ФЕЉТОН - ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ ПОКРЕЋУ У НАМА ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈИ: Дар је благодат која дубинску радост доноси. Али око дара се мораш трудити

МОЈ отац је на сточићу поред узглавља са другим књигама које је читао увек држо свеску и оловку.

Добрица за радним столом, Фото Породични арахив Ане Ћосић Вукић

За доручком је често причао шта је претходне ноћи сањао, размишљао, шта је записао или како није записао нешто што му се учинило „врло значајно“ па га је у сну „загубио“. Љутио би се на себе и на своју лењост или на своје поверење у сопствено памћење. Било je дана и ноћи када је непрекидно радио, с нама у кући није разговарао, није одговарао на телефонске позиве. И обрнуто: данима није ни прилазио писаћем столу. Дакле, могла сам да закључим да су постојали неки привилеговани тренуци, часови, време његовог „надахнућа“...

– У мом искуству, инспирација јесте стање некритичности. Али то стање је и најстваралачкије стање у радном процесу. Оно означава сваки плодоносни почетак. Тада је вољна енергија најјача, тада рад – настајање и исказивање конкретне идеје, само писање, имају нагонски карактер, постају морање; тада су самоуверење и стваралачке заблуде у високом напону, па се покретачка идеја најпотпуније развија, крилати се, грана, узвисује, носи је снажно осећање самопоуздања које храни машту. Можда је стање надахнућа, највише оно стање у коме машта надвисује рацио – критичко вредновање покретачке идеје.

Добрица Ћосић и патријарх Павле, Фото Породични арахив Ане Ћосић Вукић

То критичко вредновање настаје касније, у редакцијама првобитног текста. Може се о томе много размишљати и са највише изгледа – некритично. У мом искуству, мени је најчудесније само рођење идеје, тај узлет маште узрочно непредвидљив. Ако велике замисли покрећу у нама и велики догађаји, снажни спољни удари, или интензиван умни рад и концентрација у одређеној духовној области – историји, религији, књижевности, философији (мада и те велике замисли не морају да се зачну снажним доживљајем реалности или њене имагинарне или интелектуалне сфере), оне „мале“ замисли, оно што је месо на костуру, оно што костуру даје облик и посебност, те замисли и полети маште, могу из свачег око нас и у нама да се покрену и настану.

ТО МОЖЕ бити нечија прича, неки призор, прочитана мисао или само једна реч из нечијег текста, музичка мелодија, ветар, киша, пањ у шуми, писак локомотиве, звезда, осмех и очи лепе жене, старачка рука, сан, сопствено снатрење, облак, несаница... Доколица је најплодније семениште и растило идеја. Доколица је небо маште. Доколица је време у коме се знаним живи, а јавља се незнано. Али то је посвећена доколица. Она доколица у којој не зјапи властита празнина; у којој се не разастире мучнина досаде; у којој не боли време.

Писац је ловац на видре и шљуке, па мора бити будан, мобилан, опрезан, отворених чула.

Јер видра је сев; шљука је брз таласав лет. Да се погоде, мора се имати њихова, зверска хитрина и ухватити та једна прилика, тај једини трен. Писац је риболовац. Риба која му је мимоишла удицу, ретко се враћа. Ова упрошћена поређења изговарам свесно и са убеђењем: све се значајно човеку и у човеку, догоди једном. То једно је јединствено.

Непоновљиво. Ако се понови – мисао, осећање, жеља – они личе на оно прво, али нису исто. А то прво је најплодоносније. Не сме се, по мом искуству, одложити жеља, нагон, морање да се нешто запише и каже. Све што нисам записао и написао онда када се оказало, када је севнуло, када је зажелело да се спусти на хартију, пропало је! И ако се понови замисао, она није она у првој најави. Све човеково има свој тренутак. Као да време, а не наш мозак, као да нека летећа, кометска сила у нама сама доноси и односи замисли, додирне нам и припали машту, мисао, осећање и нестане. Надахнуће је, ваљда, тај трен у коме нас додирне нешто незнано и неко надсвесно време и оплоде се у нама у нешто ново... Оставе нам то и нестану.

СХВАТАМ: анализа надахнућа води ме у мистификацију. У ствари, уверава ме да је надахнуће, оно што се опире опису и дефиницији, оно што је... Телефон ми је прекинуо реченицу и ја не могу да је наставим у почетној замисли. Сенилност? Можда. Или је баш доказ да је одлетео, нестао онај трен који је носио идеју.

Обоготвореност дара је најлакше објашњење, ако се верује у Бога. Верујем да је јунговска и свака психијатризација изведена редукцијом и на појединачним случајевима.

Протумачити надахнуће, подразумева онтолошко тумачење самог стваралачког дара; саме стваралачке моћи, њено суштинско одређење, а она се опире таквом сазнању. Тај стваралачки орган и моћ, то духовно и емотивно стање, потреба и морање да се „производи“ фикцијска реалност, може се само условно описивати у спољној појавности.

Оно што следи после оказивања и појављивања идеје, осећаја, визије, то је непрекидна обузетост том идејом, напор да се обликује у машти, још већи напор да се искаже у језику, па продужен напор да се продуби и изражајно усаврши, ако овом последњам постоји крај.
Подсетила сам га како се љути када би му неко рекао „лако је теби“, верујући да он, по некој богомданој моћи, пише као што дише или корача.

– МЕНЕ заиста вређа веровање да је даровитом писцу и даровитом човеку „лако“; да је њему све од Бога дато, да је он прости извршилац неке силе. Дар је мука. Дар боли. Дар је казна. Наравно, дар је и благодат која дубинску радост доноси. Али око дара се мораш трудити. Мораш га неговати. Мораш му се посветити. Ако није изузетан, лако пропада. Дар је одана, страсна служба некој сили која хоће нешто изнад нормалних људских потреба и свељудског смисла живљења. То је приморавање себе на смисао постојања који је изван биолошког и општељудског. Дар захтева монашку посвећеност себи и „живљење са оним најодлучнијим у нама“, како Аристотел тумачи самосазнање. А стварање је самосазнање.

Тај аполонско--делфски постулат човека, остварује се и у књижевно-поетском чину.

ЧОВЕК И СУДБИНА

ПИСАЊЕ  романа је за мене згуснути напор самосазнања који се организује у романескни говор и облик. Роман је мој одговор на питање – шта је човек и његова судбина? Објављујући тај одговор, ја од читалаца очекујем сагласност. А добијам је делимично, чак и када су одушевљени романом. Делимично зато што је њихово доживљавање и схватање мог одговора на то питање, углавном друкчије од мог.

СУТРА: СРПСКОМ НАРОДУ ПАТЊА ЈЕ НАЈВЕЋЕ ИСКУСТВО

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - МАСКИРАНИ СТАЉИНИСТИЧКИ МЕТОДИ У ГУШЕЊУ СЛОБОДЕ: „Интегрални роман“ био је, заправо, романсијерска утопија Добрице Ћосића

14. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СПАС САВЕСТИ И ДУШЕ ОД БРИОНСКОГ МОНАРХА: Са „Галеба“ сишао опљачкан, пребијен и понижен, бивши комунист згађен на баналност и кич

13. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОДВАЛЕ СУ ИМАЛЕ ПРИВИД ПРОГРЕСА: Шеста деценија је била деценија организовања завера и разочарања

12. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ: Ћосићева "Бајка" - Прве визије добра и зла

11. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације