ФЕЉТОН – СРПСКИ РАЗДОРИ И ЗБЕГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Прва масовна унијаћења Срба
МАСОВНИ покрет Србa изазвао је пометњу у хришћанској војсци. Срби су им били најпоузданији саборци, а њиховим одласком осипали су им се редови и слабила моћ.
То је најбоље увидео и проценио њихов главнокомандујући, генерал гроф Марсиљија. Чим је Арсеније кренуо, генерал је упутио поверљиво писмо у Беч, на руке самом цару Леополду I. Генерал, наравно учтиво, понудио је цару и свој савет, да се једним писмом и лично обрати српском патријарху, у коме би га замолио да он поново позове Србе на још „живљи отпор и борбу” са Турцима.
Арсеније није знао за ово писмо упућено цару. Који је шок преживео, кад су му предали журно царево писмо, адресирано на његово име и царским печатом пломбирано? Сама чињеница да се цар јавио, била је мелем. У писму није било цареве слике, а ни донаторског чека. Било је, међутим, право благо...
Цар је уз писмо приложио и један манифест, проглас, у коме је писало и ово: „...Свим Србима који добровољно приме протекторат аустријског цара гарантује се слободно исповедање вере, поштовање ранијих повластица и слободан избор војвода...”
ДОТАД је патријарх нудио – „да га следе” – сада је следбеницима могао да понуди чему се могу надати ако у томе истрају. У духу српске традиције одмах је сазван и сабор, заказан за 18. 06. 1690. у Београду. На њему су учествовали народни прваци. Расправа је била „конструктивна”, одлуке су донете једногласно, а једна од њих је гласила: „Срби признају за свог краља аустријског цара”! Радило се журно: у Београду припреме за покрет, из Беча слате инструкције.
У угарској покрајини Хрватској унијаћење је спровођено са највише успеха. Нарочито у вараждинском крају
Сабор је одредио и делегацију која ће се поклонити пред царем и дати свечану изјаву. Делегација је бројала: петорицу епископа, седам игумана и једанаест световних представника. За шефа делегације постављен је био „даровити и окретни” јенепољско-арадски владика Исаија Дијаковић (?-1708). Документ о саборским одлукама у Београду приредио је управо Дијаковић. Написан је био на српском језику и ћириличним писмом, у свечаном облику и патријарховим потписом и печатом оверен.
Према упутствима добијеним у Бечу избегличка колона Срба, истоварена је била, усред зиме, у предграђима Будима. Углавном, на ливаде и поред бара и речне обале, далеко од насеља. Нико званично није преузео бригу о њима. Од њих се бежало као да су били кужни, а како су преживели ту зиму, колико их је умрло, нико није ни записао. Спасавали су се у земљаним заклонима које су градили, без алата и икакве грађе. Свој положај су описали: непријатељ гони, непријатељ сачекује. Прву ноћ патријарх није провео крај Будима. Њега је владика Исаија одвео на безбедније и комфорније место, на север ближе Бечу.
МИСИОНАР БИВШИ ПРАВОСЛАВАЦ
МЕЂУ мисионарима који су преводили Србе у унијате био је и Сплићанин Петар Бакић. Он се прочуо кад је успео и другог сремског викара Петронија Љубибратића, који је дошао уместо Лонгина Рајића, да преведе међу унијате. За њега се говоркало се да је био изворни православац. Да би лакше остварио своју мисију населио се у Сентандреји. Тако је једном приликом пратио и уходио, дворане патријарха Арсенија док су као званична делегација боравили у Бечу. Ту је ушао у вербални сукоб у коме је и живота био лишен. Страдао је „од руке” попа Гаврила. О томе шта је тачно био повод смртном исходу и како је, на крају, прошао Гаврило, није остављено јасно сведочење.
У ЈАНУАРУ 1690. у Угарској, у Печују, одржано је велико славље; прослављао се масовни приступ православних Срба Унији, прихватање католичке вере. За прихват нове вере придобијено је било чак и братство православног манастира Грабовац са игуманом, које је претходно избегло из манастира Драговића на Цетини, у Далмацији. У тој прилици нови унијати су давали свечане изјаве, полагали заклетву. Том спектаклу највише је кумовао Лонгин Рајић, сремски викар београдског митрополита. Њега су католички мисионари успели да убеде да прихвати унијаћење и одмах унапредили за сремског бискупа.
Чим је стигао у Угарску, са царским декретом о привилегијама Српске православне цркве, Арсеније је допутовао у овај унијатски осињак, међу вернике. После свега три месеца успео је, у шта ни сам није веровао, да убеди готово све одбегле да се врате својој вери и цркви, да погазе положене заклетве. Захваљујући свом убеђивачком дару, патријарх је „освестио” и Рајића и да овај умре као православац.
У УГАРСКОЈ покрајини Хрватској унијаћење је спровођено са највише успеха. Нарочито у вараждинском крају. Унијати су постављани за нове епископе, а главно упориште им је био манастир Марча. За Божић 1692. Арсеније је стигао и у ове крајеве и у намери да ту дуже остане. Обилазио је и српске крајишке војводе по Лици, Кордуну, Далмацији и он постављао нове епископе, углавном од оних који су са њим избегли из Старе Србије. Патријархова путовања и кадровања иритирала су моћног кардинала Колонића и бискупе по Угарској. Затражили су и цареву интервенцију. У представци коју су цару упутили, тврдили су да је нова организација Српске православне цркве у Угарској „противна не само канонском праву католичке цркве, по коме не могу да седе два епископа у једној епископији, него и изузетном праву угарских краљева које је папа даривао”. Још су предочавали цару да се патријарх толико осилио да сам поставља и онда и посвећује епископе; поставио се као „угарски папа”, јер само папа има право да посвећује бискупе-епископе за Угарску. Кардинал је, са својима, предложио цару како насталу збрку и да реши: Да се патријарх, „великим обећањима”, задобије за Унију; Ако то одбије, да се његово право, јурисдикција, ограничи само на његове вернике на острву Сентандреји.
ОДГОВОРОМ, цар их је разочарао. Њему су „српске мишице” још увек биле важније од Уније. Ни овим царевим изјашњењем, програм унијаћења није губио на актуелности. Из Далмације је доведено више младих и оспособљених мисионара који су имали задатак да на мекши и суптилнији начин заводе угледне православце, да им нуде и привилегије како би променили „страну”, односно веру.
Унијати су постављани за нове епископе, а главно упориште им је био манастир Марча
Било је година кад је српски патријарх заиста био моћан. Како је изгубио Патријаршију у Пећи, тиме резиденцију и имање, а Леополд му зајамчио да ће у царевини добити „једнако вредан посед”, Арсеније је стрпљиво ишчекивао да се то и догоди. Како није, 1695. је подсетио цара. Патријарх и Срби тих година још су били на цени, јер су Турци са југа још претили. Цар се брзо огласио и са конкретном понудом: одредио да патријарху припадне Сирац са четрнаест села. Пре него се патријарх и изјаснио о понуди, протестовале су војска и католичка црква. Цар је одмах понудио нови посед: Сечуј са три села. То се Арсенију и више допало, започео је припреме и уложио значајна средства.
Све се, међутим, за Србе из темеља променило након Карловачког мира 1699., кад су Сава и Дунав утврђене као граница између две царевине. Срби и Православна црква су остали без „посла”, нису више имали употребну вредност и као „технолошки вишак” од цара су отпуштени. Патријарху је одузето имање у Сечују, али то је било занемарљиво, њему је одузета деветогодишња моћ и значај. Нови цар, млади Јосиф I, је одлучио да Српска православна црква и њен патријарх потпадну под власт римског бискупа, а граничарима је оставио да бирају: да одложе оружје и приклоне се под управу жупанија или – да се селе!
СУТРА: Велика сеоба европски феномен
ДРАМА У ФРАНЦУСКОЈ: Масовна пуцњава, учествовало неколико стотина људи
У МАСОВНОЈ пуцњави повезаној с трговином дрогом у западној Француској, тешко је повређено петоро људи, међу којима и један тинејџер, рекао је министар унутрашњих послова Бруно Ретаиллеау, пише Гардијан.
01. 11. 2024. у 11:25
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
ХРВАТ УГЛЕДАО СРПСКУ ЗАСТАВУ НА ПОДУ: Одмах упалио камеру и урадио ово - због његовог потеза се усијале мреже (ВИДЕО)
ИВАН из Хрватске одушевио је читав регион када је једним малим гестом показао како је мало потребно а јако лепо, држати се оне чувене реченице "воли своје, поштуј туђе".
01. 11. 2024. у 10:24 >> 10:28
Коментари (0)