ФЕЉТОН - РУСИ ПРЕУЗИМАЈУ СРПСКИ ЗАКОНИК: Браковима су се решавали политички проблеми

У ВРЕМЕНУ док је српска црква била под јурисдикцијом православне Охридске aрхиепископије, она је била подељена на само три епископије лоциране у Призрену, Липљану и Расу и њима су управљали епископи грчког порекла.

Икона Светог Саве, Фото Архива

Пошто су се ти клерици по Савином повратку из Никеје повукли, он их је одмах заменио српским монасима из своје хиландарске пратње, а постојећој црквеној организацији у Србији је додао још и осам нових епископија: Зетску, Хумску, Дабарску, Моравичку, Топличку, Будимљанску, Хвостанску и Жичку, у којој је за своје архиепископско седиште одабрао новосаграђени манастир Жичу.

Сваки од новопостављених епископа је добио по копију Савиног Законоправила а касније су оне и даље умножаване све док их нису имали и сви пароси српских православних цркава у земљи.  Интересантно је овде поменути и чињеницу да је се препис Савиног Законоправила на почетку XIV века појавио и у Русији и да је оно тада тамо било тако популарно да је дуго потом тога остало прихваћено као основни црквени законски зборник и широм руског царства.

НАКОН повратка из Никеје у Србију, Сава се, као званично хиротонисани српски архиепископ, здушно посвећује организацији своје независне српске православне цркве, чије су границе први пут у српској историји коначно пратиле њене државне границе. И стога он 1221. године сазива српски црквени сабор у Жичи, на коме се доноси први српски Синодик православља, као формални чин очувања праве хришћанске вере у земљи.  А да одредбе тог закона буду одмах примењене, он тада шаље скупину својих протопопова да широм Рашке агилно спречавају још увек тињајуће остатке богумилске јереси у земљи и да унапреде низак степен српске пучанске христијанизације, поготово око множине неканонски склопљених бракова које је требало регулисати прописаним црквеним обредима венчања. 

Савиним успехом да у Никеји обезбеди Kраљевини Србији највиши степен црквене независности, Охридска православна архиепископија у Епиру је напрасно изгубила читаву половину свог дотадашњег јурисдикционог подручја, све српске вернике и позамашне своте материјалних прихода.  И зато му одмах по његовом повратку у Србију, стиже дуги и веома пажљиво срочени протест од охридског архиепископа Димитрија Хоматијана.

ХОМАТИЈАНОВО писмо било је оштар прекор Сави и то се види и из заглавља, пошто га ту епирски архиепископ не ословљава титулом српског архиепископа коју је Сава пуноправно добио у Никеји, него само помиње да му пише као „пречасном међу монасима и сину великог жупана Србије, господину Сави.“И у уводном параграфу писма, он га прво хвали и око пострига на Светој Гори и око потоњег беспрекорног монашког живота којим се убрзо прочуо као славан међу монасима.  А онда почиње његова осуда Саве из које се јасно види да он новом српском архиепископу прети анатемом за све грехе које је  наводно починио. 

Ако прво погледамо на његове замерке Сави о прекршеном личном монашком завету Богу, он му о његовом повратку у своју родну земљу са моштима свога оца светитеља приговара као да је он тим чином одбацио своју калуђерску ризу и потпуно се преокренуо да би своју „повученост коју је стекао као монах жртвовао световном општењу . . . почео да учествује у гозбама . . . да води са собом многу послугу . . . и да се размеће у свечаним поворкама, раскошном и разноврсном пратњом“’  што је све тотална неистина, јер Сава по свом повратку у Рашку није ништа од тога урадио.

ЈЕДИНО што у Хоматијановој дугој литанији Савиних световних слабости можда у себи има и неко зрнце истине је његово помињање да је почео „да јаши коње најплеменитије пасмине“, пошто је познато да је Сава целог свог живота волео да јаше добре коње. А ако се окренемо Хоматијановим важнијим замеркама о Савиним бројним црквено-дипломатским и државничким активностима, интересантно је да његови оштри укори и протести не иду у правцу оповргавања права Краљевине Србије на самосталну цркву, него у недостатку правног основа за Савино освећивање за архиепископа. 

Хоматијан у овом писму негира и саму идеју да је у тадашњим историјским околностима Теодор Ласкарис легитимни ромејски цар. Ту он покушава да прекроји истину, јер је Теодор Ласкарис 1206. године у Никеји проглашен ромејским царем, док је у време Савиног одласка у Никеју Хоматијанов световни господар Теодор I Анђел Комнин Дука владао у Епиру само са титулом епирског деспота, те он због тога није ни могао да дарује ни световне ни црквене повластице које су традиционално давали ромејски цареви.

У ИСТО време Доментијан се и добро пази да својом негацијом да  је Теодор Ласкарис пуноправни ромејски цар не покрије и титулу васељенског патријарха коју је у то време носио никејски архиепископ Манојло Сарантен зато што је Хоматијану тада већ морало бити познато да су и Сарантенов статус, а и његову одлуку о хиротонисању српског Саве Немањића већ прихватили патријарси три важна источна хришћанска центра: Антиоха, Јерусалима и Александрије.  Сем тога, из његовог текста се исто тако види да се он лично лажно представља као аутокефални архиепископ, пошто у васцелој историји ромејске православне цркве не постоји никаква званична одлука ни Црквеног сабора ни Синода по којој би Охридска архиепископија (коју је Хоматијан тада предводио) имала такав статус.

Због свега тога Сава није охридском архиепископу ни одговорио на ту плетору погрда и претњи, јер је његовим изванредним дипломатским успесима у Никеји улазак Србије у коло општепризнатих европских држава коначно приведен крају.  А да би тада већ и световно и духовно призната независна Краљевина Србија у оба завађена православна хришћанска табора ипак успела да потврди да јој је и поред никејског успеха ипак стало да на неки начин одржи политичку равнотежу између завађених грчких држава и владара тога времена, краљ Стефан Немања II Првовенчани је потом, тај уникатни духовно-световни тријумф свога брата у Никеји, уз Савину сагласност и помоћ, мудро избалансирао склапањем брака између његовог сина и наследника кнеза Радослава и Ане, кћерке епирског деспота Теодора I Анђела Комнина Дуке, чиме је у стратешком смислу Краљевина Србија могла да убудуће очува добре односе са оба међусобно завађена грчка претендента за обнову Ромејског царства.

ХЕЛЕНИЗОВАНИ НЕМАЊИЋ

ОХРИДСКИ архиепископ Хоматијан није покушао да се буни против склапања везе Немањића и Комнина, иако су и ови младенци били у седмом степену сродства, као и у случају два ранија неуспела покушаја Стефана Немање II да се ороди са преминулим епирским деспотом Михаилом I Анђелом.  Овог пута над црквеним ограничењима преовладали су тадашњи политички интереси моћног епирског владара Теодора I Анђела.

Тако је тај брак остварен крајем 1219. године, о чему сведочи и очувани златни веренички прстен који је млади кнез Радослав дао на поклон својој будућој супрузи. (Прстен се данас налази у Народном музеју у Београду и на њему на грчком пише: ’’Ово је веренички прстен Стефана изданка лозе Дука, те стога Ано из рода Комнина, у руке га прими.’’  Тај натпис показује до које мере је Радослав још од детињства био хеленизован, јер он на њему и не помиње своју славну српску немањићку лозу по оцу).

СУТРА: Чудотворства српског архиепископа

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ: Опстанак Срба је гарантовала аутокефалност

07. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СРБИЈА ДОБИЈА ПРВОГ КРАЉА: Стефан Немања II je крунисан и по католичком и по православном обреду

06. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ НАДМУДРУЈУ ЛАТИНСКОГ ЦАРА: Сава је осмислио маневар како да Србија добије круну

05. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ: Међу браћом је постојало прећутно разумевање

04. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације