ФЕЉТОН - У ЉУБЉАНИ СТАЛНО НЕШТО ТРАЖЕ, А НЕ ДАЈУ НИШТА: Пуцњи у Марсеју распршили сан о балканској сарадњи

У ЧИТАВОМ раздобљу, од уједињења до завођења диктатуре, у првом плану су односи између Хрвата и Срба. Остали као да не постоје.

Својеручни акт краља Алекасндра, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Ћоровић за Словенце каже: „Прихватали су постепено, без гласних изјава, све што се могло; добили су своје школе, свој универзитет, своју управу; отстранили су из Словеније скоро све несловеначко чиновништво, а целу су земљу поплавили својим људима; развили су саобраћај до идеалне мере; сваком месту дали су по неку установу. Док су се Срби и Хрвати тргли они су радили: за сваку владу и за сваки режим они су имали по једног свог представника.”

Алфа и омега словеначке политике у Краљевини СХС и Југославији за све време њеног постојања био је Антон Корошец. Владимир Ћоровић овог католичког теолога овако описује:

„Др. Антон Корошец човек несумњиво мудар и заслужан, али без икакве политичке  начелности и доктринаризма, прави изданак старе језуитске школе, најпоузданији политички ветромер, вршио је чак најмоћнији утицај у држави”. Али „ветромеру“ Корошецу се омакло да 1932. направи грешку која ће га, заједно са неколико страначких другова, отерати у интернацију. Додуше, његова интернација је била на сунчаном Хвару, али слобода политичког деловања за њега је привлачнија од природних чари јадранског острва.

На другој страни, краљу је, ако већ никако не може да има „свог Хрвата“, потребан бар Словенац какав је Корошец, који је своју политичку флексибилност и лојалност двору толико пута доказао.

Проћи ће скоро две године како је Корошец у луксузној изолацији, када се на Хвару појављује човек чија је политичка звезда у успону. Милан Стојадиновић, до тада спретан министар финансија, овог пута је у деликатној политичкој мисији: потребно је Корошеца вратити, на стари пут лојалности и сарадње са двором. Стојадиновић уверава Корошеца да су краљ и влада расположени да мењају „дотадашњи правац државне политике“ и да би у том смислу он добродошао у старо друштво оних који ће следити „нову политику“. Нуди му да потпише већ припремљено писмо краљу и председнику владе у коме краља уверава у своју лојалност, а владу да пристаје на „нову политику“. Кључна реченица у том писму гласи: „Ако би се наша сарадња желела ми смо вољни ставити се на расположење Његовом Величанству Краљу ради суделовања у раду у том правцу“. Корошец се мало нећкао, али је на крају потписао писмо. Није бар морао да се мучи око његовог састављања.

МИЛОШ  Црњански у часопису „Идеје“ 1935. пише: „Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партијски живот свих нијанса, у Љубљан обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и када се тиче администрације, чиновништва и католицизма и школа…и су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и када се тиче администрације, чиновништва и католицизма и школа…“

Да Црњански не мисли само на Словенце, показује и наставак текста у часопису „Идеје“:

„Треба ли рећи да је исти однос већ петнаест година, између нашег и загребачког становишта? и да би се и у тој дискусији ова ситуација изменила када би се појавила политика која би била нимало наметљива, нимало насилна, али чисто српска.” Текст има наслов До тога мора доћи -- како ствари стоје са српског становишта. Тај број „Идеја“ је забрањен.
Тако у Србији све више сазрева уверење да је уједињење грешка. Македонија је у Краљевини само српска провинција под називом Стара Србија. Али у њој све време кључа.

Истиче се Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) која је, од првобитно националне организације Македонаца чији је циљ да уједини све македонске крајеве, прерасла у националистичко терористичку организацију која се ставила у службу остваривања бугарских циљева на Балкану. Власти Краљевине су због активности ове организације биле у перманентном сукобу са разним македонским и пробугарским бандама које су од борбе за национално ослобођење прешле на терор од кога није било поштеђено ни локално становништво. Као што је Србија Македонце сматрала Србима, Бугарска их је сматрала Бугарима, па је обилато помагала ВМРО у акцијама против српских власти.

ПОТПИСИВАЊЕМ уговора о Балканском савезу између Југославије, Румуније, Турске и Грчке у фебруару 1934 започело је и приближавање Бугарске овом савезу и развијање ближе сарадње са Југославијом. Бугарска тада разоружава наоружане банде и раскида сарадњу са ВМРО и у атмосфери привидног попуштања напетости на Балкану краљ Александар у октобру 1934. одлази у посету Француској. Деветог октобра у 16 сати и 15 минута у Марсеју одјекују пуцњи од којих смртно страдају краљ Александар и француски министар спољних послова Луј Барту. Ти пуцњи су дефинитивно распршили сан о балканском уједињењу.

Исте вечери кнез Павле позива у двор председника владе Николу Узуновића, министра војске и морнарице генерала Петра Живковића, команданта краљеве гарде генерала Милана Јечменића и управника града Београда Манојла Лазаревића и саопштава им вест о атентату на краља. Председнику владе Узуновићу кнез уручује коверат на коме је краљевом руком написано: „Ово је својеручни акт, који сам написао на основу члана 42. Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931. год. Александар – господину министру председнику – А.“

Узуновић отвара коверат и чита присутнима тестамент којег је краљ својеручно написао: „Рађено 5. јануара 1934. на Бледу. По слободној вољи и своме најбољем уверењу да овим служим најбоље интересима моје миле Отаџбине, Краљевине Југославије, мога драгог народа као и мога краљевског дома – Ја, на основу члана 42. Устава Краљевине Југославије одређујем да за случај да наследник престола из узрока набројаних у чл. 41. Устава не може да врши краљевску власт – Намесничку власт врше: 1) Њ. К. В. Кнез Павле Карађорђевић, 2) Др. Раденко Станковић, сенатор и мин. просвете, 3) Др. Ив. И. Перовић,(Иво Перовић) бан Савске бановине. Као заменика за кнеза Павла одређујем арм. ђенерала Војислава Томића, команданта Београда. Као заменика за Дра Раденка Станковића одређујем Јову Бањанина, сенатора. Као заменика за Дра Перовића одређујем Др Зеца, (Петар Зец) сенатора. Овај акт написао сам и потписао својеручно у два оригинална примерка од којих ће један чувати Њ. В. Краљица, а други Председник Мин.

Савета. Ова два примерка овог акта кувертирана су и запечаћена су мојим печатом.

Александар Карађорђевић Краљ Југославије“.

СПОР ОКО ТЕСТАМЕНТА

ТЕКСТ тестамента краља Александра је објављен већ 11 октобра у Службеним новинама.

Али касније интерпретације отварања тестамента говоре да је том приликом настала расправа између кнеза Павла и Николе Узуновића који је изразио изненађење због имена намесника, јер је наводно постојао неки ранији краљев тестамент са именима других личности за намеснике. Кнез Павле је, уз подршку генерала Петра Живковића, овакав разговор пресекао рекавши да је то последња краљева воља и да постоји и други примерак истог текста код краљице Марије.

СУТРА: КРАЉ МУЧЕНИК КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ: Србија није имала замену за Пашићеву снагу и ауторитет

10. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВРАТОЛОМИЈЕ СТЈЕПАНА РАДИЋА И ЊЕГОВЕ СТРАНКЕ: Радићева лојалност заједничкој држави је кратко трајала

09. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БЕОГРАД МЕСТО СУСРЕТА ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ: Александар је могао да постане краљ још у марту 1919. године

08. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације