ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ: Свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља

НОЋ се отегла. Звуци ноћних животиња, жуборење реке, и заседа у коју су могли да упадну иза сваког дрвета, држали су их будним и приправним.

Симон де Бовоар, Жан-Пол Сарт и Че Гевара, Фото "Википедија"

Надморска висина од 2.000 метара доносила је ваздух који је бистрио ум, али је отежавала ходање и постајало је све хладније. С мачетом у руци, Инти је био сасвим на измаку снаге кад је Че наредио да се зауставе. Иако навикнут на дуге и исцрпљујуће маршеве, и он је трпео болове, нарочито због жуљева.

„Одморићемо се. Да није нико упалио ватру, опасно је. Огрните се ћебадима и одспавајте. Еузебио и Пепе, на стражу.“

Герилци су збацили ранчеве и полегали на земљу. Инјекција је учинила своје и Че је након два дана мучења коначно могао да предахне. Прислоњен уз дрво, огрнуо се ћебетом посматрајући у мраку своје другове који су уздисали од умора и грчева у мишићима.

Дух заједништва боравио је у њему, упркос честом осећању усамљености...Волео их је као своје, називао их браћом, мада су често одбијали послушност и многи од њих су напустили герилу. Били су му блиски баш зато што су много пута осетили глад и немаштину, зато што нису били рођењем буржуји као он, који је својим животом и борбом постао један од њих.

СЕТИО се разговора с чувеним филозофским паром – Жан-Пол Сартром и његовом женом Симон де Бовоар, кад су 1960. године посетили Хавану.

„Саздане од околности и страсти, никад доведене до пуног зрења нити научно предвиђене у својим појединостима, револуције нису никада савршене. Ни наша није била. Погледајте историју револуција: увек су биле инспирисане и вођене људима који су потицали из угледних и имућних слојева, ви то у Француској најбоље знате. Мени је то потпуно нормално јер сиромашан човек нема времена да размишља, да планира, да машта, и да се посвети тој идеји, а то је, уз унутрашњи порив и одлуку, неопходно како би се револуција догодила. Њему је убијен дух јер мора да ради у нељудским условима, он се чак више и не осећа понижено због тога, једино што чека је да дође кући и наспава се јер га сутра опет чека исти пакао. Сматрам својом дужношћу и одговорношћу да се борим за укидање социјалних разлика. Сваком буржују то треба да буде виши циљ, највиши смисао. Ако је пре сто година највећи корак био престанак робовласничког система, онда је то данас борба против неоколонијалног система у 20. веку. У том смислу, ви сте један од ретких међу европским интелектуалцима који подржава алжирску независност.“

„Слажем се с тим, на тим основама почивала је некад и Робеспјерова револуција. Жалосно је што је данашња Европа далеко од тих идеала и што је изгубила свој идентитет, премда су новине пуне прича о уједињеној Европи. Ту мислим на елите које су се потпуно отуђиле од грађана, кријући се иза популистичких флоскула. А што се тиче социјалне правде, драги мој пријатељу, не дозволите да вас разочара чињеница да овај наш свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља. И то вам каже човек који је добар део живота провео доказујући супротно.“

„ЖАН-ПОЛЕ, шта то причаш?!“, пресекла га је Симон. „Не желите више то да доказујете?“, упитао је Че. „Причам оно што морам, а не оно што желим, „драга моја“. Ви сте, Ернесто, то урадили боље од мене својим активизмом и преданошћу, ја сам сада само досадни старац. Импресионирали су ме Ваши постулати герилске борбе, и ово вам говорим као некадашњи војник Покрета отпора, а не као филозоф.“

„Да вам кажем нешто, и као војнику и као филозофу: да смо револуцију заснивали само на герилској борби, која је у нашим условима била изнуђена, јер други начин не постоји у борби с диктатуром, и да смо се на томе зауставили, све би се брзо срушило и револуција би се претворила у контрареволуцију. Зар мислите да ја волим насиље? Гадим га се. Ја сам лекар и учио сам да лечим људе, а не да пуцам у њих. Али исто тако нисам ни Ганди, ни Мендела, не верујем у мирнодопске револуције, иако сам велики поштовалац њихових напора. Латинска Америка није Индија или Африка, то су различити менталитети. Био сам у Конгу, знам шта причам. У овом нашем тужном свету, борба је историјско, нужно зло. Као крик народа за слободом, као једини начин деловања у овим наметнутим околностима који на овом континенту даје резултат, а не као доктрина појединца или, још горе, доктрина једног народа. Пренесите то својим пријатељима у Француској. Заједништво, огромно пожртвовање државе и народа, рад, вера у слободу, подигли су Кубу, борба је била само прва степеница. У томе се кубанска револуција разликује од свих претходних у историји.“

„Уколико Жан-Пол случајно то буде заборавио, будите уверени да ја сигурно нећу“, убацила се још једном у разговор најватренија француска феминисткиња. „Бићу сасвим искрена. Мене је највише фасцинирало то што сте као Аргентинац учествовали у Кубанској револуцији и тиме показали својеврсни наднационализам који нам је тако потребан у Европи. Историја не познаје пуно таквих примера.“

„БИЋУ И ЈА искрен према вама“, рекао је гледајући је право у очи. „Аргентина је моја највећа љубав и моја највећа рана. О њој не желим да причам све док будемо чували нацистичке главешине које је Перон тако здушно прихватио. То се никад не би десило да се народ питао! То је најнижи облик аргентинства и ужасна љага бачена на нашу историју.

Срам ме је због тога”, рекао је с горчином. „У ствари, моја идеја је транснационална, госпођо де Бовоар. „Не може се слобода постићи ако држава није постављена на здравим основама. Слобода и здраве основе су кључне за нову државу, за ново друштво. Имају једну заједничку црту, а то је да почнеш да их цениш тек кад их изгубиш. Астма је последица трауме, као што је болест државе последица лошег система. Медицина је немоћна јер лечи последицу а не узрок, за разлику од револуције чији је главни задатак да излечи узрок. А узрок болести сваке државе јесте лош и покварен систем... Њега треба лечити. Захвалан сам оним слепцима из војног одсека који су написали да сам неспособан да служим држави. Па ја сам провео четири године у најтежим војничким условима који могу да се замисле!“

И док су кроз дим луле нестајале слике тог разговора, посматрао је непомичне звезде на небу.

ПРИПАДНОСТ ДОМОВИНИ

ТО ШТО је вољом народа постао Кубанац, није променило његово припадање домовини Аргентини коју је због своје богате историје и културе сматрао кичмом Латинске Америке.

Као и уверење да је за њега највиши његовог облик аргентинства управо способност жртвовања за друге народе. То није променило ни његово мишљење о самој природи побуне која не сме и не може бити локалног, већ интернационалног карактера. Зато он и јесте опет у шуми.Зато је кубанском народу вратио држављанство које му је додељено након ослобођења Кубе.

СУТРА: ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ДОДИР СА СМРЋУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕ ВАЖНО У ЖИВОТУ ДЕСИЛО МУ СЕ У ШУМИ: Фидел Кастро је Чеа у шуми прогласио Командантеом, равном себи

23. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

5 16

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ УМОРНА И ПУНА СТРАХОВА: Украјина представља и дипломатски пораз Европске уније

22. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЕВРОПСКЕ ЗЕМЉЕ СПРЕМАЈУ СЕ ЗА РАТ: Немачка после Америке и Кине има највећи војни буџет у свету

21. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације