ФЕЉТОН - КАКО СУ НАТО БОМБЕ ГАСИЛЕ ЕЛЕКТРОПРИВРЕДУ СРБИЈЕ: Класична демонстрација војне необуздане силе

БОМБАРДОВАЊЕ електроенергетског система прошло је „испод радара“ медија Запада и то не само оних који су учествовали у оркестрираној НАТО пропаганди, већ и оних који су имали критички став.

Фото: Из књиге "ЕПС током НАТО агресије"

 Уопште гледано, медији су приказивали веома мало од онога што се дешавало „на терену“; ту и тамо се описивао понеки „испад“ (као што је бомбардовање главног студија Радио-телевизије Србије у Београду, или понеког моста, предузећа и сл.), али о систематском бомбардовању електропривреде готово да нема ни речи. Разлоге можемо тражити у околности да НАТО није ни наговестио ову врсту деловања, а осим тога оно се показало као неуспешно са становишта очекиваних последица - слома електроенергетског система Србије (што значи да није било видљиво дописницима „на терену“).

Такође, ни шира домаћа јавност није имала, а данас има још мање, јасну представу о опасности по укупне животне услове становништва, као и организацију и функционисање читавог друштва, које је овај вид НАТО бомбардовања требало да произведе. Успешно отклањање ове геноцидне опасности није проистекло напросто из стицаја срећних околности, већ, пре свега, из храброг, посвећеног и стручног деловања запослених ЕПС.

ШТО СЕ тиче саме агресије - коју су „независни“ медији и аналитичари умањивали користећи еуфемизме као што су „хуманитарна интервенција“, или „ваздушна кампања“ - треба истаћи да се не ради ни о каквом „малом косовском рату“, већ о класичној војној агресији са великим геополитичким циљевима. Тај рат је вођен и као демонстрација необуздане силе, застрашивање „непослушних“, дисциплиновање од стране европских савезника, али највише као део стратегије доминације и ширења НАТО на Исток, ближе руским границама. Немачки политичар Вили Вимер (ЦДУ), у свом извештају са конференције НАТО у Братислави, априла 2000. године, овако (канцелару Герхарду Шредеру) преноси америчко виђење циља напада НАТО:

„Рат против Југославије је вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо накнадно морају стационирати амерички војници“, изнели су високи амерички представници својим европским савезницима.

У језгровитом, али свеобухватном и јасном извештају Вилија Вимера о америчком виђењу циљева рата и стратегије НАТО, нема ни речи о хуманитарним, демократским или сличним вредносно дефинисаним циљевима агресије. Говори се искључиво о геополитичким и експанзионистичким циљевима САД који су уграђени у стратегију НАТО. Дакле, агресија је била покриће за успостављање америчке војне базе „Бондстил“, код Урошевца, једне од највећих америчких војних база (изван територије САД), ближе Русији, чвориштима комуникација према Каспијском басену, Блиском истоку и централној Азији. Паралелно, у таласима, повећава се број чланица Алијансе која, од 19 у време извођења агресије, данас има 30 чланица, тежећи да тај број и даље повећава.

„БOНДСТИЛ“ је прва карика у ланцу нових америчких база које се, потом, убрзано успостављају у Бугарској (три), Румунији (четири), Мађарској, Пољској, балтичким републикама, све до врата Финског залива. Од формално одбрамбеног, како је дефинисан оснивачким актом 1949. године, НАТО се агресијом на Србију (СРЈ) формално и фактички претвара у офанзивни, агресивни војни савез. Према поменутом извештају Вилија Вимера, представници САД саопштавају својим савезницима, као и будућим чланицама НАТО, да ће се напад на Југославију, извршен без одобрења Савета безбедности УН и изван уговорног подручја Алијансе, користити као преседан „увек када се за тим укаже потреба“. То је била најава потоњих агресија и интервенција, од Ирака, преко Либије и Сирије, до „арапског пролећа“ и украјинског „Мајдана“.

Био је то први рат на тлу Европе после Другог светског рата. Рат у Европи - против Европе, уз активно учешће земаља Западне Европе. Бомбе су разарале привреду, цивилне објекте и инфраструктуру у Србији (СРЈ), али паралелно је разаран светски и европски правни и безбедносни поредак заснован на резултатима Другог светског рата, разарани су Повеља УН, Финални документ ОЕБС из Хелсинкија, Париска повеља за нову Европу, конвенције, резолуције, основни принципи међународних односа. Била је то тачка прелома од каквог- таквог поретка ка хаосу и неизвесности, глобализацији интервенционизма, односно рата и милитаризације.

ИПАК, снажна одбрана једне мале али независне европске државе, жилавост и јединство народа и одбрамбених снага - отворили су очи оних који су на многим странама очекивали да ће после пада Берлинског зида наступити период мира, напретка и демократије, који су, ту и тамо, поверовали у „крај историје“. На тај начин, колико год да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године виђена као врхунац безобзирности и необузданости „победника“ у „хладном рату“, показало се да је то уједно била тачка која означава почетак отрежњавања од илузија, приближавања снага мира и сарадње - рађања новог мултиполарног светског поретка и неповратног одласка униполарности у историју.

НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, укључујући и пројектиле са осиромашеним уранијумом. НАТО је уништио и оштетио 25.000 стамбених објеката, онеспособио 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије, Петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, Фабрике аутомобила „Застава“ из Крагујевца, Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине и многих других цивилних циљева.

РАТНА штета је процењена на око 100 милијарди САД долара. Током бомбардовања територије Републике Србије масовно је коришћена муниција забрањена по Женевској конвенцији. На Србију је бачено 15 тона пројектила од осиромашеног уранијума. Истовремено, на 219 локација на површини од 23.000 км2 бачено је око 1.000 касетних бомби од којих је страдао велики број цивила. Остаће посебно запамћено бомбардовање касетним бомбама зелене пијаце у Нишу. Колико је жртава међу тешко рањенима, затим од одложених дејстава оружја са осиромашеним уранијумом, тешко ће се утврдити. Време разлагања осиромашеног уранијума мери се милијардама година.

Агресија је окончана 10. јуна 1999. године, након потписивања Војнотехничког споразума у Куманову и доношења Резолуције 1244 СБ ОУН, којом је Покрајина Косово и Метохија стављена под мандат Савета безбедности УН док се статус покрајине не реши трајно, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

У УТОРАК: СВЕТЛА ЈЕ БИЛО ОД ПРВОГ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА РАТА

Препоручујемо

Репортаже

3 5

ЊЕН ВРИСАК СУ, ПРЕ 24 ГОДИНЕ, СНИМИЛЕ И КАМЕРЕ: Потресно сведочење Невенке Дељанин, у трену је изгубила и мужа и брата (ФОТО)

25. 03. 2023. у 15:00

Србија

0 0

ПРКОСЕ НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ: Помен код Рељана - Пре 24 године НАТО пројектили однели су седам живота припадника 78. моторизоване бригаде

13. 04. 2023. у 14:30

Репортаже

4 35

ЦРНИ ДАН ЗА ХРИШЋАНСТВО 12. АПРИЛ: Западни крсташи су на данашњи дан 1204. започели злочиначки историјски процес

12. 04. 2023. у 13:20

Црна Гора

2 1

ЖИВОТ ЈЕ НА КОШАРАМА ДАО ЗА СРБИЈУ: Сећање на Пљевљака Предрага Леовца - неопорављен се вратио на ратиште и погинуо (ФОТО/ВИДЕО)

14. 04. 2023. у 20:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације