ФЕЉТОН - СУДБИНА ПОГРЕШНО ЗАКОПЧАНОГ ПРСЛУКА: Заједничкој држави је била потребна темељна реформа

КРАЈЕМ 1928. године долази до кризе владе, али јаз између странака власти и опозиције је толики да није било могуће покренути се са мртве тачке.

Краљ Александар проглашава ново име – Југославија, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Краљ позива страначке прваке у двор. Радићев наследник Владко Мачек и Светозар Прибићевић испред хрватске коалиције и Љуба Давидовић и Александар Аца Станојевић испред српских демократа долазе у аудијенцију за коју Петрановић каже да је била „дворска фарса” да би показала како краљ тражи демократски излаз из ситуације. На овим консултацијама хрватска коалиција поред избора тражи и ревизију Устава. Занимљиво је Мачеково објашњење овог захтева. Цитирао је мисао коју је цару Фрањи Јосипу упутио мађарски политичар Ференц Деак: „Ако се прслук криво закопча, нема друге него га опет цјелог раскопчати и изнова закопчати“. Тиме је дао на знање да је уједињење 1918. започело са криво „закопчаним прслуком“ и да је југословенској заједници потребна темељна реформа.

После нове године, 5 и 6 јануара 1929, Мачек је на краљев позив поново дошао у двор. Наводно је то био последњи покушај краља да са хрватском страном нађе заједнички језик.

Мачек понавља захтев да се донесе нови Устав по коме би краљевина била подељена на седам административних јединица са својим скупшинама које би могле да доносе законе о трговини, унутрашњим пословима, образовању и финансијама. Можда би све то некако и прошло, али на захтев да административне јединице имају и своје војске, краљ је већ исте вечери 6 јануара одговорио проглашавањем диктатуре.

ВЛАДИМИР  Ћоровић о томе пише: „У тежњи да спасе народно и државно јединство краљ Александар је 6 јануара 1929 укинуо устав, распустио скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал Петар Живковић тада командант Краљеве гарде. Али та мера није донела жељене резултате …”

Суспендовањем Видовданског устава Александар је распустио парламент и забранио све странке које имају верска или национална обележја. Свој потез је правдао кризом парламентаризма и потребом да се пред спољним непријатељом, у првом реду пред Италијом, манифестује јединство кроз развијање југословенске идеје. Краљ је себи одредио да буде носилац целокупне власти. Реакције на суспендовање ионако крхке демократије биле су и споља и изнутра готово неприметне. Народ је осећао последице велике светске економске кризе и веровао је да ће му после краљеве одлуке бити лакше.

Краљ је 3. октобра 1929, уместо дотадашњег имена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одредио да нови службени назив државе буде Краљевина Југославија, образложивши то жељом да се ојача југословенска идеја и народно јединство на којима је требало да буде заснована заједничка држава. Измењене су и границе старих историјских области и уместо њих је уведено девет бановина. У пропаганди југословенства тражено је да се не истиче оно што раздваја Србе, Хрвате и Словенце, већ оно што их спаја.

НАЈБЛИЖИ југословенски савезници, у првом реду Француска и Чехословачка, имали су разумевања за краљеву одлуку да заведе диктатуру, али су инсистирали да такво стање што краће траје. На крају је пронађено решење: у Југославију се формално враћа парламентаризам, али лични краљев режим остаје. Тако је диктатура званично укинута 3 септембра 1931. доношењем тзв. Октроисаног устава, односно устава којег је донео лично краљ да би њиме окончао личну диктатуру. Седмог децембра 1931. у Мањежу, некадашњој коњичкој школи, први пут после злокобних хитаца у Скупштини 1928, окупили су се народни посланици.

Посланици оба дома су се окупили месец дана касније, 18 јануара 1932, да би заједно са члановима Сената саслушали краљеву беседу у којој је монарх изложио основне линије свог режима. Краљ Александар, који готово никад није облачио цивилно одело, и овог пута је дошао у свечаној униформи окићеној бројним ордењем. У својој беседи рекао је да Видовданским уставом 1921. национална мисао државе није добила „свој прави израз и снагу једне организаване националне целине“ и да се тешко излазило „из уских племенских оквира“, због чега је 6. јануара 1929, како каже, „пресекао оно зло стање“, нагласивши да је то била његова „дужност пред нацијом и историјом“ и да је тада краљевина „раскинула са видним траговима прошлости, оним вештачким границама управне поделе, које су постале историјске у трагичном делењу и раздвајању наших племена“.

У ЗАГРЕБУ 7. новембра 1932. се састају хрватски опозициони политичари, међу њима и умерени Анте Трумбић и екстремни Миле Будак, а ту су и угледни Срби из Хрватске и Војводине прота Душан Кецмановић, Сава Косановић и Душан Бошковић. Састанак је водио Владко Мачек, пошто је Светозар Прибићевић био „оправдано одсутан“ јер је уочи састанка ухапшен. Учесници састанка доносе Резолуцију која је касније постала позната као Пунктације СДК, којом је, између осталог, осуђена „србијанска хегемонија” и закључено да је потребно приступити преуређењу државне заједнице како би се „искључила превласт једних над другима и осигурала слободна воља свих њених чланова“.

Загребачки пример су следили и други: убрзо су донете Љубљанске и Сарајевске пунктације и Новосадска резолуција са сличним ставовима. Власт је на то реаговала хапшењима и интернацијом. Вођа Хрватске сељачке странке Владко Мачек осуђен је од суда за заштиту државе и у затвору је провео наредне три године. Светозар Прибићевић је интерниран у Брус, да би му касније, на интервенцију чехословачких и француских државника, било допуштено да емигрира у Чехословачку из које је прешао у Француску због лечења и ту на француском језику објавио књигу „Диктатура краља Александра“ која представља обрачун са владаром. По повратку у Праг умро је 1936. године.

Сличну судбину су доживели и опозициони прваци из Србије и Словеније: Драгољуб Јовановић вођа земљорадничке левице у Србији је такође осуђен на затворску казну, а Антон Корошец, дугогодишњи верни следбеник краља и његовог режима, због љубљанских пунктација конфиниран је са још неколико првака Словенске људске странке на Хвар. Неки су на време побегли из Југославије, међу њима и вођа усташке организације Анте Павелић са  најближим сарадницима, коме ће фашистичка власт у Италији одобрити,  политички азил али и  финансијску и сваку другу помоћ у припремању стварања једне нове државе на хрватском тлу, када за то дође време.

Тако је мит о јединственој југословенској нацији и јединственом типу Југословена, изазвао супротне последице -- још жешћи отпор југословенској идеологији и националном изједначавању као нападу на сопствени национални идентитет и интегритет.

ПОДСЕЂАЊЕ НА ПОЧЕТАК

ЗАВРШНИ чин укидања диктатур многе је подсетио на свечано проглашење Краљевине СХС која се одиграла 12 година раније неколико стотина метара даље у кући Крсмановића, када је регент Александар саслушао адресу изасланства Народног вјећа Словенаца, Хрвата и Срба коју је прочитао управо Анте Павелић Зубар. И овог пута је Павелић стао пред краља са папиром у рукама из кога је прочитао одговор народног представништва на краљеву беседу. Могло је то да делује као порука да заједничка држава зна куда иде и да је у добрим рукама.

СУТРА: У ЉУБЉАНИ СТАЛНО НЕШТО ТРАЖЕ А НЕ ДАЈУ НИШТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БЕОГРАД МЕСТО СУСРЕТА ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ: Александар је могао да постане краљ још у марту 1919. године

08. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - КРАЉ УКИДА ФЕУДАЛИЗАМ У ХРВАТСКОЈ И СЛОВЕНИЈИ: Држава је подељена на 33 области на чијем челу су били велики жупани

07. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ: Србија није имала замену за Пашићеву снагу и ауторитет

10. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НАГОВЕШТАЈИ ИЗ ЗАГРЕБА О НЕИЗВЕСНОЈ БУДУЋНОСТИ: У Србији је преко пола милиона деце остало без хранитеља

06. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације