ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЖАР И ФАТАЛИСТИЧКА РЕШЕНОСТ: Че је говорио - „Што већу идеју браниш, то те већа сила напада“

СВИТАЊЕ се најзад приближило, али црвенкасто небо над Андима указивало је на предстојеће невреме.Че је већ неко време био будан.

Јуриј Гагарин и Че Гевара, ФотоПрофимедиа

Такво небо први пут је видео 1956. године на броду Грандма, када је заједно са осамдесет кубанских побуњеника, предвођених Фиделом, испловио из мексичке луке Тукспан. Тада их је на двадесет миља од обала Кубе изненада ухватила јака олуја која је претила да угрози наставак пловидбе. Како би спасао пловило и наставили даље, капетан Фелипе О’Конор је окренуо брод ка епицентру олује ушавши у њу, проклињући то јутро и петсто долара колико је добио за рентирање брода. На срећу, невреме се брзо истутњало.

Осим Чеа, који услед честих напада астме није могао да спава, Пабла који је бдео над Интијем и Паћа на стражи, већи део групе спавао је на улазу у кањон на петсто метара источно од теснаца Ћуро. Склонили су се у кањон како би избегли опасност од америчке авијације и сачекали Маркосову групу.

Кашаљ је ломио Чеа, стругао му плућа, али он је преживљавао то у себи, не желећи да одаје утисак да је физички слабо. Орасположила га је позната мелодија коју је Пабло певушио свом рањеном другу Интију на уво, призивајући у сећање 14. јун 1967.

Био је то Чеов тридесет девети рођендан.

„Зар је могуће да имам већ толико?!“, запитао се. „Године не бројим, али да ли ћу да урадим све што сам наумио? Цео живот сам због астме морао да убрзавам ствари, да будем корак испред, да прелазим границу могућег.“

ТАЈ ДАН му је улепшало писмо његове најмлађе ћеркице, које му је отерало црне мисли. Заиграло му је срце од радости јер је Алеидита нацртала белог змаја и у њему исписала честитку. Feliz cumpleaños, papa.

На ражњу се окретао повећи дивљи вепар, којег је Маркос уловио током ноћи. Локра, укусна чорба од пиринча, сувог меса и кромпира, крчкала се у калајисаном котлићу, а сингани се испијао у већим количинама него обично. Гозбу у побуњеничком гнезду на југоистоку Боливије обојио је Пабло, певајући стару љубавну песму слављенику на увце: Не љути се на мене, око моје/што у туђину одлазим,/птица ћу постати/и поново ћу теби доћи...

Према њему је Команданте гајио посебно поштовање. Био је чувар у рудницима Серо Рико, али побунио се када је боливијска влада донела уредбу по којој је рад у руднику одобрен деци од једанаест година. Борио се против таквог ужасног искоришћавања на свој начин.

Децу је пуштао раније кући, нарочито у ноћним сменама. Одређивао им је више хране и одмора, некима је чак давао и новац. Све док га неко није одао. Добио је отказ уз кривичну тужбу за злоупотребу положаја...

ПАБЛО  је за герилце чуо још за време Кубанске револуције. Рођак Хорхе из Сантјаго ди Куба послао му је један примерак Чеових Сећања на кубанску револуцију, које је у знак протеста гласно читао испред рудника.

Исмевали су га због тога. Ругали су му се, добацивали му да је полудео, да је издајник, све док му једног дана група плаћених рудара није сломила два ребра и на његове очи спалила књигу. Остала је само половина једне странице коју је чувао савијену у левом џепу кошуље. Ове догађаје није помињао кад је приступио групи, само је ушао у штаб и рекао:

„Ја знам ко си ти, ти не знаш ко сам ја, али дошао сам да ти помогнем да ослободимо Боливију од тираније и неправде!“

Иако га је револуционарни  жар који је видео у његовим очима одмах освојио, Че је првих дана био сумњичав и држао је новог саборца на одстојању. Помишљао је да се иза овакве фаталистичке решености, којој је често и сам био склон, крије шпијунажа.

И тек након што је Инти једном приликом, после неколико чашица чиче, развезао језик и испричао какву је голготу Пабло прошао у руднику, вођа герилаца му се пред свима извинио називајући га „правим боливијским револуционаром“.

МЕЛОДИЈА и сећање мало су му вратили снагу, из ранца је извукао свежањ писама, и из њега једно рођенданско. Желео је да га погледа, али Паћо му је пришао прекидајући носталгичан тренутак.

„Мислим да сам чуо неко кретање доле.“ „Војска или наши? Или Пепе...“ „Није Пепе, више их је.“

„Пробуди остале. Склонићемо се у кањон.“

„Крећем“, рекао је Паћо и мало застао. „Како си? Плућа?“

„Добро сам, добро сам, проклети кашаљ...“ „То увек кажеш, а овамо једва ходаш.“

„И ако паднем, није ме брига. Наставите даље, револуцију носе људи, никада један човек.“

„Да није било тебе, не знам да ли бисмо ослободили Кубу. Фидел то не би могао без тебе.“

„Не мене, него свих нас. Један не може ништа, двојица могу да пробају, а тројица могу све.“

„Да. То си рекао и пред улазак у Санта Клару. Али Јенкији су нас баш притисли овде.“

„Зато што штите свој систем владања, а не Баријентоса. Он је марионета, као што је био и Батиста. На Куби нас нису озбиљно схватили, нарочито Фидела. Нису веровали да ћемо успети да се тако добро организујемо. А и нису хтели да због нас испровоцирају сукоб са Совјетима. Боливија је црвена линија, знам то. И ићи ће до краја.“

„И ми ћемо“, рекао је Паћо отресито и кренуо.

„Као и увек, Паћито. Што већу идеју браниш, то те већа сила напада“, рекао је. И док је Паћо будио остале, сетио се како су се њих двојица зближили.

Виктор Паредес Паћо. Био је један од првих бораца који су се прикључили герили, најоданији и најлојалнији саборац кога је знао. Пратио га је у Конгу и у Танзанији, и међу првима, сазнао за Чеово тајно напуштање Кубе и одлазак у Боливију.

Зближили су их заједнички корени, сличан однос према слободи, кривици предака и будућности латиноамеричког континента. Чеови родитељи били су шпанско-ирског порекла, експлозиван и непредвидив спој два народа, којима је побуна и сваки облик отпора део фолклора.

ЗАЛОГ ЗА СЛОБОДНУ КУБУ

ДЕДА Виктора Паредеса Паћа  био је чистокрвни Шпанац, треће колено конквистадора. У герилу је дошао стопирајући до подножја Сијера Маестре, а онда препешачио тридесет и пет километара да би стигао до припремног кампа који су у то време заједно водили Фидел и Че.

„Ја сам Кубанац и живот бих дао за Кубу. Моји преци освојили су ову земљу. Деда је доживео америчку окупацију 1902, отац провео цео живот у њој, а ја хоћу да моја деца живе слободно, а не испод нечије чизме.И даћу и живот, ако је то залог за бољу, слободнију и нормалнију Кубу коју ће предводити њена најбоља деца!“ , рекао им је.

Одмах је био примљен у јединицу којом је командовао Че, који му је једном приликом признао какав је утисак оставио на њега и Фидела: „Знаш, Паћито, и ја сам поносан на своје порекло. На шпанску крв и ирски осећај за правду. И оног дана кад си приступао герилском покрету, толико сам био очаран да сам био спреман да се ставим под твоју команду, да ти мени будеш команданте! Фидел и ја смо били задивљени твојим речима, дуго смо причали о теби и желимо да преузмеш неку функцију након ослобођења.“

Паћо је од свега тога запамтио само оно да ти мени будеш команданте, то је за њега значило много више од било какве функције. Од тада је Командантеа сматрао својим духовним оцем, а Че њега духовним братом.

СУТРА: АМЕРИЧКА АВИЈАЦИЈА ЈУРИ ЧЕОВЕ ГЕРИЛЦЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ НЕГО ДАТИ ЖИВОТ ЗА ДРУГОГА: Мит о дошљаку с Кубе, који жели да сруши диктатуру у Боливији се ширио

28. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧЕЖЊА ЗА ДОМОМ, ЖЕНОМ, ДЕЦОМ И НЕДЕЉНИМ РУЧКОМ: Наша борба, кубанска, боливијска само је један корак до циља, до слободе

27. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ЧЕОВ ДОДИР СА СМРЋУ: Само људи који истински воле могу да мењају свет

26. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ: Свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља

25. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације