ФЕЉТОН - ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У "ДРСКОЈ ОФАНЗИВИ": Београдски политичари нису скривали незадовољство постојањем дисидената из БиХ у Србији

НА сусрету политичких актива Србије и Босне и Херцеговине, 9. децембра 1982. године, Хамдија Поздерац је говорио о српским националистима који су истицали да треба спасавати српство у БиХ свим средствима („Изгубили смо Косово, не смијемо изгубити Босну и Херцеговину"), о јачању клера, оживљавању „четништва" помогнутог из емиграције, покушајима стварања братства и оживљавања богомољства у оквиру Српске православне цркве. Српско руководство је оптужио за везе са тим „клеронационалистима", позивајући се на то да је са некима од њих разговарано у Извршном већу Србије и Комисији за односе са верским заједницама.

Фото: Јутјуб/Al Jazeera Balkans

Српским националистима је замерао вођење евиденције о исељеним Србима из БиХ. Слично је говорио и Хрвоје Иштук, који је видео опасност у томе што је епископат у БиХ обнављан младим људима. Васо Гачић је поменуо случајеве српског, муслиманског и хрватског национализма, али је подвукао да је српски био у „дрскијој офанзиви". Потенцирао је формирање православних братстава и богомољачких организација у складу са учењем Николаја Велимировића. Бранко Микулић је говорио о национализму који се храни догађајима на Косову и економском ситуацијом, упозоравајући на потцењивање верске активности и верског организовања лаика (Трећи ред Светог Фрање, Хришћанска братска заједница у СПЦ, пописивање Муслимана и давање чланских књижица исламским верницима).

ПОТПУНО неслагање обележило је дискусију о писању штампе и деловању појединих интелектуалаца у Србији. Хрвоје Иштук је инсистирао на томе да текстови у српској штампи у којима је критиковано стање у БиХ нису били плод појединаца, већ организоване опозиције. Питао је могу ли они који су искључени из СК у једној републици бити оберучке прихваћени у другим. Српски представници су инсистирали на томе да је СКС предузимао политичку акцију у средствима информисања како би њихово извештавање било саобразно политици партије. Момчило Баљак је уверавао да је СК Србије више пута наглашавао одговорност писања штампе о другим срединама, пре свега о БиХ и тражио од руководства БиХ да инциденте који су се дешавали не доводи у везу са односом једне средине према другој или да инсинуира да иза таквих појава стоје политичка руководства. Шпиро Галовић је сматрао да су проблеми са штампом потицали од неуклопљености јавног информисања у процес одлучивања у друштву, његове недовољне повезаности са другим чиниоцима политичког система. Душан Чкребић је детаљније говорио о мерама које је СКС предузео да би средствима информисања ставио до знања да не могу бити партнер властима. Пренео је резултате разговора са издавачким саветима, уредницима, секретарима партијских организација, али је признао да је у неким часописима било тешко наћи партијце који би самоиницијативно полемисали са погледима који рестаурирају принципе грађанског друштва и да је било редакција које су се „просто отеле изван нашег утицаја". За тачке најслабијег утицаја партије означио је „Студент“  и „Књижевну реч“ 

ВАЖНА тема били су и интелектуалци и књижевност. Руководство БиХ је истицало проблем рада у Србији интелектуалаца родом из те републике. Поздерац је рекао: „Врло су грлати у Београду против Босне и Херцеговине они који су се из ње раније одселили". Васо Гачић се жалио што су дисиденти из БиХ добили „лако ухљебљење" у Београду, апострофирајући професора Есада Ћимића, Војислава Шешеља и Ненада Кецмановића. Полазећи од тога да је „Дрина носила муслиманске, а друге ријеке српске и хрватске жртве", инсистирао је на борби против национализма: „свугдје и у свакој ситуацији примјењивати и административне мјере". „Нож“  Вука Драшковића је био највећи трн у оку босанскохерцеговачких руководилаца. Хрвоје Иштук га је анатемисао као публицистику са „врло ријетким и краткотрајним литерарним ваљаностима", као дело које пропагира „опредјељење за нож као усуд, као судбину укупних односа Муслимана и Срба у неким дијеловима Босне и Херцеговине". Тврдио је да је у Драшковићевом делу истицано да су „Муслимани наглашено у знаку комплекса двојности поријекла". 

ИШТУК није бирао речи да би осудио роман, видећи у њему поруку: „Нож је био јучер, нож је данас, биће и сутра, нож се дозива на крају 'романа'", а за рецензента Николу Милошевића је рекао да је „иначе претплаћени рецензент сличних брљотина". Бранко Микулић је тврдио да је у држави расло антимуслиманско расположење и антимуслимански шовинизам. Иако је изјавио да „Нож“  није прочитао до краја и да не улази у његову естетску вредност, закључио је да је то дело у политичком смислу у „директној функцији развијања шовинизма и против Муслимана и против Срба на тлу Босне и Херцеговине". Васо Гачић је упозорио да се у Невесињу „Нож“  „распродаје по селима", а у источној Босни „Судија“, те да је Драшковић имао чак и поверенике за продају. Друга књижевна мета политичара из БиХ био је Војислав Лубарда. Хрвоје Иштук је у Лубардином „Преображењу" видео мисао о постојању исконске мржње Муслимана и Срба. Васо Гачић је замерао што се Драшковићеве и Лубардине књиге, које је звао „политичком диверзијом", „штампају, хвале и растурају". 

РУКОВОДСТВО Србије није скривало незадовољство постојањем босанскохерцеговачких дисидената у Србији, али није видело начине да спречи њихово деловање. Момчило Баљак је на оптужбе са друге стране Дрине одговарао апелом да два руководства не дозволе да их завађају „слободни стрелци, новинари, писци и публицисти", не видећи целисходност отварања дебате о Шешељу, Драшковићу, Лубарди и другима. Изјавивши да у Србији нису били одушевљени постојањем босанскохерцеговачких интелектуалаца у Србији, додао је да нису имали никакву основу да им спрече долазак и уверавао саговорнике да је њих у Србији добродошлицом дочекивала само националистичка десница. За „Књижевне новине“  и „Запис“  је уверавао да су били изван утицаја друштвених чинилаца. Душан Чкребић је „Запис“  оценио као издавачку кућу која је објављивала оно што други нису хтели („конфликтне књиге"). 

ЗАБРАНА КЊИГЕ БЕЗ ЧИТАЊА

ПРИЗНАЈУЋИ да није читао „Нож“, Душан Чкребић био је склон да поверује оценама политичара из БиХ - ако је књига у суседној републици доживљавана као „подгревање шовинизма", онда је прихватао да се против ње морају борити политичким, али и „државним" средствима. Био је спреман да се испита постојање законских основа за њену забрану. Разлике у приступу су се могле назрети из дијалога Чкребића и политичара БиХ. Чкребић је прихватио квалификације о „Ножу“  из суседне републике, на шта је Хамдија Поздерац одговорио: „Нама би било драже да су то ваше квалификације". 

СУТРА: ИЗ ЗАГРЕБА У БЕОГРАД СТИЖЕ МАНИФЕСТ НЕОСТАЉИНИЗМА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације