ФЕЉТОН - УЛОГА АУСТРИЈАНАЦА У ЗЛОЧИНИМА У СРБИЈИ: Као народ одани нацизму, на Балкану током Другог светског рата више заступљени од Немаца

ДО 1914. Немачка је била заинтересована за Балкан или Југоистоичну Европу посредно и превасходно као „допунски привредне простор” у склопу ширих немачких империјалних планова, док је за Аустроугарску доминација на тим просторима и његово територијално преуређење у њену корист била главна преокупација.

Фото: Танјуг/AП

За разлику од Првог светског рата, улога Аустрије у Другом светском рату углавном није биле предмет неких посебних изучавања. После Другог светског рата Аустрија је одвојена од Немачке и била окупирана од стране савезника, да би поново добила своју државност тек 1955. На неки начин могао се стећи утисак да су Аустрија и Аустријанци били својеврсна „жртва” Немачке, а не значајан фактор њених ратних напора, па се њена улога у Другом светском рату није ни много разматрала, укључујући и значајну улогу Аустријанаца у „Коначном решењу”. Чак је ослобођена и од плаћања репарација.

Међутим, према једном попису пред рат установљено је да су Аустријанци као народ били врло одани нацизму, јер је од око 6,5 милиона становника било регистровано 541.000 нациста.

Не треба на крају изгубити из вида ни да је Адолф Хитлер по рођењу био Аустријанац и да је немачко држављанство формално стекао тек 1932. године.

У рату је око 1,2 милиона Аустријанаца служило у немачкој војсци (Вермахту), али и другим формацијама, као што је СС. Иако су учествовали у многим злочинима, њима се после рата у Аустрији судило још мање него у Немачкој. Судови су у периоду 1945-1955. изрекли само у 13.607 случајева (врло благе) казна, док је у периоду 1955. (када је Аустрија стекла државну самосталност) - 1975 изречено је само 39 пресуда, а после 1975. није било више суђења за нацистичке ратне злочине.

У ИЗВРШАВАЊУ ових злочина према спроведеним истраживањима међу војницима Вермахта и припадницима СС, гледано по покрајинама, било је највише Немаца из Аустрије: од највиших командних места до обичног борачког састава.  С тим у вези, југословенска Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача издала је почетком 1947. посебно „Саопштење о злочинима Аустрије и Аустријанаца против Југославије и њених народа” у коме стоји да је од укупног броја од 4.433 утврђених немачких ратних злочинаца, Државна комисија утврдила да су 2.062 Аустријанци,с тим да овај број није био потпун, јер многе истраге тада биле још отворене.

Они нису били одабрани нимало случајно, јер су Аустријанци још из времена Аустроугарске монархије располагали „специфичним искуствима у окупационој управи” у Србији, а Срби су се словили као „гробари Аустроугарске монархије”. Хитлер, као рођени Аустријанац, чврсто се држао става да према Србима треба да се примене строге мере и веровао је да само Аустријанци познају Србе и да су они компетентни да суде о политичким. привредним и другим проблемима у Србији. Стога не чуди да су Аустријанци на највишим окупационим положајима на Балкану били упадљиво сразмерно изразито више заступљени него Немци из других делова Трећег рајха, и то не само у Вермахту, него и у другим установама окупационе управе, те да су скоро сви виши руководећи кадрови јединица СС и полиције били су Аустријанци.

ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ Јевреја на територији садашње Србије у концентрационом логору (Старо сајмиште), а тада у НДХ и под управом Немаца, било је задужен СС официр Херберт Андорфер пореклом из Линца. Он је тек 1967. ухапшен у Минхену и предат аустријским властима, које су га испоручили  СР Немачкој  где му је немачки суд 1968. изрекао казну од две и по године затвора „због помагања у убиства”. У седмом од накнадних Нирнбершких процеса, тзв. процесу „генералима за Југоисток” или „талачком процесу” (1947-1948) суђено је главним војним заповедницима на Балкану за ратне злочине и злочине против човечности (пре свега за стрељање талаца и тактику „спржене земје”). Изречене казне су биле прилично благе, али и те благе казне, па чак и оне на доживотну робију, биле су убрзо смањење, тако да су се сви осуђени нашли на слободи већ 1951-1952.

Фото: З. Јовановић

Изгледа да су се жртве могле надати правди само ако би неки од високих војних и СС команданата дошао у руке органа земље у којој су те злочине извршили. Тако су у Југославији на смрт осуђено више ратних злочинаца аустријског порекла, као генерал Александар Лер („човек који је бомбардовао Београд”), командант немачких снага за југоисточну Европу, генерал Адалберт Лончар, командант подручја Београда, СС полицијски генерал Август Мајснер, генерал Валтер Хингхофер, командант неколико дивизија у Србији и заменик командујућег окупационог генерала у Србији... док су се неки генерали аустријског порекла сами побринули за себе, знајући шта их чека, као Франц Беме и Едмунд Глез фон Хорстенау.

НИСУ за све, поготово на Балкану, криви Немци, има ту и доста кривице Аустријанаца. Постоји чак и аналитички документована теза о континуираном рату (bellum permanens), у различитим видовима и интензитету, између Германа (германских народа) и Серба (лат. Sorabi/Serbi/Servi, тј. корпуса словенских народа који су се поделили, а међу њима посебно Срба) још од раног средњег века, чији се крај не назире.

У прилог тога у новијој историји могла би се навести политика Беча према Србији у XIX веку и почетком XX века (са „царинским ратом”), искуство два светска рата, примена Халштаинове доктрине и од стране СР Немачке  прекид дипломатских односа (1957-1968), подршка непријатељској (пре свега хрватској) емиграцији и њиховим терористичким активностима, подршка сецесији 1991. и наоружавање Хрватске, предњачење у заговарању свих видова санкција према СРЈ (Србији) деведесетих година, учешће Немачке у НАТО агресији 1999, прекиду дипломатских односа (1999-2000), признање незавиности Косова 2008, разне препреке у процесу придруживања ЕУ, тврдо и перманентно инсистирање на признању Косова (као услову свих услова)...

ПРИ ТОМЕ, Немачка је главна дестинација привремене и трајне емиграције грађана Србије, њен главни привредни партнер и велики страни инвеститор, тако да Србија мора бити врло опрезна у политичким односима са Немачком, чак и када су у питању витални национални интереси, јер велике силе су осветољубиве и дуго памте .

И, на крају, можда би за Европу, а за један број земаља сигурнио, било боље да је после Другог светског рата спроведен „Моргентауов план” за Немачку. Можда би и судбина Југославије била другачија да су после Првог светског рата исплаћене у целости репарације од око 6,5 милијарди златних марака (из 1914) и после Другог светског рата од око 35,9 милијарди долара (из 1938), али би се, у сваком случају, боље живело.

СУТРА: ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ АТЕНТАТА, КИДНАПОВАЊА И ПЉАЧКИ

Препоручујемо

Фељтон

2 6

ФЕЉТОН - НЕМЦИ ОПТУЖУЈУ СРБИЈУ ЗА КОМУНИСТИЧКУ ПРОШЛОСТ: У специјалном возу вратили Лењина, дали новац за Октобарску револуцију

01. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

2 7

ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

27. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

1 13

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАРУЧИЛИ АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА: У убиство српског кнеза умешана и Аустроугарска

28. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

5 9

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ЈЕ БИЛА БАЗА УСТАШКОГ ТЕРОРИЗМА: Допринели наоружавању и обуци припадника ОВК, у време док су били третирани као терористи

02. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације