ФЕЉТОН - ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ СВЕЦА: Сава је на свом путу обишао Јерусалим и друга света места

КАДА је у јесен 1228. године Стефан Првовенчани, због лошег здравственог стања затражио од брата Саве да га пре смрти замонаши, како су и Доментијан и Теодосије у својим житијама описали, Сава није мислио да му је брат већ тако близу свога судњега дана, те му је обећао да ће то учинити кад томе дође време и кренуо на пут да обиђе неке манастире по Србији.

Штап Светог Саве у манастиру Свете тројице у Плевљима, Фото из манастира Свете Тројице у Плевљима

У међувремену је његовом брату толико позлило да су сви око њега помислили да је можда већ и умро и о томе хитно обавестили Саву, који се сместа вратио на двор и ту опет успео да оживи брата, што Теодосије, наравно, представља као још једно његово чудо. Болесник је, међутим, остао у животу само толико времена колико је његовом брату Сави требало да га по пропису замонаши под именом Симон и да он тада (по Доментијану) благослови сина Радослава као свог легалног наследника, пре него што је 24. септембра 1228. године и умро. 

После свечане сахране краља Стефана Немање II Првовенчаног у манастиру Студеници, архиепископ српски Сава је у Жичи крунисао свог братанца Радослава за другог по реду признатог српског краља из домаће династије Немањића.

НАЈВАЖНИЈИ утицај на одгој, образовање, а и касније животне назоре младог краља Стефана Радослава су имале две ромејске аристократкиње на српском двору; прво, његова мати, ромејска принцеза Јевдокија (коју је његов отац око 1208. године отерао), а касније и његова супруга, епирска принцеза Ана, обе из царске династије Анђела. До које мере је он у свом образовању био хеленизован, види се по томе што је у многим својим јавним иступима пред Србима пропуштао да истакне своје Немањићко порекло, дајући предност делу царског презимена своје мајке које  је било Дука.  А поврх тога, он се тим грчким презименом не само потписивао и на својим повељама, него га је обилно користио и на свом кованом новцу.  Због таквих поступака су и биографи и историчари махом кривили његову грчку супругу Ану, пошто су им ти примери његовог понашања били очигледни докази њеног пресудног утицаја на њега.

Потпуно ослањање српског краља Радослава од самог почетка његове владавине на свога моћног таста, епирског цара Теодора I Анђела Комнина Дуку му је неко време доносило знатне политичке предности, али када је на пролеће 1230. године у бици код Клокотнице Теодор поражен и заробљен од бугарског цара Јована Асена II, Радослав просто није знао како да се тад прилагоди тој значајној промени политичких супарништава на Балкану. То је најзад и допринело његовом рушењу путем спонтане побуне незадовољне српске властеле 1233. године, која је тада на српски престо довела његовог млађег брата Владислава.

ПО ЗАКЉУЧЦИМА старијих српских историографа, још дуго пре тога је већ изгледало да је дошло до озбиљних поремећаја у односима измећу младог краља Радослава и његовог стрица српског архиепископа Саве.Ти ставови су произашли из открића преписке измећу краља Радослава и охридског архиепископа Хоматијана у току 1229. године у којој Радослав, тог грчког клерика, као водећег верског стручњака тога доба, консултује са четрнаест питања о разним црквено-правним, догматским и обредним поступцима у духовној пракси православне цркве. Текст те преписке је пронађен у збирци баварске државне библиотеке у Минхену тек у осмој деценији XIX века, те су од тада у српској историографији многа копља поломљена око значења тог неочекиваног Радосављевог чина у светлу познатог сукоба његовог стрица српског архиепископа Саве са охридским архиепископом Хоматијаном, који се десио после никејске потврде аутокефалности српске православне цркве, десетак године раније. 

У почетном таласу бројних историјских анализа тог драстично несмотреног Радослављевог државног чина, објашњаваног његовим жестоким гркофилством, преовладавало је мишљење да је Савин синовац тиме желео да покаже да он тек основану независну српску цркву ипак жели да врати под окриље Охридске архиепископије, на шта је Сава, огорчен тим суманутим покушајем свога братанца да тим актом практично одсече грану на којој седи, одлучио да напусти Србију и оде на своје прво ходочашће у Свету земљу (1229). 

КАСНИЈЕ су неки историчари изнели и мишљења да је могуће да се српски краљ обратио ученом охридском архијереју тек пошто је Сава већ отишао у Свету земљу, јер је  као гркофил, имао много бољи однос са Хоматијаном од свога стрица. Касније, у другој половини XX века, дошло је међу српским историчарима и до извесних резерви у процени аутентичности ових докумената, пошто се у описима каснијих односа између стрица и синовца свугде види да су и даље били веома срдачни. А још чудније је и то што код Савиних хагиографа Доментијана и Теодосија о свему овоме уопште нема ни помена.

Стога је можда најближа истини претпоставка савременог историчара Жељка Фајфрића да су документи из ове коресподенције у ствари један намерно смишљени фалсификат срочен од стране Охридске архиепископије са циљем да произведе утисак да је овом акцијом легални српски краљ потврдио да је српска црква поново под њеном духовном јурисдикцијом.

У сваком случају необорива чињеница је да је православни архиепископ српски Сава као искрени верник 1229. године преко Будве и Бриндизија кренуо у Свету земљу баш у време пошто је у VI крсташком рату немачки цар Фридрих II успео да кроз преговоре са египатским султаном добије слободан приступ Јерусалиму и другим околним местима у Палестини повезаним са животом Исуса Назарећанина. 

САВА је на том свом ходочашћу не само обишао Јерусалим, Синај, Галилеју и многа друга света места у Јудеји, него је у пријатељском сусрету са јерусалимским патријархом Атанасијем измолио и његову дозволу да у луци Акри подигне манастир Светог Георгија,  а на Синају и манастир јеванђелисте Јована Богослова да буду прихватилишта за будуће српске хришћанске ходочаснике од којих је званични српски архиепископ Сава Немањић тада био први.

При повратку из Палестине, Сава је свратио и у Никеју, где је био срдачно дочекан од новог никејског цара Јована III Дуке Ватаца, легалног наследника преминулог цара Теодора Ласкариса и мужа његове кћери, Ирине. Као посебну добродошлицу Ватац му је тада поклонио део крста на коме је Исус разапет, што се и дан данас сматра једном од најважнијих реликвија у Хиландару, где га је Сава оставио при свом повратку у Европу.  Пошто је он рекао никејском цару да намерава да се отуда врати на Свету Гору, Ватац му је за то путовање обезбедио галију и оружану пратњу.

КРАЉ СВЕЧАНО ДОЧЕКУЈЕ СТРИЦА

ПОСЛЕ дужег одмора у Хиландару, Сава је на путу за Србију свратио и у Солун да се сусретне са другим новокрунисаним ромејским царем Теодором Анђелом из Епира, који га је срдачно дочекао.  Да Сава у то време није имао никаквих поремећених односа са српским краљем Радославом показује и то да га је и овај пут на граници дочекало синовчево посланство, а да је и Радослав са пратњом дочекао стрица на пола пута од границе до српске престонице, указујући му исту онакву пажњу какву је Сава имао и од његовог оца, краља Стефана Немање II Првовенчаног.

СУТРА: Борба за власт међу Немањићима 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУДОТВОРСТА СРПСКОГ АРХИЕПИСКОПА: Сава је својом молитвом призвао олују са градом

09. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСИ ПРЕУЗИМАЈУ СРПСКИ ЗАКОНИК: Браковима су се решавали политички проблеми

08. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ: Опстанак Срба је гарантовала аутокефалност

07. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СРБИЈА ДОБИЈА ПРВОГ КРАЉА: Стефан Немања II je крунисан и по католичком и по православном обреду

06. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације