ФЕЉТОН - У СВАКОМ ЈУНАКУ ВИДЕО ЈЕ СВОЈ НАРОД: Српска књижевност још није изразила карактер нашег народа

НЕ СЕЋАМ се којим поводом, говорећи о српском карактеру записао је: „Српски карактер још није изразила српска књижевност.

Матија Бећковић, Добрица Ћосић и Јован Рашковић, Фото Документација „Новости

Ја сам, најчешће, поправљао Србе и пројектовао их по својим моделима; имао сам илузију да их могу литерарном фикцијом у духу и души мењати. Зато што сам их сажаљевао. Било ме стид да ружно говорим о човеку и народу који пати, о људима који ме хране, чувају, уважавају“. Па си наставио да се правдаш: „А један човек Србин, толико се свикао на патњу и беду да и најмање промене прима као ослобођење, спасење, срећу. И ја сам, као већина писаца малих и неслободних народа у сваком свом књижевном јунаку видео – народ“. Кажем му: Не знам ниједан твој исказ у коме се толико и тако објашњаваш. Та твоја самокритика, у извесном смислу, доводи у питање многа твоја, по општем читалачком уверењу, добра својства. Чак, можда, угрожава и углед који имаш као писац са највећим тематским распоном у српској књижевности ХХ века...Волела бих да чујем твоје мишљење о овом тешком запису, учињеном, вероватно, у твојим несаницама и нерасположењу...

– Запис који си цитирала није сачињен у мојој депресији, иако својим смислом може да изазове и колективно нерасположење. Да конкретније одговорим, да убедљивије размишљам о том сложеном проблему, морам најпре да релативишем појам „српски карактер“. То значи да људску природу спецификујем на етничка и национална својства, што је у нашој култури најтемељније, али не и довољно егзактно и трајно, учинио антрополог и етнопсихолог Јован Цвијић, а после њега настављаш српске етнопсихологије.

ПОСТОЈЕ, несумњиво, нека општа и варијабилна својства српског карактера сазданог тлом, историјом, религијом и културом српског народа. Та општа карактерна својства српског колективитета и индивидуалитета, мислим да су најпотпуније изражене у народној, епској и лирској песми, причи, изрекама. Та „усмена“ књижевност је најсвестраније пописала карактерна и менталитетска својства српског народа, дајући некима и митска значења. Јер, наша „писмена“, „нова“, „модерна“ књижевност, једва да је стара једно столеће, или, мало дуже од једног столећа. А то је мало времена, иако је оно било препуно великим историјским збивањима, да се потпуније, естетски изрази „српски карактер“ у његовим битнијим одликама. Да се схвати и изрази „српска душа“, у оним особеностима које су велике књижевности – шпанска, руска, емачка, француска – изразиле доминантне типове и доминантна својства људи њихових језика и њиховог тла, треба да се роди велики, генијални писац...

ДРУГИ објективни моменат који је ограничио домет српске књижевне мисли ХХ века је дијаспорични карактер српске нације. Српски народ само условно, оквирно, партикуларно бивствује у једној држави под истим друштвено-политичким, културно-цивилизацијским и институционалним условностима. Језик, религија и народни митос јесу битни, али не и довољни, уједињавајући чиниоци. Ми смо још увек, духовно и цивилизацијски неинтегрисан народ; или, присилно – непријатељима интегрисан народ. Зато је убедљивије говорити о српским карактерима, него о српском карактеру. Јер, Србин – Далматинац и Србин – Врањанац, Србин – Црногорац и Србин – Бачванин, Србин – Крајишник и Србин – Моравац, Србин – Пироћанац и Србин – Херцеговац итд., Срби су са знатним и значајним разликама у карактерно-менталитетском склопу, поретку вредности, начину живљења и обичајима. Те различитости чине српску књижевност типски, језички и амбијентално богатом, богатом, и занимљивом.[...]

Није случајно да сам своју завичајну географију у својим романима означио имагинантним топонимима; није случајно што ми је Ваљево, а не Крушевац, Београд, а не неки други град, простор мојих романа... Ако сам записао, и ти у то верујеш, да сам у својим романима „поправљао“ и „пројектовао“ Србе по својим моделима чинио сам то и зато што сам својим животним искуствима, својим проучавањима друге половине српског ХIХ и прве половине ХХ века, сазнао да су постојали људи високих духовних и моралних врлина какви су Катићи, Војводе Мишић и Путник, посилни Драгутин, Алекса Дачић, Гаврило Станковић, Петар Бајевић, Богдан Драговић, Бора Пуб, Сава Марић и друге. Ја лично нисам упознао човека моралне снаге Вукашина Катића и Гаврила Станковића, на пример.

НИ ВОЈВОДА Мишић није „стварно такав“, каквим сам га приказао, јер су се и њихова деца побунила против Живојина Мишића, каквог сам га приказао у “Времену смрти”. Али, зар је постојао озбиљан писац који није „поправљао“ и „пројектовао“ своје књижевне јунаке по својим идејама, моделима, философији? Нити је могућа књижевна, романескна транспозиција без тог субјективисања и поетизовања, уопштавања и уобличавања, без оног руско-формалистичког „онеобичавања“ људи и њихове реалности у књижевно-естетском изразу. Не служим се примерима из велике књижевности зато што би сваки такав доказ био таутолошки доказ. Истина је, када је реч о мом књижевном поступку, ја сам свагда тежио и неком служењу људским врлинама; у неком филозофско-просветитељском циљу, те врлине сам присвојио, додавао их својим „Србима“, што бих сигурно чинио и да сам Румун или Холанђанин, и са својим Румунима и Холанђанима. Књижевне личности у мојим романима из других нација, скоро сви, осим оних у „Луксу“ и Коминтерни, људи су и жене су са јаким позитивним особинама.

РУСИЈА Толстојева и Русија Достојевског – две су Русије. Срби Црњанског и Боре Станковића, нису исти Срби. И моја Србија, није једина Србија. Можда је моја Србија, само Србијица, или нека још мања Србија или само један пројекат, једна представа о Србији, што је највероватније. Али, и таква Србија ако је убедљиво испричана, значи да је постојала, да јесте Србија, да ће постојати такви Срби, какве сам ја исказао као „праве“ и „најбоље“ оне које људи памте као узоре и типове, што се догодило у свим културама у којима је књижевна мисао духовна основа. Да мом историзму и увећаном „онеобичавању“ књижевних јунака додам једну, по мом мишљењу, битну претпоставку, ја сам српску историју схватао и тумачио као моралну борбу народа. А морална борба је основа сваке трагедије. Зато су и моји романи дескриптивне трагедије.

ТА ФОРМУЛАЦИЈА романа као дескриптивне трагедије је занимљива за расправу. И ја се у случају твојих и многих других великих националних романа српске и светске књижевности, слажем.

– Добро. Али ја бих још неку реч да кажем о Србину као човеку патње. Народи као и људи имају различита и преовлађујућа животна и историјска искуства. Срби су народ коме је патња највеће искуство. То искуство патње, као патничко или паћеничко искуство, постало је темељ животне филозофије Срба. На искуству, сазнавању и разумевању патње, саздан је поредак вредности, мере моћи и немоћи, борење и трпљење, схватање смисла егзистенције, људске среће и несреће, лични и друштвени морал. Саздане су и поетике патње у народној, усменој, и у модерној, персоналној књижевности.

ЕСТЕТИКА ПАТЊЕ

НАРОД има и своју естетику патње изражену у рукотворинама, тканинама, везу, ћилимарству, песми и игри, надгробним споменицима, грнчарији, читавом фолклору... Патња је прожела нашу колективну душу, дала нам висину и размере човечности и нечовечности. Ми смо народ – Јов. Та јововска душа у српском народу одувек ме је највише потресала. Пренео сам јој израз. Нисам убеђен да сам га нашао.

СУТРА: ПОЛИТИКА ЈЕ ВРЛО ПРОСТА ДЕЛАТНОСТ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације