ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ: Опстанак Срба је гарантовала аутокефалност

У СВОЈИМ размишљањима на Светој Гори о духовној независности српске цркве, за време безбројних бденија у својој карејској испосници, Сава је почео од резимеа свега што му је већ било познато о Епирској деспотовини.

Свети Сава благосиља Српчад, Фото Слика Уроша Предића

Она је, наравно, била у српском суседству, али је њен тадашњи владар већ широм Европе имао репутацију преке и бескрупулозне личности, а о његовом тадашњем   православном архиепископу Хоматијану Сава није знао ништа осим чињенице да је   био против ранијег покушаја његовог брата Стефана Немање II да се ожени кћерком пређашњег и већ преминулог епирског деспота Михаила I Анђела, пошто је Хоматијан пронашао да међу њима постоји сродничка веза петог степена.

А пошто су у исто време јаки унутрашњи нереди опет тако парализовали Угарску да она тад није била  у стању да војно угрожава Србију, Сава је знао да се у Европи навелико мисли да је епирски деспот најмоћнији световни владар на Балкану. Но баш због тога су и Стефан Немања II Првовенчани и он прилично зазирали од тога да деспот Теодор  I Анђел такав какав је може ускоро и да покуша да баш преко цркве направи неки нови расцеп у Србији, који би му помогао да је покори.

Размишљајући на исти начин и о Никејском царству, Сава је прво закључио да је за његову мисију повољно то што већ дуго између ове две преостале грчке државе постоји оштро ривалство око тога ко ће бити предводник  новог ромејског уједињења, јер је већ било очигледно да је  Латинско царство у Константинопољу све слабије и слабије.  Око његовог рушења му се чинило да је у предности Никеја, јер се њен владар Теодор Ласкарис још 1206. године прогласио ромејским царем, а његов врховни клерик, Манојло Сарантен, васељенским патријархом. 

САВА се сећао и да је на свом првом путовању у Константинопољ 1192. године,  већ имао прилику да се на двору ромејског цара Алексија III Анђела упозна са у то време царским дворјанином Теодором Ласкарисом, који га је веома  срдачно прихватио.  И на крају, Сава је исто тако знао да је тај Ласкарис још од пропасти ромејског царства 1204. године па надаље увек доследно био непомирљиви непријатељ латинских освајача, насупрот деспоту Теодору Анђелу за кога се знало да је на почетку своје владавине Епиром био на известан начин повезан са латинским краљем Бонифацијем Монфератским у Солуну.  

У овим околностима Сава је одлучио да се за потврду независности српске православне цркве окрене Никеји, те је све то написао брату Стефану Немањи II, и у тој поруци га замолио да што пре тамо пошаље своју званичну  најаву Савиног доласка, уз молбу да му никејски цар и патријарх изађу у сусрет.

И кад је Савин брат то учинио, архимандрит Сава се најзад почетком 1219. године појавио у Никеји у друштву неколицине својих атоских одабраника за његов наставак духовног рада у Србији.  Наступио је пред својим домаћинима самоуверено, јер је дугим размишљањем правилно претпоставио да под околностима које су доминирале у Европи, никејски цар и патријарх бар теоретски неће моћи да порекну да Србија, која је коначно од Рима призната као краљевина, има сва права и на самосталну цркву.

ПРАВИЛНО  је проценио да ће никејски Грци бити поласкани што се он у овим компликованим околностима као српски преговарач о црквеној независности обраћа њима, а не просторно ближем епирском деспоту.

И никејски цар и његов патријарх су га због тога срдачно дочекали  и у свим потоњим разговорима са њим му нису правили проблема око његових захтева од њих.  Чак су му после неког времена и предложили  да васељенски патријарх Сарантен њега хиротонише за првог српског архиепископа. Тај свечани чин је патријарх Сарантен обавио крајем августа 1219. године.

Савин потоњи захтев да се томе дода и потврда аутокефалности српске цркве, коју је он пред домаћинима правдао тиме да у тим тешким временима његови наследници не би онда увек били присиљени да из Србије одлазе за посвећење у Никеју или, ако Бог да, у Константинопољ, него би много лакше могли да буду локално устоличени од стране Синода српске архиепископије, је и код цара Ласкариса и код патријарха Сарантена тренутно проузроковао извесну уздржаност, јер им се чинило  да је то ипак превише.  Како то Теодосије описује:

’’Цар, чув то, промени лице своје, јер и патријарху и свима благородницима беше сасвим неугодно. Јер хоћаху да их освећењем и влашћу црквеном имају покорним себи, послушним и дароносним.’’

ТО ЈЕ БИЛА тренутна реакција старог ромејског типа коју је виспрени никејски цар Теодор Ласкарис одмах потом превазишао јер му је тада пало на памет и да Савин долазак њима за потврду потпуне духовне независности српске цркве није само значајан доказ политичке надмоћи Никеје над

Епирском  деспотовином, него и лукав гест отпора овог храброг српског православног архимандрита према огромним римским аспирацијама за доминацију над целим православљем. 

Схвативши то, никејски цар је тад одлучио да је и аутокефална српска православна црква ипак боље него покатоличена Србија, и зато је наредио свом патријарху Сарантену да прихвати и тај Савин захтев и да му изда и ту потврду. Презадовољан што му је и ова најтежа и у суштини потпуно световна дипломатска мисија том Ласкарисовом коначном подршком успела, Сава Немањић је по повратку на Свету Гору, прво отишао у Солун, где је у манастиру Филокалису, којим су у то време руководили западни Темплари, уз помоћ свог пријатеља, солунског митрополита Константина Месопотамита, успео да заврши компилацију првог српског зборника црквених и грађанских прописа названог Номоканон или Законоправило и са тим документом и групом одабраних хиландарских монаха, које је и пре тога почео да припрема за будуће српске епископе, он је отпутовао натраг у Рашку.

ПРВИ УСТАВ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

САВИНО Законоправило (или Номоканон) као колекција множине и црквених и грађанских прописа је по његовом повратку у Србију постало не само основни законик српске православне цркве, него у великој мери и први устав новопризнате српске државе.  Делови тога списа који су се односили на црквено право су укључивали Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Сколастика, Правила светих апостола и светих отаца, Одлуке Васељенских сабора и другу и трећу књигу Мојсијевих закона, а део који се односио на грађанско право је био састављен од Извода из Јустинијанових Новела, правног зборника Јована Сколастика, додатне збирке закона из Јустинијановог времена и Прохирона из друге половине IX века, што је у то време био зборник ромејског грађанског, кривичног и процесног права.

СУТРА: Руси преузимају српски законик

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СРБИЈА ДОБИЈА ПРВОГ КРАЉА: Стефан Немања II je крунисан и по католичком и по православном обреду

06. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ НАДМУДРУЈУ ЛАТИНСКОГ ЦАРА: Сава је осмислио маневар како да Србија добије круну

05. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ: Међу браћом је постојало прећутно разумевање

04. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОСВЕЋЕНОСТ СРПСКОЈ ДРЖАВИ: Култ Симеона Мироточивог нагло је јачао међу Србима

03. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације