст у свом уверењу да не питам за цену оваквог истрајавања. Са искуствима стеченим у тешким временима свога избеглиштва и окупације и са свим оним збивањима која су уследила после ослобођења, ја сам улазио у једно ново раздобље мога живота.

Од тренутка када сам у НД Хрватској прочитао вест да је генерал Милан Ђ. Недић образовао, са дозволом Немаца, прву српску владу и сменио дотадашњу комесарску управу, мени је било јасно да се у мору несреће одједном створило и неко мало острво, нека тужна оаза спаса и наде. Ништа нисам знао о позадини ове неочекиване одлуке немачких власти, али су ми од почетка неубедљиво звучале све оптужбе изречене над овим човеком да је он желео власт и да је био убеђени квислинг. Он је постао немачки сарадник, али из сасвим других разлога од оних којима је био обузет његов далеки норвешки савременик.

НА НЕКИ начин, судбина ове двојице тако је живо уткана и у моју личну, непрестано ме узнемирава  и ствара увек нове дилеме. Оне се отварају у сразмери са проналажењем нових докумената који верније осветљавају целокупни безизлаз српскога народа. Оно кобно 1 : 100 висило је над окупираном Србијом као неки Дамоклов мач. Свакога часа окупатори су били кадри да сатру ту преосталу Србију и да је предају на милост и немилост освети њених крвожедних суседа. А сви ти суседи чекали су као праве хијене на тај знак да провале на српско подручје и да га коначно рашчерече. У тој њиховој неописивој мржњи активиране су све наше вековне распре и међусобни сукоби. Употребљено је све што је могло да послужи даљем распламсавању најнижих нагона.

Никад нико неће докраја измерити онај бол који је људе обузимао када су чакљама крај куле Небојше из Саве извлачили унакажене лешеве који су допливали из НД Хрватске. Гледали смо у те надувене и полураспаднуте лешеве немоћни да у себи пронађемо иједан једини разлог за овакво дивљаштво и ослобођене животињске нагоне. Сећам се, питао сам се тада безброј пута, како ће народ, чији су синови урадили та зверства, а није за њих крив, пронаћи у себи моралну снагу за кајање и тражење опроштаја.

Музеј жртава геноцида

Са ужасом и неверицом долазио сам у кућу професора Виктора Новака и доносио му усташке новине које су Рајићеви добијали из Земуна преко шпедитера Хараздија. Он је тада већ писао свој Magnum crimen, оптужујући Kатоличку цркву за саучесништво у злочину. Радила је то црква употребљавајући своје целокупно историјско искуство, све методе за обрачунавање са шизматицима. Све су ме те Новакове приче још више збуњивале, али су оне убедљиво разјашњавале и оно потпуно расуло српске црквене организације на подручју Независне Државе Хрватске.

ИЗ РАТА сам изашао са многим неразјашњеним дилемама. Страховао сам од првог сусрета са мојим друговима када се буду вратили из партизана. Хоће ли се вратити измењени, хоћу ли их икада више моћи да препознам, или ће они за мене постати далеки и страни људи?

Те моје сумње једино је разагнао сусрет са Жиком Стојковићем. Иако се он из рата вратио као политички комесар болнице XX бригаде 45. ударне дивизије, ипак, ја сам већ при првом сусрету видео да је он сачувао сва своја начела, сву ону правдољубивост и бескомпромисно поштење, које га је и одвело у борбу.

Исто тако, брзо ми је постало јасно да је неминован био и његов разлаз са том организацијом чију је структуру сагледао до дна. У тим првим послератним годинама, бележим још и штампање моје збирке песама „Мотиви”, 1946. године. Била је то једина приватно штампана збирка песама у Србији. Сасвим наивно, поверовао сам да ће бити корисно да у песмама отворено изнесем неке моје сумње из ратних дана, а исто тако и своја душевна стања у првим годинама после ослобођења.

Оно кобно "сто за једног" висило је над окупираном Србијом као неки Дамоклов мач

ТАКО сам као уводну песму ставио „Мозаик из Музеја”, чија је основна порука била чежња за слободним стварањем, и сумња подвучена у рефрену: „Радости стварања, где си?” И друге две песме настале су у ратном, окупацијском периоду: „Пред Ватиканом” и „Два брата”. У првој, гневно сам певао о Ватикану и она је свакако настала као одраз разговора са професором Новаком, док је друга инспирисана огласним стубом на који други лепе „на плакат смрти, плакат веселих игара”.

Без огорчења бележим да је моја збирка доживела оштар напад у „Младости”, а аутор текста био је млади Нусрет Сеферовић. Битно је било да сам због ове збирке проглашен декадентом, човеком на беспућу и већ трулим. Како могу да дозивам „Радост стварања”, а не видим свуда око себе управо ту радост усмерену на обнову земље? Било ми је јасно да је наступило ново доба и да није више време за неке субјективне, скривене сумње и приватне болове... Разумео сам да тај свој бол у сваком случају морам да сачувам само за себе, а такво моје уверење још више ме је убедило да захтеве новог времена никада нећу моћи ни разумети докраја, а још мање ћу их моћи прихватити под било каквом принудом.

СУТРА: СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (1)

КИРЈОС ЈЕ ПРОВОКАТОР: Француска тенисерка без длаке на језику