ФЕЉТОН - ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ЧЕОВ ДОДИР СА СМРЋУ: Само људи који истински воле могу да мењају свет

ЛЕЂА о леђа, прислоњени један уз другог, два гериљероса чувала су стражу. Пепе је сваких неколико минута лактом у ребра гуркао Еузебија који је више спавао него што је стражарио.

„Новости“ у рукама Че Геваре и његовог саборца, Фото Архив „Новости”

У Пепеу су се комешала различита осећања. Бекство и издаја његовог спаситеља нису му давали мира, никако није успевао да схвати шта га је навело да дезертира.

Није могао да га осуђује до краја, иако је знао да његов поступак заслужује Командантеову осуду.

Било му је све хладније, па је из ранца извадио чичу, ракију од кукуруза коју су му дали сељаци. Натегао је добар гутљај да се загреје, осматрајући своје успаване другове који су лежали на земљи.

Био је најмлађи међу њима, тек што је био закорачио у пунолетство кад је приступио борби.

Одрастао је у Коћабамби. Отац му је био новинар који је остао без посла. У текстовима за Дијарио, најстарије боливијске дневне новине, оштро је критиковао Баријентоса да је уместо демократије завео диктатуру и да му је Вашингтон ближи од Ла Паза. Добро је запамтио очев одговор на његово питање зашто сада ради као млекаџија:

„Запамти, сине. Нема ништа горе од власти која мисли само на своју гузицу, а скоро свака власт је таква. Једино горе од тога јесте кад имаш опозицију која ради то исто. Да сам мало млађи, ја бих сад у шуму с оним герилцима!“

„Којим герилцима?“

„Герилцима с Кубе“, рекао је. „Прича се да их предводи чувени Команданте Че Гевара, човек који је ослободио Кубу.“

Уместо оца дошао је син.

НИЈЕ могао да гледа како му се стари мучи због неправде, како тоне у алкохол као ударена барка у море. Мајка је због тога сваке ноћи плакала у купатилу.

Кад је напокон на радију чуо да су почеле борбе између боливијске и герилске војске на педесет километара удаљености од града, одлучио је да нешто промени. Написао је опроштајно писмо родитељима, ујутру развезао млеко уместо оца и отишао на пијацу да уместо мајке купи бакалук.
Након тога, отиснуо се у шуму.

На дан његовог приступања групи, Команданте је превијао рањенике, вадећи шрапнеле од бомби онима који су преживели бомбардовање три авиона АТ-6, која су на захтев команде зелених беретки у Ла Пазу стигла из Вијетнама. Једна бомба пала је петнаестак метара од групе и ранила четири герилца. Пепе се у тој ситуацији добро снашао носећи и превијајући рањенике упркос смртној опасности.

ПОДСЕТИЛО је то Чеа на студентске дане у Перуу, кад је први пут кренуо у упознавање Латинске Америке. Тада је асистирао доктору Касиљасу на Острву лепрозних. То су били дани у којима је први пут дошао у додир са смрћу и потпуном небригом државе према оболелима.

Острво лепрозних... Изопштена колонија од стотинак болесника на другој обали, одсечена и прогнана од света. До острва је могло да се дође само чамцем који је обично пловио у једном правцу и ретко ко се враћао назад због инфекције.
Али Че се неким чудом вратио.

Никада није заборавио захвалност и љубав добијене од тих одбачених људи који су на дан његовог одласка, иако губави, полураспаднути и у боловима, сви до једног устали из карантина и дошли на обалу да га испрате.

Нису заборавили да је загрлио свакога ко је боловао од ове опаке болести.

Зато је први пут, без много питања и размишљања, примио новог члана у групу. И није погрешио. Пепе је био један од најбољих стрелаца и врло брзо је предводио извидницу зато што је терен познавао боље од осталих.

ПОНЕКАД би се њих двојица удаљили од групе и одлазили на места за која је само Пепе знао. С њих су се, као на длану, видели величанствени Анди или чудесна Рио Гранде.

Уживајући у призору, Че је често у свој дневник записивао утиске из тих шетњи. Пепе је гутао све што му је говорио, покушавајући да се што више приближи идејама свог идола.

„Претпостављам да си имао девојку у Коћабамби.“ „Била је једна“, признао је Пепе. „Али су њени родитељи забранили да се виђамо.“

„Зашто? Ниси се показао?“, нашалио се Че.

„Њен отац ми је рекао да је она већ верена за сина неког познатог адвоката и да не смемо више да се виђамо. А ја полудим, па дођем из ината код ње кроз прозор! Трајало је то неколико дана, док нас једном њен отац умало није ухватио.“

„Где вас је ухватио?“

„У кревету! Ја кроз прозор, па с другог спрата доле на улицу. Не да сам се угрувао... Нисам желео да нас види заједно и да је осрамотим. Десетак дана сам цвилео од болова при сваком покрету.“

„Па ти си прави романтик, Пепе“, задиркивао га је Че. „Видим ти по погледу да си је волео.

А то је права ствар! Само људи који истински воле могу да мењају свет. И ми смо овде због љубави. Без ње, све је ништа....“

„Како то, Фернандо?“

„Сети се само зашто си овде дошао...“

„Па да ослободимо Боливију диктатуре!“

„Да. Али дошао си пре свега због неправде која је учињена твом оцу. Осећај за правду те је довео у шуму, не Баријентос! То је већ револуција, разумеш?“

ПЕПЕ  је остао без речи и неколико тренутака стајао загле-­ дан у високе Анде. Учинили су му се тако близу. Попио је мало ракије и, то га је повратило из ове загледаности у пејзаж, а онда је рекао другу с којим је делио стражу:

„Узми, Еузебио, уз чичу не можеш да заспиш.“ Одлучио је да већ сутра напише писмо мајци, није јој писао већ више од десет дана. Устао је шуњајући се до Чеа који је пушио лулу.

„Фернандо, чујем хеликоптере у даљини. Овде смо лака мета. Идем да извидим терен.“

„И ја сам их чуо. Траже нас. Провери да ли хеликоптери имају претходницу и трчи брзо назад“, рекао је након кратког размишљања. „Ускоро крећемо! Треба стићи до Ћура.“
„Разумем!“

КАСТРО ЧЕА ПРОГЛАШАВА ЕЛ КОМАНДАНТЕОМ

ПО ИСКРЦАВАЊУ на кубанско копно 2. децембар 1956. трупе диктатора Батисте нападају Фиделову групу која је претрпела велике губитке. Преживело је само њих шеснаест, међу којима су били и Че и браћа Кастро. У првој озбиљној бици,17. јануар 1957, између владиних трупа и герилског покрета на Сијера Маестри највише се истиче Че Гевара кога Фидел проглашава Ел Комадантеом. Новинар "Њујорк тајмса" Херберт Метјус у фебруару те године борави у герилском кампу на Сијера Маестри и интервјуише Че Гевару и Фидела и цео свет упознаје с њиховим револуционарним стремљењима, у којима је по његовом виђењу Че  „мозак Кастрове револуције“. Фидел, 30. јул 1957, именује Чеа за главног команданта „Другог фронта“ побуњеничке војске. У децембру 1958. је легендарна борба за Санта Клару, последње Батистино војно упориште, коју тријумфално предводи Че Гевара.

Последњег дана те 1958. владине трупе се предају и Санта Клара је слободна, а кубански председник Фулгенсио Батиста бежи авионом из Хаване код свог пријатеља Трухиља, председника Доминиканске Републике.

СУТРА: ЧЕЖЊА ЗА ДОМОМ, ЖЕНОМ, ДЕЦОМ И НЕДЕЉНИМ РУЧКОМ

Препоручујемо

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ: Свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља

25. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НАГОН ЗА СЛОБОДОМ СНАЖНИЈИ ОД ГЛАДИ: Дезертерство је најгори облик издаје

24. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕ ВАЖНО У ЖИВОТУ ДЕСИЛО МУ СЕ У ШУМИ: Фидел Кастро је Чеа у шуми прогласио Командантеом, равном себи

23. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

5 16

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ УМОРНА И ПУНА СТРАХОВА: Украјина представља и дипломатски пораз Европске уније

22. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације