ФЕЉТОН - ЦЕЛА ЕВРОПА ПО ТРЕЋИ ПУТ ПРОТИВ САМЕ РУСИЈЕ: У руској војсци чак десеторица Срба су имали чин генерала

СЕДИМ са другаром, почетком марта, изјутра, и пијемо кафу. Улази заједнички познаник и седа за сто поред.

Пораз Наполеон у напуштеној Москви, Фото "Википедија"

У необавезном разговору завршавамо на теми сукоба у Украјини. Наш познаник нам каже да је пре двадесетак година пословно провео око седам година у Украјини, и скоро све то време био у Одеси. Питам га, с обзиром на толико време проведено у тој земљи, да ми каже који је први и главни утисак који је стекао о Украјини и Украјинцима.

Он одговара као из топа: „То су највећи нацисти на свету!“. Био сам потпуно затечен његовим одговором, јер сам очекивао да хвали лепоту града Одесе, лепоту жена, сличност језика или гостопримство блиског словенског народа, и питам га поново зашто је стекао такав утисак? Он одговара: „Зато што сам видео невероватан број младих људи који су фасцинирани Хитлером, ошишани као војници или као скинхедси, са истетовираним кукастим крстовима, расистички настројени према људима друге боје коже, према Јеврејима, према Русима, и који су увек спремни на физички обрачун са сваким ко не испуњава њихове критеријуме“. Питам га ко су ти људи, он каже: „Углавном су то Украјинци из западног дела Украјине, али их има и из централних делова земље!“.

Шокиран овим искрено изнетим увидима, добијеним од човека који није русофил ни у ком случају, већ човек који је потпуно „европејски“ оријентисан, по први пут схватам дубину актуелног проблема, поготову што су ово искуства човека који је боравио у Украјини од пре петнаестак година! Запитао сам се каква ли је тек данас ситуација, по истим овим питањима, ако је таква била пре пар деценија. Наравно, ово су само његови утисци, и не треба их узимати баш „здраво за готово“. Ваља мени ући што дубље у суштину проблема, како бих могао стећи некакав сопствени утисак и став о коренима и узроцима тренутних трагичних догађаја у Украјини. Па, кренимо онда на тај, нимало лак, задатак.

ДОК ПИШЕМ овај текст о актуелним сукобима у Украјини, сетих се још једног догађаја, од пре око 5-6 година, који баца додатно и потпуно независно светло на тему Украјине. Непосредно након преврата или државног удара у Украјини, познатог и као „Мајдан“ (по имену трга у Кијеву где су се окупљали демонстранти), одиграо се следећи догађај у Кијеву, који ми је описао један мој добар пријатељ, а који је био и активни учесник тог догађаја.

Наиме, био је заказан стручан скуп у Кијеву, од стране релевантне и угледне светске међународне организације. На почетку тог скупа, страни предавачи су предложили да њихова излагања буду на енглеском језику. Домаћини из Украјине су протестовали и рекли да они не знају енглески. Страни предавачи су предложили да они предају на енглеском, а да ангажују преводиоца који ће преводити на руски језик. Представници Украјине и домаћини су се побунили и рекли да никако не желе да им предавање буде на руском језику. Страни предавачи су предложили да онда преводилац преведе њихово излагање на украјински језик, на шта су се домаћини опет побунили, јер се испоставило да само њих неколико знају украјински језик. Страни предавачи, као и мој пријатељ, били су потпуно слуђени и тражили су од домаћина да они предложе најбољи модел по коме ће се одвијати скуп, а да га сви некако разумеју. Наступила је велика и дуга расправа домаћина (ватрених Украјинаца који неће руски језик, а не знају ни енглески, а ни украјински !), где су галамили, викали, гласали, пребројавали се, да би на крају закључили да они једино могу сви да разумеју руски, те је превод ипак ишао са енглеског на руски језик за све присутне! Мислим да ова поптуно истинита анегдота (човек који ми је испричао је Србин, и европски оријентисан много више од мене, био је активни учесник овог догађаја и говори и енглески и руски ), говори најбоље о тоталном лудилу које је „мајданска револуција“ са својим „насилним освајачима власти у Украјини“ одвела ову дивну земљу и народ!

НЕМА потребе  да идемо у дубоку историју и да цитирамо многобројне изворе, књиге, ставове великих руских и европских филозофа, како оних проевропских, тако и оних проруских и проазијских, оних који су позивали на заједништво ове две огромне целине, тако и оних који су позивали на њихов вечити сукоб, хтели то да признамо или не, две ипак умногоме различите цивилизације. Уосталом, Семјуел Хантингтон, у сјајној књизи, „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка“ ( први пут објављена 1996), у којој су разрађене тезе коришћене још на његовим предавањима током 1992. године, износи јасну идеју о подели читавог света на неколико цивилизацијских целина, које су у свом дугом вишевековном трајању међусобно у сталним сукобима, више или мање активним или пасивним.

За потребе овог текста нећу ићи толико далеко. Довољно је да наведем најважнија дешавања у последња два века, која су довела до трајних последица у односима између Русије и Европе, и која се трајно пројектују и на данашње понашање обе стране.

НАПОЛЕОНОВА  „Велика армија“, једна од највећих армија у европској историји, није била само француска војска, како обично свако помисли. У нападу на Русију, уз Француску, учествовале су и Швајцарска конфедерација, Краљевина Шпанија, Краљевина Италија, Краљевина Данска, Аустријска царевина, Краљевина Пруска, као и скоро све, а тада многобројне и мале немачке државе (од којих је касније уједињењем настала Немачка). У саставу Наполеонове армије било је 450.000 Француза, 34.000 Аустријанаца, 95.000 Пољака, 90.000 Немаца (Баварци, Саксонци, Пруси итд.), 55.000 Италијана, 20.000 Литванаца (из Кнежевине Литваније придружили су се Наполеону чим је његова војска ушла у Русију), а било је ту и Чеха, Словака, Мађара, Словенаца итд. Педантни руски историчари кажу да је 16 различитих европских нација имало своју војску у том походу на Русију.

Русија је, наравно, била потпуно сама! Да, истини за вољу, било је доста српских официра, од којих је чак 10 имало чин генерала у руској војсци (Михаило Милорадовић, Будислав Будисављевић, Ђорђе Арсенијевић, Јован Јегоровић Шевић, Никола Богдановић, Никола Васиљевић Вујић, Илија Михајловић Дука, Петар Ивановић Ивелић, Абрам Петровић, Никола Ивановић де Прерадовић) који су се, како кажу историјски подаци, углавном веома храбро борили. Зар није уочљиво да је Русију и тада напала цела ондашња Европа? 

ЈУРИЛИ ИХ СВЕ ДО  ПАРИЗА

СВЕ ШТО је постојало као релевантни правни субјект политичке структуре Наполеонове  Европе учествовало је у инвазији на Русију, која је требало да буде огроман освајачки и пљачкашки поход, од кога би сви имали користи. Све је почело у јуну 1812. Бородинском битком, заузимањем Москве у зиму 1812, након чега је руска војска јурила француску војску кроз целу Европу, да би се све завршило поруком руског цара Александра браниоцима Париза, 30. марта 1814: „Цар ће наредити прекид дејстава ако се Париз преда, иначе до вечери околна места неће више знати где је била престоница“. Поподне, 31. марта 1814. године, руски цар Александар јахао је улицама Париза, доносећи мир а не рат, и без осветничког спаљивања Париза, како је учинила француска војска само две године раније.

СУТРА: ФАЛСИФИКОВАЊЕ КЉУЧНИХ ЧИЊЕНИЦА ИЗ ДРУГОГ РАТА

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ЛАЖНА ОБЕЋАЊА ЗАПАДНИХ ДИЛЕРА РУЖИЧАСТИХ СНОВА: Полумртва Украјина на операционом столу чека ампутацију источних крајева

20. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

2 24

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА ИСТОРИЈСКА ФАРСА ХРВАТИ ДОБИЈАЈУ КРАЉА: У току рата у Србију је избегло преко 400.000 Срба из других делова Југославије

19. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - НОВИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ ПРОЗОР У СВЕТ КРАЉЕВИНЕ: Хрватска је у Југославији остварила свој највећи привредни развој

18. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације