ФЕЉТОН - ОТВОРЕНИ РАТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ И ПРИНЦЕЗЕ ОЛГЕ: У време Стојадиновића динар је био конвертибилна валута
КНЕЗА Павла и Стојадиновића је, бар према ономе што Стојадиновић тврди, везивало дугогодишње пријатељство.
За престанак тог пријатељства Стојадиновић разлоге тражи на сасвим другој страни: на одсуству његове подршке амбицијама кнежевског пара да се домогну краљевске круне. Да ли је та амбиција заиста постојала тешко је рећи, али извесно је да се о томе још у оно време по кулоарима често причало, па се тиме бави и Стојадиновић који у својим мемоарима тврди да је то „била честа тема у свим београдским круговима“.
Тако је једном приликом, почетком 1938. кнез Стојадиновићу наводно рекао да малолетни краљ, у чије име влада намесништво, нема престолонаследника. Стојадиновић се потрудио да код водећих правника провери да ли постоји таква уставна празнина и добио потврдан одговор, односно да Краљевина теоретски нема престолонаследника и да је велики пропуст што уставом није предвиђена ситуација која се наметнула после смрти краља Александра и доласка малолетног Петра на престо.
Стојадиновић је закључио да кнез, а нарочито кнегиња, показују амбицију да се домогну престола, што би подразумевало да малолетни краљ или не доживи пунолетство, или да због болести буде трајно неспособан да врши краљевску власт. Верује да је кнез рачунао на ову другу могућност и за то му је била потребна подршка водећих политичара. Истини за вољу, понашање млађаног краља у неким ситуацијама, када је због младалачке непромишљености доводио свој живот у опасност вратоломним вожњама аутомобила или скоковима са брода у покрету, осим страховања за његов живот, знатно је допринело и сумњама у његово ментално здравље. Али краљ има и два млађа брата, па је чудно да Стојадиновић шпекулише кнежевим тобожњим амбицијама, не водећи рачуна да по природи ствари у наследном реду после најстаријег сина краља Александра су два млађа директна мушка потомка, без обзира на пропуст да се то и формално регулише.
Све у свему, Стојадиновић сажето приказује сутуацију на двору: „Тако је ситуација у Краљевском дому, после погибије краља Александра била оваква: отворен рат између Краљице Мајке и принцезе Олге, подземни рат Кнежев против Краљице, потајна жеља Павла и Олге да се њихов привремени положај продужи и устали, на овај или онај начин“.
Рекло би се - каква држава такав и двор. Али тешко је поверовати Стојадиновићевим тврдњама о кнежевој аспирацији на престо, поготово ако се има у виду да је кнез нимало нежно зауставио Стојадиновићеве амбиције да постане „југословенски Мусолини“.
ЗА СТОЈАДИНОВИЋЕВ пад ипак је вероватније да је пресудио његов однос према „хрватском питању“. Кнеза Павла, по свему судећи, није интересовала Велика Србија. Он је човек из сасвим другог света и другачијих назора. Сви релевантни чиниоци у тадашњем југословенском врху сматрали су га англофилом и човеком који је Србима наклоњен ништа више него Хрватима и Словенцима. Врло често и радо је боравио на крајњем западу државе, у Словенији, на свом имању Брдо код Крања. Тамо се више осећао код куће него на београдском Дедињу. Наводно, краљ Александар се бавио мишљу да се у Загребу сагради двор и да се тамо устоличи кнез Павле који би био нека врста краљевог помоћника, односно вицекраља за западне крајеве земље. Милош Црњански је у „Ембахадама“ записао да му је Слободан Јовановић у пролеће 1938. рекао „да је Мачек велика кнежева нада“. То свакако довољно говори о начину како је кнез Павле мислио да реши хрватско питање.
Годину дана после смењивања 18. априла 1940. Стојадиновић је интерниран из Београда због наводног „компромитујућег материјала“ пронађеног у седишту његове новоформиране Српске радикалне странке. Наредних скоро годину дана, до марта 1941, боравио је у интернацији на Руднику и Илиџи код Сарајева, да би 18. марта био превезен у Грчку и у Солуну предат Британцима који га интернирају на далеки Маурицијус. Интернација је дошла као последица страха од Стојадиновићевог приступања Немцима у случају напада на Југославију. На исти начин судбина се поиграла и са кнезом Павлом, када је 27. марта 1941. протеран у Грчку и у Атини изручен британским властима које су га послале у интернацију у Кенију, а касније у Јужну Африку.
После рата 1946. Стојадиновић је ослобођен, а од 1948. живео је у Аргентини у којој је умро 1961. Ко је у ствари био Милан Стојадиновић? Несумњиво, он је најмаркантнија политичка фигура Краљевине после Николе Пашића, за којег је с поносом често наглашавао да је његов учитељ. Изузетно образован, врстан финансијски стручњак, комуникативан и екстровертан, са личним шармом и харизмом, Стојадиновић је за четири године своје власти имао свакако завидне резултате.
С ПРАВОМ се оценује да је он први политичар у Југославији који је имао модерну економску визију којом и унутрашњу и спољну политику ставља у службу економије. По узору на Рузвелтов „Њу дил“ с почетка тридесетих и он предност даје јавним радовима, градећи пруге, путеве, нове луке, обалоутврде и канале, електричне централе и далеководе, на којима је запослено преко 150.000 радника. Истовремено је ситним и средњиим сељацима укинуо велики део дугова, повећавајући тако њихову куповну моћ.
Форсирао је изградњу индустрије и за време његове владе у Југославији је подигнуто 111 нових фабрика и основано око сто великих индустријских предузећа, највећим делом са домаћим капиталом, као и велики број електричних централа и нових далековода. У рудницима бакра и олова Бор и Трепча отворене су савремене топионице, проширене су и осавремењене топионице и ливнице у босанским рудницима гвожђа, ударени темељи хемијске-индустије у "Зорки" из Шапца и производње алуминијума код Шибеника, отворени погони авио-индустрије у Земуну и ауто--индустрије у Раковици, а 1938. године његова влада доноси први шестогодишњи план привредног развоја земље.
Стојадиновић тврди да се у моменту његове оставке „Југославија налазила на врхунцу свог угледа у иностранству“ и објашњава: „Економско стање је било на завидној висини.
Индустрија, трговина и пољопривреда су цветале. Радници су били задовољни са осигураним минималним надницама и обилном заштитом модерног социјалног законодавства. Национална монета била је апсолутно стабилна. Са динарским банкнотама у џепу могло се путовати кроз целу Европу и мењати по истом курсу у свим земљама без икакве промене“.
СПОЉНА ПОЛИТИКА
У СПОЉНОЈ политици Стојадиновић је настојао да Југославији отвори нове путеве, да прошири традиционално везивање само за Француску. Зато се највише приближава Немачкој, посебно у привредној сарадњи и увозу најсавременијих технологија, као и Италији са жељом да традиционално непријатељство због јадранске обале претвори у добросуседску сарадњу. Наравно, у питању су велике силе са којима требало имати што боље односе. Ради на приближавању са свима онима који имају претензије на одређене делове Југославије.
СУТРА: КНЕЗ ПАВЛЕ ОСНИВА БАНОВИНУ ХРВАТСКУ
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
РУСИЈИ НАКЛОЊЕНА ПАРТИЈА ОДНОСИ ПОБЕДУ У АУСТРИЈИ Евроскептици и поштовоци Москве воде на изборима у Штајерској
АУСТРИЈСКА крајње десничарска Слободарска партија освојила је највише гласова први пут на покрајинским изборима који се данас одржавају у аустријској савезној покрајини Штајерској, наговештава се у пројекцији резултата избора.
24. 11. 2024. у 17:33
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)