ФЕЉТОН - КРАЉ ПЕТАР II НАПУШТА ЗЕМЉУ: Влада није учинила ништа да своје оружане снаге изведе из земље

ЂЕНЕРАЛ Данило Калафатовић, као и штаб Врховне команде, пали су у ропство у Сарајеву, где је начелник штаба овластио пуномоћнике који ће потписати уговор о примирју (шеснаестог априла). Били су то бивши министар спољних послова Александар Цинцар – Марковић и ђенерал Радивоје Јанковић, који су 17. априла изјутра, отпутовали из Сарајева за Београд.

Разарачи југословенске морнарице у Боки Которској / Фото "Википедија"

У згради бившег чехословачког посланства извршено је потписивање текста примирја под насловом „Одредбе о извршењу примирја између Немачке и југословенске оружане силе“, чији је први члан недвосмислено формулисао склопљено примирје као безусловну капитулацију, којој ће уследити одвођење припадника оружане силе Краљевине Југославије у ратно заробљеништво.

С обзиром на муњевити след догађаја и одвијање ратне стварности на фронтовима, ситуација се чинила безизлазном. Целокупни државни апарат (Круна, влада и војска), поучен искуством из Првог светског рата, одлучује се да напусти земљу, како би се сврстао у један табор заједно са британским савезницима и имао изгледа да очува државни континуитет и останком у борби против сила Осовине заслужи да по завршетку рата на мировној конференцији, бар унеколико буде у могућности да одлучује о својој судбини. Њ. в. краљ Петар II Карађорђевић 14. априла 1941. налазио се у манастиру Острог, где му је изјутра у девет и двадесет часова капетан I класе Драгиша Ристић пренео поруку председника владе ђенерала Душана Симовића да се „што пре укрца у авион и крене за Грчку“.

КРАЉ се упутио на летилиште у Никшићу, у авион се укрцао у 12.45, у пратњи министра Двора Радоја Кнежевића, заступника Првог ађутанта Миодрага К. Ракића, свог личног лекара др Светозара Моачанина и ваздухопловног капетана I класе Драгише Ристића и отиснуо у изгнанство следећим правцем лета: „Никшић–Подгорица–Вирпазар–Отрантски канал–Крф–Паралитна–Превеза–Патрас–Коринт–Мегара–Атина“, посаду авиона чинили су мајор Душан Софиљ, капетан III класе Иван Доминико, потпоручник Богдан Јовановић и механичар Фрањо Интихар. У два часа после подне југословенски суверен стигао је у летилиште Паралита, у пола четири авионом кренуо за Атину где је стигао у петнаест до пет после подне, одакле је аутомобилом продужио до Строфилон Кифисија где је са пратњом смештен у једној вили (петнаест километара од Атине).

Исте вечери посетио га је грчки краљ Ђорђе са принцем Павлом. Влада је 14. априла путовала за Никшић, одакле се евакуисала 15. априла 1941. Укрцана на три бомбардера, одлетела је у Грчку, спустивши се на аеродром "Агринон". Одатле су председник министарског савета ђенерал Душан Симовић, министри Момчило Нинчић, Слободан Јовановић, Милош Трифуновић, ђенерал Богољуб Илић, Миха Крек и Франц Сној, одмах продужили пут за Атину. Остатак владе, преноћио је у Агринону, да би се наредног дана возом и бродом упутио најпре у Патрас, а затим у Атину, где су пристигли у ноћи априла.

УЗ САМУ владу, у авионе укрцао се и извесни број политичара, који нису имали званичну функцију у том тренутку, тзв. цивилних избеглица, чиновника и државних службеника, те припадника министарских породица, њихових рођака и пријатеља. Затечена сломом, тетурајући се још дуго под контузијом брзог војног пораза и распада државе, за време док је била у земљи, влада није учинила апсолутно никакав организовани напор како би припаднике своје оружане силе извела из земље. Једине формације које су иоле организовано напустиле југословенско тле, јесу оне, које су биле задужене за евакуацију и заштиту краља, владе и дела државне имовине.

Дакле, у питању су првенствено припадници ваздухопловства, који су поред морнаричких јединица имали највише изгледа за повлачење и наставак борбе, имајући у виду прилично бесперспективнo војно стање на копну тј. немогућност да се изврши било какав копнени пробој, будући да је Краљевина Југославија била окружена непријатељским државама изузев Краљевине Грчке. Недостатак било какве директиве за одступање, надоместила је самоиницијатива оличена у пожртвованости официра и војника да наставе с пружањем отпора.

ЈЕДИНИЦЕ стациониране у тадашњој Јужној Србији (Македонији) као и у непосреднијој близини грчке границе запутиле су се у једином могућем правцу који је обећавао излаз из земље. Управо ту, преласком њених државних граница, почиње њихова емигрантска епопеја. Сећање активног ваздухопловног официра Неђељка Плећаша, видно манифестује стање духова: „Рекао сам им да смо, због моменталне ситуације на бојишту, принуђени да напустимо своју отаџбину и да рат наставимо заједно са својим Савезницима, као што је то учинила српска војска у Првом рату. Подвукао сам да ми никога не присиљавамо да са нама иде, али да ми немамо право да их ослободимо њихове заклетве. Пришли су ми неколико обвезника из Македоније и извинили се што из разних разлога морају да остану у земљи. Међутим, на моје велико задовољство, велика већина војника, сви кадровци, решили су да иду са нама. Тако је наша Пета ваздухопловна група, са својом помоћном четом, била једина јединица југословенске војске, која је у пуном саставу стигла на Средњи исток. Нашој чети се пред грчком границом придружила радионица Треће ваздухопловне базе, под командом инжењера капетана Жике Поповића, и са нама даље одступала.“

БИВШИ народни посланик и познати велешки четнички војвода, Василије Трбић, забележио је како је тих дана при путовању кроз Македонију, на потезу између села Пискупије и Подгорја изгледала једна разнородна избегличка колона у одступању, састављена од педесетак војника језерске флоте са Охридског језера, петнаестак официра „активних и резервних из разних сухопутних станица“ као и преко стотину цивила, међу којима је било доста жена са децом. Обавештење које је југословенском суверену саопштио грчки краљ, такође поткрепљује тезу о војничкој неорганизованости оних који су пристизали, концизно сведочећи недостатак било каквог војничког поретка и потенцијале непредатог људства: „Ујак ме је обавестио да је знатан број наших војника успео да пређе грчку границу али да су сви из разних јединица и веома неорганизовани. Пошто су Немци снажно нападали крећући се према југу великом брзином, изгледало је немогуће да се те југословенске трупе реорганизују на време да би могле бити употребљене за борбу.“

МОРНАРИЦА СЕ ПРИКЉУЧУЈЕ БРИТАНЦИМА

ПРВИ званични иступ владе који се тицао извлачења војске из земље уследио је тек 16. априла 1941, сада већ из емиграције. У југословенском посланству у Атини, издато је наређење морнарици која се налазила у Боки которској да одмах исплови и дође у Грчку. У ствари, прецизније речено, наређено је свим ратним бродовима у Боки да се ставе под команду команданта енглеске флоте, која је дошла у Боку. Истовремено, агонија Грчке попримала је све драматичнији изглед, њене трупе у заједници са енглеским снагама укљученим у одбрану, биле су такође приморане на евакуацију из земље. Сходно томе, југословенски изгнаници, на челу са својим политичким представницима, уточиште су морали тражити на другом месту и наставити свој пут.

СУТРА: ХЕРОЈСКИ ПОДВИЗИ ПИЛОТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ ЧИН ПОСРНУЛЕ КРАЉЕВИНЕ: Први пут после смрти краља Александра, војска је испољила свој утицај пучем 27. марта 1941.

19. 05. 2022. у 18:00

Друштво

0 0

ПРЕКО 10.000 СТРАДАЛИХ: Ово је нишки логор смрти - место првог организованог бекства у Другом светском рату (1. део)

17. 05. 2022. у 17:22

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Сава је у ходочашћима у Свету земљу пропагирао равноправност аутокефалне православне цркве

18. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ФАСЦИНАЦИЈЕ МЛАДОГ РАСТКА: Монашко име Немањића - Сава није била случајност

17. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације