ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ ЧИН ПОСРНУЛЕ КРАЉЕВИНЕ: Први пут после смрти краља Александра, војска је испољила свој утицај пучем 27. марта 1941.

ИЗБЕГЛИЧКО и ратно искуство Краљевине Србије стечено у Великом рату, претходило је југословенском уједињењу 1918. године и оставило трајни печат на нараштаје који су га проживели, уобличавајући будуће политичке и војне концепције у свести политичара и војника, који су као експоненти државе у југословенску заједницу унели победничко српско ратно наслеђе, као параметар на основу кога ће се понашати у будућности и заснивати своје планове у домену начина функционисања војне силе и одбране земље.

Генерал Симовић и краљ Петар после 27. марта / Фото "Википедија"

Међутим,за разлику од друштва, државе и војске Краљевине Србије, карактеристике новонастале Краљевине Југославије, нису биле истоветне природе. Након недовршене консолидације југословенске државе и незалечених ратних разарања на њеном организму, за нешто више од две деценије, пред елите које су извојевале победу у Првом светском рату и руководиле се својим науком из тога доба, испречио се нови рат, у околностима потпуно другачијим него што су оне биле пре нешто више од двадесет година, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Нужно је успоставити паралелу између сваког аспекта емигрантског деловања, поступно и упоредо сагледати контекст и потенцијале са којима се имало рачунати приликом два изгнаничка искуства.

НАИМЕ, пре него што је била приморана на повлачење пред непријатељским здруженим снагама, војска Краљевине Србије имала је за собом две блиставе победе. Прву, сопствену али и савезничку победу у рату, када се у ноћи између 15. и 16.августа, код Текериша, сукобила са аустроугарском 5. армијом, коју је до 20. августа потпуно потукла на планини Церу. Затим, другу када је 3. децембра 1914. отпочео противнапад српске 1. армије и у басену реке Колубаре сломио Аустроугарски фронт. Принуђена да се повуче, српска војска је у иностранство успела да оде у јачини од око 150.000 људи, на ту цифру треба додати још 20.000 цивилних избеглица. Уз владу и Круну, у егзилу су се обрели и народни посланици, професори универзитета, припадници политичких партија и државни чиновници. Насупрот томе, одговорни чиниоци у политици и војсци, по избијању новог светског рата, нашли су се у вишеструко усложњеним околностима, тј. условима које нису могли упоредити са већ проживљеним недаћама.

ВЛАДА која је положила заклетву 27. марта 1941. године, имала је концентрациони карактер, што значи да је окупљала представнике Срба, Хрвата и Словенаца у јединственој коалиционој влади. Ова чињеница, сама за себе довољна је да је означимо као нетипичну за парламентарни живот Краљевине Југославије, коме је било својствено пре одсуство заједништва у парламентарној пракси, неголи сврставање свих политичких и националних странака у јединствени фронт. Још атипичнијом чинило је то што је на своме челу имала једног ђенерала. Први пут после смрти краља Александра I Карађорђевића, војска је самостално, а не кроз његову личност испољила свој утицај на збивања у југословенској краљевини, тиме што је извршила пуч и 27. марта 1941. године збацила намеснички режим и прогласила краља Петра II Карађорђевића за пунолетног.

Овим чином, војска је ставила до знања своје претензије да утиче на курс државне политике, показујући да ће се при спровођењу свога утицаја без двоумљења користити и револуционарним, превратничким методама. Овакви назори војске биће предзнак за њено понашање у надолазећем периоду. Извршиоци двадесетседмомартовског пуча преузели су све полуге власти, постављајући своје присталице на кључне позиције, почевши од председништва владе до командних позиција ваздухопловства, гарде и Двора, што је транспарентно алудирало какво је место у вођењу државне политике војска себи наменила. Поред представника војске, као општепризнати научни ауторитет пред домаћом и страном јавношћу, ауторитет који је међу Србима, Хрватима и Словенцима уживао неподељени углед, састав владе употпунио је и професор Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба.

ПУН састав владе гласио је: председник министарског савета Симовић Т. Душан, потпредседник министарског савета Мачек Владко, потпредседник министарског савета Јовановић Слободан професор универзитета, министар саобраћаја Јевтић Богољуб, министар грађевина Куловец Фран, министар иностраних послова Нинчић Момчило, министар просвете Трифуновић Милош, министар социјалне политике и народног здравља Грол Милан, министар без портфеља Крек Миха, министар шума и рудника Куленовић Џафер, министар без портфеља Смољан Бариша, министар финансија Шутеј Јурај, министар трговине и индустрије Андрес Иван, министар пошта, телеграфа и телефона Торбар Јосип, министар унутрашњих послова Будисављевић Срђан, министар пољопривреде Чубриловић Бранко, министар без портфеља Гавриловић Милан, министар војске и морнарице и заступник министра физичког васпитања народа армијски ђенерал Илић Богољуб, министар без портфеља Бањанин Јован, министар без портфеља Даковић Марко, министар снабдевања и исхране Косановић Сава, министар правде Марковић Божидар.

ИЗ ПРИЛОЖЕНОГ састава владе може се на први поглед уочити да је, будући концентрациона, нужно изразито хетерогена, да се састоји од представника три нације, девет политичких партија, војног фактора који је, притом, у сопственој структури имао драстичних подвојености, што наводи на закључак да су је чинили елементи супротстављених тенденција, сваки са својим посебним интересом, који није морао допринети кохезији државног апарата као монолита, већ сасвим супротно – начинити га потпуно фрагментираним. На изложене подвојености треба додати и тињајући анимозитет између цивилног и војног дела државне структуре уопште. Када се овако сви чиниоци државне политике класификују у широком временском контексту, долази до пуног изражаја њихова мозаична, ванредно сложена слика. Са оваквим одликама, Краљевина Југославија дочекала је напад немачког Рајха на своју територију 6. априла 1941. године. Услед брзог продирања непријатеља на готово свим фронтовима у току априлског рата, почела се разматрати евакуација носилаца државног суверенитета из земље. На 13. седници министарског савета одржаној на Палама 13. априла 1941. године, председник владе, ђенерал Душан Симовић напоменуо је да је поставио армијског ђенерала Данила Калафатовића за начелника штаба Врховне команде и рекао: „Учиниће се све што се може за одржање фронта. Врховна команда предвидила је линију Црна Гора–Албанија–бос.[анске] планине, Неретва, али сматра да Краљ и влада морају бити на мање истакнутом положају и у могућности да се, ако се укаже потреба, уклоне из земље, како би се сачувао континуитет државе.“

СПОРНО СИМОВИЋЕВО ОВЛАШЋЕЊЕ

ДУШАН Симовић, је мимо знања владе Калафатовићу додатно издао је наређење у коме га је овластио да због ситуације у Хрватској и Далмацији одмах затражи примирје од непријатеља „како би се добило у времену и олакшала ситуације војске“. Већина министара сазнала је за ову директиву тек 15. априла, тако да ће она остати предмет спора и након рата, у смислу сагласности и обавештености министара и тумачења распона овлашћења датих начелнику штаба Врховне команде, о овлашћењу за склапање примирја, а не потписивање капитулације.

СУТРА: КРАЉ ПЕТАР II НАПУШТА ЗЕМЉУ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Сава је у ходочашћима у Свету земљу пропагирао равноправност аутокефалне православне цркве

18. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ФАСЦИНАЦИЈЕ МЛАДОГ РАСТКА: Монашко име Немањића - Сава није била случајност

17. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ: На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

16. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Кратки Карејски типик од само два листа је монах Сава саставио 1199. после смрти свога оца

15. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације