ФЕЉТОН - НАГОВЕШТАЈИ ИЗ ЗАГРЕБА О НЕИЗВЕСНОЈ БУДУЋНОСТИ: У Србији је преко пола милиона деце остало без хранитеља

ПРВОГ децембра 1918. регент Александар је прогласио уједињење Србије са земљама независне Државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца са династијом Карађоревића на челу (Видовданским уставом од 28. јуна 1921. заједничка држава ће се звати Краљевина уместо Краљевство).

Загреб, 5. децембар 1918: поздрави уједињењу су прерасли у оружани сукоб, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Али овај историјски чин проглашења заједничке државе Јужних Словена имао је и своју мање светлу страну. На Јелачићевом тргу у Загребу 5 децембра проговорило је оружје. То није било слављеничко пуцање, већ прави оружани окршај у коме је смртно страдало 15 а рањено 20 људи.

Потпуковник српске војске Душан Симовић (каснији генерал и после мартовског пуча 1941. председник југословенске владе), који је 1918. одређен за делегата српске владе и Врховне команде код Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, упутио је Врховној команди спске војске алармантну депешу у којој извештава да су делови два бивша аустријска пука која су била смештена у касарнама на Илици, изашла са оружјем из касарни и на Јелачићевом тргу демонстрирала против краљевине, узвикујући „Живела Република“.

Симовић јавља да се због тога „десио крвав сукоб између њих и трупа верних Народном већу“ које су биле састављене од одреда морнара из Пуле и припадника соколске организације. Већи сукоб су спречиле „наше трупе“, после чијег доласка су се виновници обрачуна дали у бег, али неки су ипак разоружани и похапшени. Симовић на крају депеше не крије своју забринутост и моли да се „ради безбедности“ цео седми пук српске војске одмах упути у Загреб.

АЛИ СИМОВИЋ  у својој алармантној депеши не наводи околности под којима се сукоб догодио, па излазак из касарни наоружаних припадника бивше војске делује чудно и  збуњујуће. Међутим, ништа није случајно. Тог дана у Загребу је Народно вијеће СХС организовало прославу уједињења. Грађани су од раног јутра у организаованој поворци  пролазили централним градским улицама, а у загребачкој катедрали је одржана миса у част уједињења. Као реакцију на ову прославу противници уједињења позивају бивше аустријске војнике да крену на централни градски трг на коме су већ били манифестанти, међу њима и припадници соколске организације и морнари из Пуле, такође наоружани. После парола против монархије које су извикивали демонстранти дошло је до сукоба о којем Симовић извештава. Тако је трагични догађај на централном загребачком тргу, само пет дана после свечаног проглашења заједничке државе, наговестио оно што ту државу тек чека – неизвесну будућност која ће се временом претворити у непомирљиви сукоб.

Није се пуцало само у Хрватској. После Подгоричке скупштине на којој су бјелаши однели победу, противничка страна, зеленаши, 6. јануара 1919. организују оружану побуну. Како то обично бива у балканским обрачунима, каснија тумачења овог  „Божићног устанка“ се крећу у распону од „терористичког чина потпомогнутог од стране Италије“, до „ослободилачке борбе црногорског народа против окупатора и тлачитеља“. Тако ће остати и у наредних сто година, које ће бити обележене  расколом међу Црногорцима и поделом не бјелаше и зеленаше, на четнике и партизане, на Србе и Монтенегрине.

ДВА БАЛКАНСКА рата и Први светски рат донели су Србији и Црној Гори велика разарања и огромне људске губитке. Из рата је Србија изашла без четвртине свог становништва. У ратним дејствима је изгубила 370.000 војника, а у земљи, заробљеничким логорима и у интернацију животе је изгубило још 630.000 људи. Велика епидемија пегавог тифуса у зиму 1914. проредила је борачки састав и становништво. Из рата је изашло 240.000 инвалида, а преко пола милиона деце је остало без хранитеља. Црна Гора је такође из рата изашла са проређеним становништвом, изгладнелим народом и са скоро десет хиљада интернираних грађана које су окупационе власти држале по логорима и казаматима.

Мобилисано становништво југословенских земаља под Аустроугарском гинуло је на фронтовима у Галицији и на Карпатима, на српском и црногорском фронту, на италијанском ратишту, у Румунији, на Солунском фронту, а власти су немилосрдно прогониле Србе и југословенски оријентисане грађане. Број изгубљених живота у Првом светском рату међу југословенским народима у Аустро-Угарској процењује се на близу 300.000, тако да су сви југословенски народи удружени у нову државу, из рата изашли са великим губицима.

КАДА се све то има у виду, рекло би се да је нова држава свој живот започела у хаосу којег  је иза себе оставио Велики рат и немирење губитника са новом поделом Европе. У јужним деловима Краљевине пуних пет година владао је стварни хаос. Комите из Бугарске упадале су у Македонију, а качаци из Албаније на Косово и Метохију и заводиле терор међу локалним становништвом. Иза једних и других стајале су Бугарска и Италија.
Читав простор нове државе и његови становници изашли су из рата „голи и боси”, исцпљени четворогодишњим ратом и мобилизацијом најактивније радне снаге. Ратна разарања у Србији и Црној Гори била су неупоредиво већа него у бившим крајевима Аустроугарске, али разлике су и без тога огромне, ако се има у виду степен економске развијености Србије,  Црне Горе и Македоније у односу на Хрватску, Далмацију и Словенију. Економска политика заједничке државе била је пред тешко премостивим зидом спајања различитих делова државе у једну целину.

НА ЈЕДИНСТВЕНОМ државном подручју започињали су заједнички живот народи који су у непосредној прошлости били само територијално блиски, али у сваком другом погледу били су толико удаљени као да долазе из потпуно различитих светова. У таквим околностима већ на почетку живота заједничке државе дошло је до несугласица. Од званичних државних органа до свакодневног живота преплићу се две супротстављене традиције - средњоевропска и оријентална. Све је то требало изједначити и преобразити у јединствени систем, што није било нимало лако. На једној страни се грађанство Србије позива на ратне заслуге и жртве, на другој страни Словенци и Хрвати, па и многи Срби са простора бивше Монархије,  позивају се на оно што су унели у нову државу, подсећајући да су у претходној држави живели боље. Та ће прича бити присутна, и са једне и са друге стране, за све време трајања Краљевине. 

УСТАВ БЕЗ ХРВАТА

Први избори у новој држави одржани су 28. новембра 1920. и на њима је требало да се изабере Уставотворна скупштина. Пошто су жене биле без права гласа, а старосна граница 21 година, регистровано је укупно 2.480.623 бирача, од тога је гласало 1.607.265, или 65 од сто. Демократска странка и Народна радикална странка добиле су убедљиво највећи број гласова и освојиле највише мандата, Демократска странка 92, а Народна радикална странка 91. На треће место се неочекивано пробила Комунистичка партија Југославије са 58 мандата, док је Хрватска републиканска сељачка странка  освојила 50 мандата.

СУТРА: КРАЉ УКИДА ФЕУДАЛИЗАМ  У ХРВАТСКОЈ И СЛОВЕНИЈИ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПЛАМ КОЈИ НЕ ГАСНЕ ВЕЋ СЕ РАЗГОРЕВА КАО ВАТРА: Увек ће се наћи макар један човек, макар једна жена, који ће имати вере да се боре

05. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЕРНЕСТО ЧЕ ГЕВРА ЈЕ ОСТАО НЕПОКОЛЕБЉИВ КАО СТЕНА: Смрт је цена за слободу, често је не дочекају они који су је заслужили

04. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТРАХ ОД ЧЕОВЕ ХАРИЗМЕ У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ : Кастро је био политичар који је сањао да чврсто држи власт

03. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРЕСЕЧЕНА ВРПЦА ЗА ЧЕОВУ ПОСЛЕДЊУ ТРКУ: Че је одувек знао да ће га астма и његова плућа дотући

02. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације