ФЕЉТОН - ЗБОГ ЗАВИЧАЈА СЕ ВОЛИ НАРОД КОМЕ ПРИПАДАШ: Добричина планина је била Гоч, одакле је први пут видео целу моравску долину

КАДА сам била дете и терала га да ми прича о свом детињству, најчешће ми је говорио да је заборавио своје детињство.

Фото: Породични арахив Ане Ћосић Вукић

О очевом детињству ми је причала Нана, његова мајка коју је и он тако називао, а име јој је било Радмила, надимак Милка. Те приче су ме увек растуживале. Највише прича о његовом болесном оку.

После прележаног шарлаха добио је неку тешку инфекцију ока од које су га лечиле сеоске врачаре све док га отац није одвео на очну клинику у Београд, а тада је већ било касно. Кад помислим на оца – дечака, видим га како се у сељачком оделу са завојем преко ока са оцем спушта низ Вишеградску улицу и држи у руци поморанџу – воће које је први пут видео, а коју није појео јер му је испала из руку. Тај пад поморанџе и њено котрљање низ стрму улицу боле ме више него његово око. Због тог несрећног ока које је сузило, није се играо као његови вршњаци: плашећи се да не повреди друго око није смео да се туче са другим дечацима, нити да се упусти у пустоловне игре. Склањајући се од деце, бежао је у крила својих дедâ и њихову заштиту. Растао је уз старце, па је вероватно зато био озбиљно, „тужњикаво“ дете, оно што се назива „стар мали“. Рекао ми је:

– Ја се, Ана, из свог детињства стварно не сећам игара са вршњацима. Себе видим уз деду Јефтимија у башти и винограду, са деда Лесом – Алексом на политичким зборовима, са мајком поред шпорета и у штали... Да заслужим и оправдам пажњу и нежност својих деда, био сам узорно послушан и озбиљан. Био сам вредно дете, због чега су ме сви волели и истицали за пример другачијој деци и дечацима. Уместо игара ја сам обављао све сеоске, земљорадничке и кућне послове одговарајуће мојој снази. У основној школи био сам одличан, али не и најбољи ђак. [...]

Фото Књига "Време са оцем"

ЗАКЉУЧУЈЕМ  да не воли своје детињство.
- Не волим доба свог полусвесног живота. Ја сам до ступања у комунистички покрет 1939. године, дакле до своје 18. године, имао један сасвим безначајан, приватан живот, нешто несрећнији, односно тужнији но многи моји вршњаци, и да нисам, ступањем у послове из домена историје свога народа, постао писац и још понешто, нико, па ни ти, моја ћерка, не би се занимали за моје детињство. Детињству тек зрелост, старост и смрт писца дају известан значај.

Има у томе истине... Успех и слава, живот са Божицом, његови пријатељи –  у мени не могу да прекрију слику оца – дечака, са завојем преко ока који се не игра са другом децом. Због таквог детињства, најважније му је било кад сам ја била дете да се играм са другом децом...

-  Да детињство може да буде и доминантна одредница у стваралаштву писца у свом раду о Бранку Ћопићу убедљиво си показала. А и у овом нашем разговору приморавајући ме да тражим себе и тамо где нисам имао свест да постојим, увиђам колико је и мене и свет мојих романа без деце условило детињство које сам недечије проживео. [...]

ПОСТОЈИ  један његов текст који је изговорио у Крушевцу када је примао „Багдалин прстен“, у коме је рекао да је њему као писцу завичај много садржајније и сазнајно значајније емоционално језгро него што је његово детињство. Цитирам га и зато што је написан тако да се не може препричати: „Ја јарко и тамно памтим моју Велику Дренову, њене људе претворене искуствима животне муке и за све спремне; памтим поље – Реку и Бело брдо са виноградима, где ми је деда Јефтимије љубављу откривао живот и лепоту биљака; памтим животне неуморе мајке сељанке, и патње већих мученица од ње; памтим беду дреновских, страгарских и парцанских надничара, којима је сваки дан био гладна година. Моје родно село је и сав мој архетипски свет.

Мој завичај је и село моје мајке Орловац и Милутовац, где ме је деда Алекса пелцовао политиком за народ.

Моја планина је Гоч, одакле сам први пут видео и запамтио моравску долину целу, и доживео први сетни сутон младићства.

Моја река је Морава са сребрнастим брзацима и вировима зеленијим од детелине, док њом нису запливали заклани људи.

Мој завичај је и Александровац са Нижом виноградарско-воћарском школом и интернатом, где сам сазнао да постоји наука о воћкама и виновој лози и први пут чуо да је комунизам срећна будућност.

Мој завичај је и Жупа, најлепше српско виногорје, у коме се догоди последња битка у „Деобама“; и Копаоник, наша планина најближа звездама, где се стварно збило Откриће; и западно поморавље са дугуљастим небом над „Далеким сунцем“ и „Коренима“.

МОЈ завичај су и манастири Жича и Љубостиња, који су ме подстицали да се мучим за веру у Бога и где се монах Гаврило ломио између Христа и Сотоне.

Мој завичај су и наше сељачке пијаце – Врњачка Бања и Краљево, где сам доживео прва социјална понижења и сазнао да постоје два супротстављена света – село и град.

Мој завичај је и Крушевац, царски град са Лазаревом кулом, Окружним судом, касарном, хотелима „Париз“ и „Европа“, у коме сам појмио косовски мит и српску епику, историју, државу, урбану цивилизацију.
Мој завичај је Расински партизански одред, где сам полагао ратну матуру, испит људског братства и магистрирао из области колективно несвесног.

Мој завичај су Расина, Јастребац и Топлица, где сам се борио за идеале и заблуде, храњен пројом и сељачком добротом. [...]

Добрица Ћосић са супругом Божицом / Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

Мој завичај су и моји пријатељи и другови са којима сам живео велику наду и обману века, страх и бриге, муке и задовољства живота, која нису била мала.

Мој завичај је мој универзитет. У њему сам појмио шта је човек; шта не може и не сме човек.

Завичај је моја примарна, првородна слика света; антрополошка, језичка, психолошка, етичка матрица мог књижевног дела.

ВЕЛИКА  Дренова је имагинарно Прерово – село мојих романа; Крушевац је имагинарна Паланка – варош мојих романа; Трстеник је имагинарна Чаршија – среско место мојих романа; Гоч, Јастребац, Копаоник су имагинарна Планина мојих романа. Ликови у романима „Далеко је сунце“, „Корени“, „Деобе“ и многи јунаци у Времену смрти су имагинарни људи мога завичаја. Ако су они убедљиви, ако су ступили у имагинарну библиотеку српске књижевности, ја сам одговоран за њихово значење и трајање.

Мој завичај је и оданост и значај који су ми људи указивали у мом дугом и напорном животу...

Овај текст о завичају нећу да тумачим јер далеко превазилази значај прилике у којој је изговорен и садржи важан аутопоетички смисао. Толико много је мог оца у тој једној страници...

СУТРА: ДЕДА ЈЕ ГЛАСАО ЗА ЉУДЕ, А НЕ ЗА СТРАНКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СЛУЧАЈ ПОНЕКАД БИВА ТВОРАЦ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ : Преломни историјски догађаји откривали су људе великих способности

06. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИЗДАВАЧИ ОБЛИКУЈУ КЊИЖЕВНУ СУДБИНУ: "Ти си моја ћерка" значило је "ти то можеш"

05. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ СЛУША ОЦЕНЕ СВОГ ДЕТЕТА: Због антититоистичког ангажмана био је нападан готово три деценије

04. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ЗАПАД ЈЕ НАОРУЖАВАО ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ: Западни медији ширили мит о Србину агресору и Муслиману жртви

03. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације