ФЕЉТОН - ХРУШЧОВ ИЗ ЧИСТА МИРА ПОКЛАЊА КРИМ УКРАЈИНИ: Народност, нација и вера нису ништа значили бољшевицима

ТЕРИТОРИЈА данашње Украјине све до бољшевичке револуције била је у саставу Русије. У новембру 1917, Украјинска централна Рада проглашава Украјинску Народну Републику као саставни део Русије. Но, већ 25.01.1918. године, она проглашава самосталност и отцепљење од Русије. За првог председника бира се Володимир Кирилович Виниченко, писац.

Леонид Кучма, први председник Уктајине, Фото АП

Управо из тог времена потичу идејно решење за грб и заставу данашње Украјине. Како би се одупрла бољшевицима, који владају већим делом некадашње Царске Русије, Централна Рада издаје документ под називом „Обраћање украјинског народа Немачкој са молбом о оружаној помоћи“. То је и био повод својеврсне Немачке окупације, да би, 29. априла 1918, био изведен државни удар и на власт постављен хетман Павел Петрович Скоропадски (некадашња козачка титула), а држава постала немачки протекторат.

Убрзо, Немачка трпи пораз у Првом светском рату и у Украјини долази до народног устанка под руководством Семена Пељуре, који смењује хетмана Скоропадског и враћа поново Володимира Вуниченка, а убрзо се распада и Аустроугарска, и на западу у Галицији се проглашава Западноукрајинска Народна Република која се у јануару 1919. године уједињује са Украјинском Народном Републиком.

ОД ФЕБРУАРА 1919, на власти у Украјини налази се Семен Пељура, који склапа војни савез са Пољском, како би се одупро Црвеној армији са истока. Совјетско-пољски рат завршава се поразом Пољске и формирањем Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике, али Галиција остаје под влашћу Пољске (Пољска је данас посматра), а Закарпатје припада Чехословачкој, а Буковина и Бесарабија Румунији (и Румунији одавно на то очи цакле, али се плаши да то каже).

Убрзо на власт СССР-а долази главом и бујним дебелим брковима, Јосип Висарионович Стаљин, а са њим и процес колективизације и формирања совхоза и колхоза. Многи у Украјини данас шире вести и тврде да је Русија и Руси, у оквиру СССР, довела до масовне глади становништва и сељака са територије данашње Украјине, заборављајући да је тај исти процес спроведен на територији читавог СССР-а, па и саме Русије.

Комунистичкој партији народност, нација и вера њима ама баш ништа није значила, а идеологија је била буквално све. Стаљин је, крајем Другог светског рата, припојио Совјетској Социјалистичкој Украјини, све новоосвојене и отете територије од Пољске, Чехословачке и Румуније! Питање за Украјинце, а зашто им та одлука Стаљина и Русије не смета? Откуд да у једном тренутку хоће да вас уништи глађу, а у другом моменту вам шири територије које отима од околних држава? Што вам није још отео од ваше постојеће територије и дао Русији, него је проширио вашу територију?!

И НА КРАЈУ, зар би Хрушчов, који је био чист Рус пореклом из данашњег Донбаса, поводом 300. године од присаједињења Украјине Русији (уговор хетмана Богдана Хмељницког из 1654), поклонио Крим Украјини, из чистог мира! Зашто се тада нисте бунили и рекли, то је руско, не треба нам! Али се ни Руси нису бунили што је Крим дат братској Украјини!

А Крим, који никада у историји, као што видите и сами, није био ни близу у оквирима територије Украјине. То је територија коју је победом руске војске, под командом кнеза Долгорукова, над војском кримских Татара, у лето 1771. године, и накнадно спроведеном анексијом од стране руске царице Катарине Велике, 08. априла 1783, постала део Русије.

Зато је Крим тако лако изгубљен и припојен Русији.

Мислим да се из свих изнетих чињеница неки обрасци понашања Украјинаца могу и данас препознати. Такође је чињеница да Украјинци готово увек беспрекорно и педантно бирају погрешан тренутак и најгоре могуће савезнике за спровођење државотворних идеја које би требало да имају за циљ да, коначно, заокруже формирање своје нације, и то тек почетком 21. века. Црногорци су на том путу одмакли Украјини скоро па десетак година!

ПРЕДСЕДНИЧКИ  (ништа бољи нису ни парламентарни) у Украјини, неодољиво подсећају на америчку популарну серију „Игра престола“, која се укратко описује као „серијал о борби чланова неколико племићких породица за власт, уз бављење друштвеним темама социјалне хијерархије, религије, лојалности, грађанског рата и криминала у том замишљеном друштву“. Добро, нема баш племићких породица, али има породица олигарха – а то му дође нека „скоројевићка“ или што би рекли млади данас, „ноунејм“ варијанта племства. Да би сличност са Украјином била комплетна, ова серија је ушла у историју кинематографије као друга у историји по укупном броју извршених убистава у серији, тачније 14 по епизоди! Безакоње и криминал су одавно заштитни знак модерне Украјине.

ЛЕОНИД Макарович Кравчук, изабран за првог председника Украјине, искусан комунистички кадар, био је трезвен и сталожен и није правио никакве исхитрене потезе. Лукавим и дипломатским потезима, окренуо је Украјину Западу, обећавајући борбу против корупције, реформе привреде и приватизацију.

Имао је ту несрећу да је баш он ухваћен у корупцији, и то приликом продаје највеће трговачке флоте на свету – Црноморске паробродске компаније. Компанија је продата страним компанијама у бесцење, а морнари запослени у тој компанији живели су годинама на бродовима широм земаљске кугле. Испоставило се да је његов син био активни учесник малверзације око продаје те компаније. Услед свега тога, као и растуће напетости са Русијом, губи изборе 1994. године.

ЛЕОНИД Кучма 1994–2004 (без странке). У кампањи обећава борбу против корупције, и много ближе и јаче везе са Русијом. Одмах на почетку мандата склапа „Уговор о пријатељстtву, сарадњи и партнерству са Русијом“. Али, неочекивано, за гласаче (за „неког“ сасвим очекивано) такође потписује и Уговор о партнерству са НАТО.
Успева да добије и други мандат, али његова уплетеност у корупцију доводи до правог суноврата популарности, и како би се некако „довукао“ до краја другог председничког мандата и одржао на власти, поново пред крај мандата, тражи ослонац у суседној Русији – водећи, макар и привидно, пријатељску политику са том највећом, блиском и суседном земљом.

ВИКТОР Јушченко 2005–2010. и Наранџаста револуција. Избори су одржани 31. октобра 2004, у којој су суштински постојала само два озбиљна кандидата за председника Украјине, од којих је један био Виктор Јанукович (којег је подржавао „пред крај мандата опамећени“ Кучма и Русија) и Виктор Јушченко (кога је подржавао Запад – САД и ЕУ). Видећемо детаљно шта се дешавало тада, јер то је један од догађаја који је одличан увод и у данашње стање у Украјини.

ПРОГЛАШЕЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ

РАСПАДОМ  СССР, 1991. године, коначно, ни крива ни дужна, Украјина стиче и проглашава независност, несвесна огромног историјског наслеђа, препуног разних противречности, које мора да понесе и разреши на најбољи могући начин, а зарад интереса свих својих грађана. Но, управу ту су, чини се, и направљене највеће грешке.

СУТРА: ЗАПАД ПОКРЕЋЕ „ПЛАН Б“ НАРАНЏАСТУ РЕВОЛУЦИЈУ

Препоручујемо

Фељтон

2 2

ФЕЉТОН - ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ УЛОГА ЖРТАВА И ЗЛОЧИНАЦА: Запад жртве увек бира међу нејаким, малим и слабим народима

25. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЦРВЕНА АРМИЈА МОТОР УНИШТЕЊА НАЦИЗМА: У Другом рату на сваког погинулог Американца страдало је 80 војника из СССР

24. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 15

ФЕЉТОН - ФАЛСИФИКОВАЊЕ КЉУЧНИХ ЧИЊЕНИЦА ИЗ ДРУГОГ РАТА: Европа није крила свој непријатељски став према усамљеној Русији

23. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације