ФЕЉТОН - ТРАСИРАЊЕ ПУТА ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ НЕМАЧКЕ: Американци "уступили" 11 милиона нацистичких докумената Савезном архиву

OДЛАЗАК владајуће коалиције на челу са SPD 1982. довео је до многих новина на политичкој сцени Немачке и убрзаног трасирања пута ка поновном немачком уједињењу.

Фото: Википедија

Појавиле су се нове личности које су изнеле процес уједињења и консолидације уједињене Немачке, као и афирмисања њене нове улоге у ЕУ и свету.

Хелмут Кол (Helmuth Josef Michael Kohl, 1930–2017), политичар CDU и дугогодишњи савезни канцелар (канцелар СРН 1982-1990 и после уједињене Немачке 1990-1998, укупно 1.10.1982-27.10.1998) докторирао је историју (1958) на Универзитету у Хајделбергу. Старији брат му је погинуо у Другом светском рату, а Хелмут Кол је са 10 година постао члан Немачке омладине (Deutsches Jugendvolk) секције Хитлерове омладине (Hitler Jugend – HJ),), а са 15 година (20.4.1945) и члан ХЈ. Био је председник CDU 1973-1998. (и почасни председник 1998-2000) и премијер покрајине Рајнланд-Фалц 1969-1976. Повукао се из политичког живота 2002. после афере са нелегалним финансирањем партије CDU (тзв. афера црних фондова - Schwartzgeldaffäre) током деведесетих година. Сматра се да је створио читаву генерацију политичара која и данас влада Немачком, те да је заслужан за политички успон Ангеле Меркел коју је довео у свој тим и важила је за његову штићеницу.

КАО  ПОЛИТИЧАР Кол је подржавао европске интеграције (посебно проширење на Исток) и француско-немачку сарадњу, посебно са председником Франсоа Митераном (Francois Mitterrand). За време његовог мандата дошло је признавање Словеније и Хрватске које је управо СРН исфорсирала (касније и признавања БиХ), чиме је формализовано растурање Југославије, и ангажовања Бундесвера у БиХ, Као и стационирања бројних НАТО ракета на тлу СРН. Међутим, оно по чему ће бити највише упамћен је то што је „силовито” гурао процес уједињењења препознавши повољан моменат у свету и слабости Немачке Демократске републике (НДР) и СССР и за то је добио престижну титулу „канцелар ујединитељ”. Канцелар је са (до тада) најдужим мандатом у историји Немачке и неспорно је у овом периоду успешно обликовао немачку политику.

Кол и Геншер су 1990. вешто успели да кроз формат разговора „4 + 2” (силе победнице + две Немачке) и његов завршни документ избегну формалну мировну конференцију и актуелизовање питање репарација Немачке из Другог светског рата и тиме остварили велику корист за Немачку (од више стотина милијарди марака), али и онемогућили земље које су претрпеле штету да остваре своја права.

МЕЂУТИМ, канцелар Кол вероватно не би све ово постигао да није имао сарадника као што је Ханс Дитрих Геншер (Hans Dietrich Genscher, 1927–2016) који се сматра правим „архитектом немачког уједињења” и човеком који је у тешким временима пресудно утицао на обликовање немачке спољне политике. Геншер је у младости служио у Вермахту и при крају рата постао је члан нацистичке странке, како се наводи на бази „колективне пријаве за чланство” целе јединице (за коју он наводно није знао).

После рата био је у заробљеништву два месеца, а када је пуштен наставио је студије права и економије. Постао је члан FDP  1952 и ушао је у политику. Био је члан Бундестага (из покрајине Северна Рајна Вестфалија) од 1965. до 1998, савезни министар унутрашњих послова у коалиционој влади В. Бранта (1969-1974), савезни министар спољних послова у владама Х. Шмита (1972-1982) и (када је FDP направио коалицију са CDU/CSU) владама Х. Кола (1982-1992) и вицеканцелар (1982-1992), а био је и шеф FDP (1974-1985). После одласка са јавних функција бавио се саветодавним пословима и био члан управе многих организација.

На пензионисање Геншера 1992. изгледа да су битно допринели притисци САД које се нису слагали са његовом политиком да се ограничи утицај САД у Европи и претња да ће немачка јавност бити документовано упозната са његовом нацистичком прошлошћу. Од тога га није могао заштитит ни његов партијски колега Клаус Кинкел, некадашњи шеф BND и наследник на месту министра иностраних послова, који је био много флексибилнији у погледу америчких захтева.

КАДА се Геншер 1994. поново појавио као најизгледнији кандидат за место председника Немачке, објављени су у јавности подаци о његовој нацистичкој прошлости и са кандидатуром је било готово. Наиме, те је године, случајно или не, Берлински документациони центар у коме су Американци држали од 1945. под кључем 11 милиона партијских нацистичких докумената, из америчких „руку” прешао у надлежност немачког Савезног архива, па су из те мрачне нацистичке заоставштине почеле да израњају „програмирано”  „запаљиве” информације које су утицале на судбине познатих личности.

Не би се могло оценити као лојално понашање Геншера, тада министра унутрашњих послова (и његовог тадашњег шефа кабинета Клауса Кинкела) 1974. према канцелару В. Бранту. Иако је Геншер добио упозоравајуће информације од немачке службе контрашпијунаже о шпијунским активностима Гинтера Гијома (који је радио у служби канцелара) он није у потпуности информисао и с дужном пажњом упозорио на то Бранта, тако да је он након избијања афере (тзв. афера Гијом) дао оставку. Постоје и информације да су Либерали (FDP) чији је Геншер тада био шеф већ почели да припремају терен за прелазак у коалицију са CDU/CSU, што се и реализовало 1982.

СМАТРА се да је Геншер одиграо пресудну улогу у преурањеном признавању Словеније и Хрватске од стране Немачке 1991. и притиску да остале чланице ЕУ то учине, чак и поред упозорења тадашњег немачког амбасадора у Београду Хансјерг Ајфа (Hansjörg Aiff) . Лорд Петер Карингтон, председавајући конференције о Југославији је био против признавања и имао је размену писама са оштрим речима са Геншером, упозоравајући да ће преурањено признавање Словеније и Хрватске представљати крах конференције о Југославији и да би могло да представља варницу која ће „запалити Босну”. Наводно је стари лорд, с горчином и разочарањем, знатно касније, констатовао да је „признавање Словеније била грешка, Хрватске фатална, а БИХ катастрофална грешка” . Од спољних фактора, Немачка је најодговорнија за грађански рат на југословенским просторима.

Председник СРН у тим годинама био је Рихард фон Вајцзекер (Richard Karl Freiherr von Weisczäcker, 1920–2015), доктор права, који је потицао из аристократске породице, чији је отац био дипломата и државни секретар министарства спољних послова у време нациста. Сам Рихард био је официр Вермахта и учествовао је у Другом светском рату од инвазије на Пољску до рањавања и источној Пруској 1945. После рата био је градоначелник Западног Берлина (1981-1984) и председник СР Немачке  (1984-1994). За време свог мандата, у складу са својим уставним овлашћењима, држао се по страни, препуштајући „двојцу” Кол-Геншер да воде немачку политику.

СУТРА: ПРИПРЕМЕ ЗА АГРЕСИЈУ НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ АТЕНТАТА, КИДНАПОВАЊА И ПЉАЧКИ: Немачка служба усмеравала усташку емиграцију на растурање Југославије

04. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

2 6

ФЕЉТОН - НЕМЦИ ОПТУЖУЈУ СРБИЈУ ЗА КОМУНИСТИЧКУ ПРОШЛОСТ: У специјалном возу вратили Лењина, дали новац за Октобарску револуцију

01. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

2 7

ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

27. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

5 9

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ЈЕ БИЛА БАЗА УСТАШКОГ ТЕРОРИЗМА: Допринели наоружавању и обуци припадника ОВК, у време док су били третирани као терористи

02. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације