ФЕЉТОН - ВРЕМЕ ВЕЛИКОГ, МУЧНОГ И БОЛНОГ ПРИЛАГОЂАВАЊА: Један део грађанских политичара прихватио је сарадњу са комунистима

ГЛЕДАО сам и запажао поступке Вељка Петровића у времену када су људи одмах после рата покушавали да схвате шта се то уопште догодило, ка- да је код многих била неприхватљива мисао да су грађанске српске партије коначно поражене, да је враћање бившег режима пука утопија и да треба хитно сићи са брода који тоне, прекрцати се на било који сплав који ће, али само још неко време, дарежљиво понудити нова власт.

ЗРИЊЕВАЦ Родна кућа академика Медаковића у Загребу, Фото "Википедија"

Било је то време великог и мучног прилагођавања, посебно за оне који су под окупацијом чекали Енглезе и краља Петра II, у чије су име сада „владала” три смешна намесника. Збуњивала је и околност што је један део грађанских политичара, чак и повратника из емиграције, прихватио сарадњу са комунистима, као да су нека питања нашег политичког живота још била отворена и незакључена, јер се о њима очекује и коначна реч нашега народа. Било је и сасвим искрених људи који су од првог дана после ослобођења, без обзира на режим, пожелели да раде и да тако помогну око лечења дубоких ратних рана.

Најзад, једва је ко тада и знао тачну меру свих оних концесија и сва одступања од сопствених уверења и начела, која ће се коначно претворити у обавезни данак новој власти. Није се још тачно знало ни какав су то комунисти партнер оних који су на неки свој начин тумачили појмове демократског друштва. Због свега тога мени је Вељково укључивање у нови живот изгледало као нека обична, пратећа појава у овим преломним временима. Због тога сам се дуго борио да у себи сачувам о њему представу као о гордом националном барду, а не о високом државном чиновнику који се губи у поданичком понашању пред људима сумњиве вредности. Када су те две слике почеле да се међусобно преплићу, постао сам болесно осетљив и гневан. Примећивао сам како га околности кваре, очајавао сам што им се тако олако предаје.

ЉУТИЛА ме је та чиновничка режимотворна Вељкова судбина коју он није желео да измени. Као да се напокон дочепао сигурног заклона који више није хтео да напусти. Са неком тугом сам помислио да је Вељко Петровић са госпођом Маром остварио више грађанских идеала у живљењу под социјализмом, него пре рата када је био високи државни чиновник и одлазио у двор на пријеме. А та госпођа Мара, која га је тако упорно пратила у стопу, понашала се као грађанска жена из Кола српских сестара, која, обучена у народну ношњу, учествује у добротворној забави у корист незбринуте деце. Отприлике тако оценио сам њено понашање у нашој музејској синдикалној подружници.

Сећам се из тих раних послератних година оваквог типа наших грађанских госпоја, веома активних у АФЖ, где су са неком стилизованом оданошћу облетале оне жене из борбе око чијих се имена плео венац ратничке славе. Биле су то строге жене, од оних којима је партија поверила задатак да, радећи у таквим друштвима, чланство неосетно приближују циљевима народноослободилачке борбе. Памтим њихове неспретности у извршавању првих политичких задатака; невеште јавном иступању, оне су радо преузимале на себе дужност да декоришу салу за скупове, да пажљиво режу слова за пароле, да набављају пиротске ћилиме за позорницу.

А КАДА су разне приредбе завршаване другарским вечерима, опет су оне, те наше добре госпоје, неуморно месиле гибанице, пите зељанице, колаче, спремале сендвиче за увек изгладнеле учеснике. Постепено, оне су постале права неопходност, а без њиховог учешћа било је незамисливо и украшавање бројних бирачких места, чије су излоге пуниле својим аспарагусима и фикусима. Не треба заборавити ни оне безбројне, мале, интимне коректуре на одећи наших партизанки, оно опрезно сугерисање измена на фризури, понеки јевтини брош који се издајнички, сасвим неочекивано појавио на грудима ових жена ратника које су све одреда деловале као мрке мушкобање.

И тако, можда баш због увек насмејане госпођа Маре, Вељко Петровић је у Музеју све више губио глас човека кога је нова народна власт поставила да у њено име направи ред и да коначно распрши све остатке некадашње монархистичке атмосфере коју је подржавао ранији директор Милан Кашанин. После првих, почетних неспоразума и лаке неизвесности, ми смо Вељка Петровића већ оценили као човека који је спреман да чини уступке, коме је могуће наређивати, који више није независтан. У таквим оценама губио се његов почетни ауторитет када је за све службенике у Музеју још имао и свој неокрњени енигматични карактер. Сећам се са каквим смо болом и гневом примили вест да ћемо се селити из краљевог двора у тесне и нефункционалне просторије некадашње Београдске берзе. То поновно паковање тек распакованих музејских драгоцености доживели смо сви као праву срамоту и национални пораз. Кућа из које се иселио један краљ, да би у њу ушао Музеј, постала је мета српских политичара, тако да је наша сеоба постала неизбежна.
 
СЕЋАМ се са каквим смо бесом посматрали нашег новог директора који је своје незадовољство испољавао само у четири ока, а никада на јавном месту. Приватно је тада дурљиво говорио „они”, заборављајући да је својим ћутањем на јавном месту и сам постао саучесник ове срамне операције. Вељко је шетао под маском увређеног човека, али је избегавао да неким озбиљнијим протестом озловољи моћнике. Тада смо се са уздасима сећали Милана Кашанина, дубоко уверени да би он спречио овакво насиље према Музеју.

Без обзира на реалност овакве процене, за нас очајнике, она је била једино сигурно уточиште, једини ослонац нашег немоћног отпора. Од те сеобе Музеја Вељко Петровић се још дуго није могао да опорави у очима својих службеника. Он за нас није био само командант који је изгубио једну битку, а капитулација коју смо посматрали оцењена је као дубока увреда српске културне баштине. Пред тим чином биле су сасвим недовољне све Вељкове незадовољничке гримасе, сво то детињасто кревељење, лажно ишчуђавање, а посебно неосећање властите одговорности.

СВА ова збивања примао сам тешко и болно. И данас памтим сав ужас мојих првих послератних открића, а посебно оне моралне поремећаје који су, као нека дубока тектонска померања, довели и до незаустављиве националне низбрдице. Свакако да је моје најтеже откриће које сам понео из Музеја било да смо као народ пристали да затремо своје историјско памћење и да смо чврсто решени да ископамо и властити гроб. У таквим суморним тренуцима мога живота, често су у мени одјекивале оне мудре речи гостију у салону Рајићевих, једнако као видовита предсказања чика Алексе Стојковића, који је све своје судове и оцене о догађајима и људима заснивао на њиховом односу према раду.
„Дошли нерадници да узму туђу муку, све на готово и фрај. Борили се четири године, а сад ко ће да им плати све те њихове заслуге. Све ће да поједу, ко скакавци, а највећа им је лудост да у главу бију сељака, нашег јединог хранитеља. Какви амерички пакети, ми да хранимо Европу, а не да нам други дотурају милостињу, а ми као слепци пружили руку на узимај јер је муфте.”

ПОЛАГАНО УЉУЂИВАЊЕ

НИКАД нико неће написати колико су наше грађанске госпе учиниле корисних ствари у оном првом послератном раздобљу, када је присна реч била ретка, једнако као и тихи, женствени говор. Захваљујући овим грађанкама, отпочео је полагани процес првог послератног уљуђивања.

СУТРА: НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА ДОБИЈА НОВ НАЗИВ: Вељко Петровић је вешто Србијанцима распродавао своју грађанску Војводину

19. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НОВА ВЛАСТ ПРЕУЗИМА МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА: Нови директор је из краљичине собе почео да управља Музејом

18. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - У СВАКОМ ЈУНАКУ ВИДЕО ЈЕ СВОЈ НАРОД: Српска књижевност још није изразила карактер нашег народа

16. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације