ФЕЉТОН - ЧЕТНИЦИ ПОРАЖЕНИ ЗА ЗЕЛЕНИМ СТОЛОМ: Без Црвене армије партизани не би могли да ослободе Београд

ЗА исход југословенске револуције две су ствари пред јесен 1944. биле кључне, а обе су биле изван круга у коме су се вртела два непомирљива партнера.

Војници Црвене армије у ослобођеном Београду, испред Палате "Албанија", Фото "Википедија"

Прва је била састанак Стаљина и Черчила у Москви 9. октобра 1944. Без поговора су се слагали да Британија мора остати медитеранска земља и држати Грчку, а Совјетски Савез да коначно претвори Црно море у руско језеро. То је значило: у Бугарској ће британска политика бити нешто више од посматрача, а у Југославији су Стаљин и Черчил утицаје поделили по пола. То је оно што се погрешно назива споразумом у Јалти 50% и 50%. Тај је споразум био на снази мање од једног дана, јер је остављено министрима спољних послова Молотову и Идну да сутрадан, 10. октобра 1944, повисе тај совјетски процецат. Молотов је захтевао 25% за Британију и 75% за Совјетски Савез или, у најгорем случају, да совјетска страна има превагу од 60%. Британци су захтевали да се Тито и Шубашић, вођство партизана и краљевска влада, споразумеју хоће ли Југославија бити монархија, република, или нешто треће. Молотов је уверавао да ће Тито, кад дође у Београд, мало омекшати. У планинама је био провинцијалац, склон да све решава на тајни начин, а у граду ће се припитомити и постати прихватљив. Идново "нешто треће" је била лична диктатура, која ће заиста бити и уведена.

САМА бугарска армија је била управљена да продире у два правца. Један је ишао на Сремски фронт, а други је требало да ослободи и уведе ред на Косову. Поред бугарске војске, Пета и Шеста албанска дивизија учествују у ослобађању Призрена и Тузи, Британци не желе да дају помоћ албанским трупама, јер су на нерегуларан начин запосели југословенску територију. С друге стране, у албанским јединицама су и балисти и комунисти, што је довело до једног оружаног конфликта са партизанском југословенском војском. Одмах по ослобођењу 1944, избио је један албански устанак против југословенске власти, а други пре краја рата, у мају 1945.

Није било случајно што се бугарска војска нашла на Косову, британски посматрачи су видели да Тито води политику што већег умањења српског значаја у будућој југословенској федерацији. Британски војни представник је 4. децембра 1944. јавио да старешине бугарске војске виде да је њихова улога на Косову политичке природе; Тито је изјавио да би албански балисти могли ући у Југославију само силом. Постојао је савез балиста и партизана на Косову. Србима није дозвољаван повратак. Британци су извештавали "да Тита не занима будућност Косова, које би дао Албанији у случају да она то пожели".

БРИТАНСКА влада је још 10. априла 1944. посредством свог представника обавестила југословенску владу у Лондону да је "Титова брига за стварање аутономне Македоније овде схваћена само као део његовог програма да умањи српски утицај, јер би се таква држава могла успоставити само на штету Србије. Наша подршка Титу не укључује и његове антисрпске циљеве". Споразум два министра иностраних дела 10. октобра 1944. омогућио је Совјетском Савезу предоминантан утицај у Југославији. Погрешно је мислити да се то односи на деобу територија. То је само подела бриге око помагања копнених снага, у чему совјетска страна има превагу, или поморских и ваздухопловних, у чему Британци помажу у оној смањеној мери у којој ти родови у балканском рату имају подређен значај. Без помоћи совјетске армије југословенске партизанске јединице не би могле ослободити читав југословенски простор, а посебно Београд, 20, октобра 1944. Британска армија је имала врло мале снаге на јадранској обали. У Требињу су држали једну батерију топова. Једне ноћи су морали отићи у суседни партизански логор, где су ухапшеници нове власти толико запомагали да британска војска није могла отрпети. У Дубровнику су били изоловани од становништва.

ЧЕТНИЧКИ покрет није сломљен на бојном пољу, него за зеленим столом "британског играња карата са Русима". И пре него су се Стаљин и Черчил споразумели у Москви, британској дипломатији је већа брига била како да не прими на себе сумњу за српску трагедију и остави генерала Михаиловића да потоне, него да нешто уради у његову корист.

Његов штаб је донео одлуку да се неће повиновати решењима великих сила и краљеве владе у Лондону. Краљевим декретом од 25. августа 1944. укинута је Врховна команда Југословенске војске у отаџбини, а Тито је 30. августа упутио позив домобранима и четницима да пређу под његову команду.

Краљ је преко британског радија 12. септембра позвао своје четнике да се прикључе Титовој армији. Један део четничких јединица је ово прихватио. По западној Србији су бријачнице одједном огрезле у ошишане косе и браде. Бацале су се краљеве кокарде. У дневнику тих дана Михаило Шашкијевић описује како се његова четничка јединица код Чачка распала. Само неки појединци нису били обријани. "Сви официри су, такође, били обријани. Већина није имала никакве ознаке на капама, то јест шајкачама. Обично само један метални храстов лист на реверу блузе. Титовом маршалском гранчицом су обележили да су део његових трупа.

НАРЕЂЕЊЕ да се ослободи Ваљево је траљаво спровођено у дело, контакти са совјетском војском нису били непријатељски, али су били потпуно непоуздани и бескорисни.

Већина четничких снага није прихватила краљево наређење. Неколико хиљада његових војника у Подгорици, пошто су саслушали тужан краљев говор, запевали су: "Чича Дражо, ми ти се кунемо да са твога пута - не скренемо". Након три године ту ће песму певати свом новом вођи који се одметнуо од Стаљина. Дража Михаиловић је најпре своје трупе управљао у Босну преко Сјенице, сам прешао у Дворове код Бијељине, па у Модричу у угледну кућу Карабеговића, некада пре рата 1914. српских националиста. Мустафа Мулалић у својим успоменама бележи да је генерал Михаиловић свраћао, на позив, у муслиманске џамије, изувао се и после молитве верницима држао говор.

Ватикан ствара своју војску

ПОСТОЈАО је покушај да се око генерала Михаиловића, поред тога што је од Британаца био одбачен, заметне једна нова југословенска снага, која ће у последњим месецима рата донети преокрет. Католичка црква је управо тада стварала нове герилске формације "Крижара". Њихов врх је био у Ватикану, а фрањевац Крунослав Драгановић, био један од њихових врховних челника. То није усташка војска, иако се од ње није битно разликовала, него јединице надбискупа Степинца. У порукама генерала Михаиловића својим потчињенима види се да је он знао да Немци у партизанској позадини настоје да оставе и развију снажна герилска језгра. Домишљао се да иза тога стоји могући немачки споразум са западним савезницима о заједничком фронту против Црвене армије.

СУТРА: ТРАГИЧАН КРАЈ ВОЈСКЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ОСТРВО ВИС ПОСТАЈЕ ТИТОВА ПРЕСТОНИЦА: Ватикан главни кривац за геноцид над Србима придружио се победницима

23. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

2 9

ФЕЉТОН - БОМБАРДОВАЊЕ ХРВАТСКЕ ЗАУСТАВЉЕНО ИЗ ВАТИКАНА: Срби су под немачком окупацијом постали дивљач за одстрел

22. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНЦИ ПРЕГОВАРАЈУ СА НЕМЦИМА ПРЕКО ДРАЖЕ: Британци су тврдили да се претерује са српским жртвама

21. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - МОСКВА ТИТУ ШАЉЕ ТИТУЛУ МАРШАЛА: Како је Броз кажњавао преким путем

20. 07. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације