ФЕЉТОН - СУДБОНОСНА 1989. И КРАЈ СОВЈЕТСКЕ ЕРЕ: Криза ауторитаризма није почела Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида

БЕРЛИНСКИ зид чија је градња почела 13.8.1961. био је, и остао, симбол Хладног рата, подела на Запад и Исток (Берлина), два света у Европи, али и шире.

Фото: Профимедија

Премда по величини није упоредив са Кинеским зидом његова симболика је много већа и значајнија. Берлински зид је, као симбол „подељене Немачке”, пробијен 9.11.1989. (а касније највећим делом је и срушен), али перцепција поделе коју он означава је остала и даље у сећању. До тада су пали комунистички режими, или су били на издисају, у Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Бугарској. Румунији... да би за мање од годину дана 3.10.1990. дошло до уједињења две Немачке, распуштања Варшавског пакта (1.7.1991), а истовремено је текао процес убрзаног распада СССР (који је званично расформиран 25. децембра 1991).

Међутим, криза ауторитаризма у Европи није почела са Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида; она је почела петнаестак година раније падом низа десничарских ауторитарних (углавном војних) режима у јужној Европи које су замениле цивилне демократски изабране власти. Војним ударом 1974. збачен је режим у Португалији, пуковници који су владали у Грчкој од 1967. такође су збачени 1974, смрт генерала Франка 1975. отворила је пут увођењу демократије у Шпанији (међутим, у Турској је дошло до војног пуча у септембру 1980, да би се тек 1983. вратила цивилна владавина).

Можда је примеренија одредница коју је дао познати историчар и филозоф Ерик Хобсбаум (Eric Hobsbawm) у свом делу Век екстрема: кратак двадесети век, 1914-1991, који је као референту пресудну одредницу узео 1991. због „краја совјетске ере”, али су догађаји у периоду 1989-1991, као процес, на више начина повезани и међусобно условљени, па то у перцепцији не мења много.

МАДА свака генерација верује да је савременик великих промена, промене из 1989. године и године које су уследиле непосредно као последица тога биле су тектонских размера. Поменимо само у Европи распад СФРЈ и грађанске ратове на југословенским просторима, уз стране интервенције, као и у свету оне у Ираку јануара 1991. (након ирачке инвазије Кувајта) и марта 2003. (због опасности од ирачког поседовања хемијског оружја, које никада није нађено, али су зато под контролу САД дошли богати извори ирачки нафте), те војне интервенције у Авганистану, Сомалији и Хаитију (америчка интервенција 1994), или сукоби у Руанди (1994. када је убијено између 500.000 и 800.000 људи)... након којих су ове земље углавном склизнуле у хаос, безнађе и грађански рат.

Година 1989. (када је била двестота годишњица Француске револуције) била је по много чему прилично судбоносна. У фебруару те године Црвена армија се повукла из Авганистана, у јуну су се десиле демонстрације на пекиншком тргу Тјенанмен које су угушене уз жртве чији се број никада није сазнао (званично је признато око 300, укључујући и војнике). У Парагвају је после 35 година са власти отишао корумпирани диктатор генерал Алфред Штреснер, заштитник бројних тражених нацистичких злочинаца. САД су 1989, због контроле Панамског канала (који је враћен под суверенитет Панаме 1978) извршиле инвазију на Панаму и свргле са власти генерала Норијегу, који је затим осуђен на 40 година затвора. Нешто касније, 1990. са власти је отишао злогласни чилеански диктатор генерал Агусто Пиноче (али је остао на челу војске до 1998), за време чије владавине је „нестао” и емигрирао велики број противника режима. У Етиопији је после дугогодишње владавине срушен 1991. генерал Менгисту...

ИДЕЈА која се намеће од пада Берлинског зида па до уништења кула Светског трговинског центра у Њујорку 9.11.2001. јесте идеја распада друштава: ратови, револуције, убрзане техничке трансформације, освајања, миграције, али такође и брза богаћења и сиромашења, глобализација размене, али и сиромаштва и несреће. Након тога уследила је светска економска криза 2008-2009. (почела је 15.9.2008. са пропашћу велике америчке банке „Leman braders”, а затим је следила серија банкротстава других финансијских инстутуција) и проблеми са корпоративним и јавним дуговима у многим развијеним земљама, валутни поремећаји, криза еврозоне и дужничка криза у Грчкој...

После је 2011. дошло „Арапско пролеће” и таласи побуна у Северној Африци и Блиском истоку, које су довеле до пада режима у Тунису и Египту (Хосни Мубарак је срушен након 30 година на власти), друштвених и политичких превирања у Оману, Саудијској Арабији, Бахреину, Јемену... али и ескалације насиља посебно у Сирији и Либији. Ови догађаји, изгледа, нису били толико спонтана реакција незадовољних грађана жељних демократизације друштва, колико део великог стратешког плана САД, односно корак у његовој реализацији.

То што су у мају 2011. у Пакистана америчке специјалне снаге у тајној операцији убили Осаму бин Ладена, вођу Ал Каиде, није зауставило талас тероризма и јачања милитантног ислама. На територији Сирије и Ирака формирана је исламска држава (Исламска држава Ирака и Леванта - ИСИЛ), која се средином 2014. чак прогласила калифатом. Грађански рат у Сирији се додатно искомпликовао уплитањем великих западних сила (а касније Турске и Русије) и створио је милионе избеглица који су уточиште прво тражили у Турској и Либану, а после је тај талас кренуо и ка Европи.

У ЛИБИЈИ војна интервенција Француске, САД и Велике Британије (пре свега ваздушна подршка коју је касније преузео НАТО) на страни побуњеника у периоду фебруар-октобар 2011. довела је до рушења режима Муамера ел Гадафија (који је више од четири деценије био на власти). Међутим, Либија је остала подељена земља у хаосу сукоба разних фракција, без функционалне централне власти и уништене привреде. Готово да се може говорити о својеврсном остварењу пророчке визије Самуела Хантингтона (Samuel Huntington) о „сукобу цивилизација” и о правом конфликту између хришћанства и ислама, између исламског фундаментализма и Запада. (Цивлизацијска парадигма пружа јасан одговор на питање с којим се суочавају Западноевропљани: где се завршава Европа? Европа се завршава тамо где се завршава западно хришћанство и почињу ислам и православље.)

На територији бившег Совјетског Савеза постоји читав низ дугогодишњих „замрзнутих конфликата” (са потенцијалом да се изненада претворе у оружане сукобе, као у Нагорно Карабаху 2020) - којима је 2014. додата руска анексија Крима и de facto подела Украјине, која је довела до погоршања односа САД и ЕУ са Русијом.

 СУТРА: НЕМАЧКА  „УЧИ“  ЕВРОПУ КАКО ДА СЕ ПОНАША У „СВОЈОЈ КУЋИ“

Препоручујемо

Свет

1 0

ДРУГИ ХЛАДНИ РАТ ЋЕ БИТИ ОПАСНИЈИ ОД ПРВОГ: Кисинџер слути "кинеску вестернизацију"

26. 03. 2023. у 16:33

Свет

0 0

КИНА И РУСИЈА ПОДРЖАВАЈУ МИР И СТАБИЛНОСТ: Противе се враћању менталитета "хладног рата"

22. 02. 2023. у 08:05

Свет

0 0

ЈЕЉЦИНУ ТОРТА И ЛАЖНО ОБЕЋАЊЕ: Три деценије декларације о крају Хладног рата

02. 02. 2023. у 08:20

Свет

0 0

АМЕРИЧКИ ОБАВЕШТАЈАЦ, ИЗ ИДЕАЛА РАДИЛА ЗА КУБУ: После 20 година робије Ана Монтес пуштена из затвора (ФОТО)

08. 01. 2023. у 07:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације