ФЕЉТОН - КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ: Србија није имала замену за Пашићеву снагу и ауторитет

НИКОЛА Пашић је суочен са озбиљном оптужбом да је и сам учествовао у махинацијама свог сина. Непосредан повод је било појављивање неког чека на 20.000 франака којег је један францускии новинар добио, наводно од Раде Пашића, јер на полеђини чека је заиста потпис млађег Пашића.

Никола и Ђурђина Пашић са кћерком Павом, сином Радомиром -- Радом (стоји у средини), зетом Штефијем Рачићем и унуцима, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Факсимил чека је објављен у штампи са тврдњом да новац потиче директно из државне благајне, због чега Скупштина формира анкетни одбор који ће испитати цео случај. Рад анкетног одбора се одужио, јер чек, сам по себи, није био никакав доказ, што је радикалима добро дошло да са старог Пашића  скину сваку сумњу и подрже га у намери да поново постане председник владе

У таквом расположењу Пашић одлази 9 децембра 1926. код краља да га упозна са одлуком Радикалског клуба да поново преузме вођство владе, али краљева реакција је била сурова: „Ви сте под анкетом. Докле год се не оперете од оптужби у вези са аферама вашег сина, ви не можете бити на челу владе“. Овакав краљев одговор је толико потресао старог Пашића да му је исте вечери позлило. И док се лекар који је хитно позван налазио поред Пашића, стиже лично министар двора Драгомир Јанковић који му преноси краљево извињење: „Његово величанство краљ жали што је употребио оне изразе, јер није имао намеру да вас вређа“. Али то није могло да утеши Пашића, јер иза ове реченице следи и друга: „Краљ повлачи своје речи, али не и одлуку која вам је позната.“

Пашић  је умро те ноћи у сну, а краљ је пред подне дошао у његову кућу у тадашњој Позоришној, данас Француској улици и дуго стајао пред беживотним телом човека са којим је заједно стварао историју. Пашићевом смрћу нестала је најмаркантнија политичка личност Србије која је на челу странке и државне управе, са повременим преласком у опозицију, била скоро пола столећа. Његов несумњив таленат за политику, његов ауторитет и снага нису имали замену. Бар не у Србији.

ЈЕДНА друга политичка личност је остала да у наредне две године доминира југословенском политичком сценом, без обзира што није на власти. То је председник најјаче хрватске странке који се последњих година претворио у вођу целог хрватског народа -- Стјепан Радић.         

У политичком животу свађе и увреде постале су уобичајен начин рада и мучне сцене понављале су се на сваком скупштинском заседању. Владимир Ћоровић врло кратко описује оно што се у Скупштини догодило кобног 20. јуна 1928.: „И једног дана догодила се несрећа. У раздражењу, због једне личне увреде, посланик Пуниша Рачић пуцао је у Скупштини из револвера, па је тешко ранио Стјепана Радића, а смртно погодио друга два хрватска представника, Павла Радића и дра Ђуру Басаричека“.

Ни Бранко Петрановић овај догађај не описује много детаљније од Ћоровића, али додаје један детаљ којим се питање повода за овако безуман чин у Скупштини знатно удаљује од „раздражења” атентатора и приближава могућој сензационалној позадини. Петрановић дословно пише: „Сведочанство Станка Мајцена, шефа кабинета Антона Корошца, открива да је Корошец дан пре атентата примио убицу -- Пунишу Рачића. Позадина атентата тражи да се ово сведочанство не мимоилази, јер је Корошец био поверљива личност краља Александра, министар унутрашњих послова, у делу јавности оптуживан да је ‘режирао’ убиство, па и да није трпео Радића”.(Бранко Петрановић, Историја Југославије, Прва књига, Београд 1988.)

Петрановић признаје да се наведеним сведочењем Корошецовог шефа кабинета не може решити питање инспиратора и доносиоца одлуке о убиству, али указује да се даљим анализама историчара ово питање не сме запоставити, наглашавајући „сазнање да је краљ био заинтересован за неки драматични догађај који би оправдао његове несумњиве намере за завођење личне власти и укидање парламентаризма”.

ИАКО  то делује мутно и недоречено, алузија је јасна -- атентат у Скупштини је можда планирао лично краљ. Ова тешка оптужба биће лакше схваћена ако се има у виду да је Петрановић, иначе одличан историчар и познавалац југословенске историје, ипак био историчар комунистичке школе која је на краља Александра гледала као на кривца за све што се догађало у првој Југославији, као на апсолутисту који је шестојануарском диктатуром покидао и оно мало демократских нити и допринео њеном краху.

Оно што је несумњиво јесте да је радикалски посланик Пуниша Рачић тога дана у 11,25, после бурне свађе са посланицима из Хтрватске и тешких увреда изречених са обе стране, запуцао из пиштоља. Смртно су страдали Павле Радић и Ђуро Басаричек, а Стјепан Радић, Иван Пернар и Иван Гранђа су рањени. Последице атентата није преживео Стјепан Радић, који је у Београду одмах оперисан и чији је опоравак у Загребу изгледао успешан, па је могао да прима и новинаре, али је због компликација изазваних  дијабетесом умро 8. августа.

По неким изворима (Милан Стојадиновић у књизи “Ни рат ни пакт”) један човек је целу ову скупштинску драму мирно посматрао наслоњен на довратак улаза у скупшинску салу.

КАДА  је Пуниша Рачић после сурове егзекуције кренуо из дворане поглед му се зауставио на овом посматрачу. Још је у руци држао оружје из којег је пуцао. Погледи су им се срели, а Рачић у пролазу му каже: „Не брини докторе, нећу теби ништа…” Доктор је Анте Павелић, посланик Хрватске странке права и каснији поглавник Независне државе Хрватске. Исте вечери Павелић седа у воз за Загреб, а неколико дана касније одлази у Бугарску код Ванче Михајлова вође реакционарног дела ВМРО која ће у марсејском атентату на краља Александра имати извршну улогу.

Један детаљ и две верзије тог детаља враћају причу о атентату у Скупшини на оно што је Бранко Петрановић изнео као сумњу у могућу позадину. Наводно је Пуниша Рачић са пиштољем „који се још пушио“ улетео у кабинет председника парламента у коме је седео и министар унутрашњих послова Антон Корошец. Шта је са њим разговарао, не зна се, као што се не зна да ли се у ову верзију уопште може веровати. По другој верзији, Рачић је захтевао да се преда лично Корошецу, што је овај наводно одбио, па га је разоружао управник града. Како год да је, личност Антона Корошеца је у оптицају.

ЈАЗ ИЗМЕЂУ ДВА НАРОДА

ПРЕДСТАВНИЦИ хрватске коалиције, после атентата, напустили су Београд не желећи да наставе сарадњу у скупштини. Уместо да се слави јубиларна десета годишњица постојања заједничке државе, сви су суочени са непремостивим јазом између два водећа народа који прети потпуним разједињавањем. Узалудни су покушаји да се нешто промени. На чело владе долази Антон Корошец, али је требало само неколико месеци да се схвати да промена владе ништа не мења. Хрватска коалиција не жели да учествује у политичком животу земље док се не изврше радикалне промене, захтева нове изборе, али владина већина то одбија уз образложење да би избори у таквој атмосфери могли да изазову нове и још теже сукобе.

СУТРА: СУДБИНА ПОГРЕШНО ЗАКОПЧАНОГ ПРСЛУКА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БЕОГРАД МЕСТО СУСРЕТА ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ: Александар је могао да постане краљ још у марту 1919. године

08. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - КРАЉ УКИДА ФЕУДАЛИЗАМ У ХРВАТСКОЈ И СЛОВЕНИЈИ: Држава је подељена на 33 области на чијем челу су били велики жупани

07. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НАГОВЕШТАЈИ ИЗ ЗАГРЕБА О НЕИЗВЕСНОЈ БУДУЋНОСТИ: У Србији је преко пола милиона деце остало без хранитеља

06. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације