ФОТО - ПОТУЦАЊЕ СРПСКИХ ДУХОВНИКА: Патријарх Гаврило достојанствено је окончао своју мисију

МЕЂУ хиљадама избеглих, који нису знали где ће и шта радити са спасеном живом главом, нашли су се и водећи духовници, међу којима и патријарх Српске православне цркве.

Немци хапсе патријарха Гаврила 1941. у манастиру Острог, Фото Музеј револуције Југославије

Био је то велики изазов за цркву у Америци и Канади, а ништа мањи ни за формирана удружења у тим земљама, као што су била: Српска народна одбрана и Српски народни савез. Дионисије се најбоље сналазио, све их је окупио под исту капу, у два одбора, једном за Америку а другом за Канаду. У оба одбора Дионисије се ставио на чело.

Процена је била да је одмах после Другог светског рата у Америци и Канади живело око сто хиљада Срба који су радили и били способни да дају прилоге. Дионисије је покренуо акцију - да сваки староседелац приложи по један долар и, ето, сто хиљада долара. У тој акцији прикупљено је само двадесет и пет хиљада. Уз ту суму Дионисије је успео да приложи и позајмицу од десет хиљада долара коју је обезбедио, зна се, код Епископалне цркве у Њујорку. Док је трагао за средствима, Дионисије је јавно оптужио и амбасадора краљевске владе у Вашингтону Фотића. У амбасади, под кључем Фотића, налазила су се, тврдио је, велика средства. Он је молио Фотића да за Цркву одвоји део из тог трезора, али је овај то одбијао. "... Да узесте који милион долара од државних пара када смо вас прота Шундић и ја молили. Све би било друкчије", жалио је Дионисије.

ОД СВИХ избеглих Дионисију је највећу бригу задавао двојац - патријарх Гаврило, Ђорђе Дожић (1881-1950) и епископ Николај Велимировић. Обојица су много пропатила у ратним годинама. Немачке власти су их после изолације одвеле у логор смрти, у Дахау. Америчка војска их је ослободила, али тиме њихове муке нису биле окончане. Нису се дуго могли одлучити на коју ће страну, у отаџбину која није променила само име, или у бели свет. Док су се у Аустрији ломили, сетио их се само он, краљ Петар II Карађорђевић. Ни њему није било лако, ни он није знао на коју ће страну. Од деде је наследио име, од оца краљевство, круну је носио једанаест година, а да ниједан дан није владао. Краља без власти већина је прежалила. Највише због његовог венчања са грчко-данском принцезом Александром усред рата и када је пружио прилику партизанима да певају: "Док се краљ женио - друг се Тито борио". Да, и у том искушењу Петар је поносно саопштио: "Југославија је обезбедила наследника, родио ми се син"!

Тада је Петар позвао патријарха и епископа жичког да у Лондону обаве чин крштења престолонаследника. Како су поступили? По оној - краљевска се не одбија. Британске власти су им одобриле улазак и четрнаестодневни боравак на територији Британског Краљевства. Свечани чин је обављен у просторијама које су представљале југословенску територију. Престолонаследник је понео име по деди, убијеном краљу Александру, са титулом принца коју још носи, али у дедином и очевом здању, Белом двору у Београду.

ПОСЛЕ две недеље на коју страну су кренули црквени великодостојници? Они нису поседовали путне исправе, пасоше, добили су војне пропуснице, а црквене одежде које су носили, код војних власти су изазивале наклоност. Николај је био одлучан, неће да се врати у Југославију, неће да тражи останак у Великој Британији, хоће у САД где је у два наврата већ боравио. Жељу је саопштио и Дионисију који је на прихвату владике увелико радио.

Где ће патријарх? Гаврила је здравље напуштало, а и нико од утицајних појединаца није стао иза њега. Нечујно је отишао у Рим код рођака, у намери да се смири и опорави. И ту му се стање погоршавало. Обузео га је и страх да ће насилно бити враћен у Југославију, где га, веровао је, очекују "хапшење или неминовна смрт". Политичари који су остали у Лондону, нарочито министар Милан Гавриловић, били су противни да се патријарх враћа у земљу и да је најбоље решење да и он оде путем владике Николаја. Како је на тај план реаговао Дионисије, без чијег ангажмана се то није могло реализовати?

ДИОНИСИЈЕ је отворено иступио против патријарховог доласка у Америку, истовремено предлажући - патријарх треба да се врати у Југославију "свом народу и својој земљи", где је сада "најпотребнији". Подсетио је Дионисије и на "мудри поступак" патријарха када је одбио позив краља Петра II да 1941. крене са њим и владом у избеглиштво, а он му одговорио: "Величанство, ако сада напустимо народ, шта ћемо му сутра?"

Гаврило је био беспомоћан, неће га у Америку, одбили су да му пруже уточиште и у Грчкој.

Док је патријарху преостало само да моли и призива Бога, указала се искра спаса, гаранција из отаџбине. Врх Патријаршије је решио његово питање са државним властима и новембра 1946. агенција Тaнјуг је јавила да се патријарх Српске православне цркве вратио у земљу и да је "преузео своју патријаршку дужност".

Иако нарушеног здравља, Гаврило је стекао мир који га је окрепио. Гаврило, световни Ђорђе Дожић, достојанствено је окончао своју мисију, упокојио се 1950. Показало се да је Дионисије добро проценио патријархов положај и да му је пружио мудар савет. Да ли је тиме учврстио и свој положај у Епископији? Опоненте из његових редова које је предводио свештеник Војислав Гаћиновић успео је да паралише и онемогући их у намери да у Њујорку формирају своју црквену базу из које би пркосили епископу.

ПОСЛЕ тог пораза Гаћиновић се са својим истомишљеницима преселио у Питсбург и уместо из цркве, битку са Дионисијем су наставили преко "Слободне речи", листа левичарског опредељења. Лист је у сваком броју био немилосрдан, шибао је по Дионисију, откривао му грехе које чини у свом гнезду, манастиру Светог Саве у Либертивилу. Група свештеника око Гаћиновића придобила је и више слободних интелектуалаца. Прозвани су "седмашима", а у свом идеолошком опредељењу били су конкретни: осуђивали су активности Српске православне цркве у САД и Канади да "шири раздор" и "распирује мржњу" међу југословенским народима. Заступали су паролу "братства и јединства" Срба, Хрвата и Словенаца и у савезу са СССР. Да ли је ово било превише и за америчку демократију?

Поштујући процедуру, каноне, Дионисије је одлучио да свештеника Војислава Гаћиновића, "због непослушности", стави под "забрану свештенодејства". То је био тежак ударац за Гаћиновића, изгубио је животни алат. Одлучио се да заштиту потражи од Синода Српске православне цркве. Жалбу је појачао својим сазнањем да епископ Дионисије намерава да америчко-канадску епархију отцепи од мајке цркве и да је он "жртва" те његове намере.

РАШЧИЊАВАЊЕ УДБИНИХ АГЕНАТА

ГАЋИНОВИЋ је затражио и заштиту од московског патријарха Алексија. И овај се заиста умешао у случај. Чак је и предложио да Гаћиновића преузме руска епархија у Америци. Да, али Дионисије је упозорио руског патријарха да је мешање сестринске цркве у послове друге сестринске цркве "неканонски поступак". Синод у Београду је испоштовао одлуку органа Епархије америчко-канадске, Гаћиновић је био рашчињен. Шта је смислио Гаћиновић? Није прешао Русима, виђен је у Солуну где је чекао одобрење грчких власти да мир нађе на Светој Гори. Није га дочекао. Дионисије је славио, јавно се хвалио да је, коначно, очистио епархију од агената које му је југословенска Удба "инсталирала".

СУТРА: Трагична подела у Српској цркви

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ОПОРИ МИРИС ТАМЈАНА ИЗ АМЕРИКЕ: СПЦ нашим људима у САД и Канади обезбеђивала духовни мир и чувала идентитет

21. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

14 17

ФЕЉТОН - ХРВАТИ НА СИЛУ ОТЕЛИ ВУКОВАР: Хрвати су тражила Барању, север Бачке и Срем, до ушћа Саве

20. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

2 10

ФЕЉТОН - ХРВАТИ СА СРБИМА НЕЋИ НИ У РАЈ: Родитељи Анта Старчевића били су покатоличени Срби

19. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

4 6

ФЕЉТОН - КРОЈАЧИ "ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ": Србима је наметнут заборав геноцидних злочина у Хрватској

18. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације