ФЕЉТОН - КО НЕ ВОЛИ БРАТА, НЕ ВОЛИ НИ БОГА: Бог кажњава оне које воли зато да би их направио бољима

СРПСКОГ жупана Стефана Немању је у току преговора са царем Исаком II Анђелом пријатно изненадила царева додатна идеја да се нови ромејско-српски мир учврсти и склапањем брачне везе између Немањиног сина и наследника са царевом братаницом, принцезом Јевдокијом, кћерком царевог рођеног брата Алексија Анђела.

Свети Симеон, фреска из манастира Студеница, Фото "Википедија"

Стефан Немања је добро знао да у току четворовековних и понајчешће затегнутих ромејско-српских односа, охоли Ромеји нису таквим предлогом никада удостојили ниједног српског великодостојника, те је око тога здушно ликовао. А мора да му је посебно годило и то да је доживео да баш њему, који је осамнаест година раније морао да због свог жупанског трона скрушено пропешачи кроз целу Месе авенију у Константинопољу као српски заробљеник иза тријумфалне кочије цара Манојла I Комнина у престоничкој прослави тадашње ромејске победе над Србима, коначно нови ромејски цар Исак II Анђел сад отворено нуди да се преко женидбе његовог сина ромејском принцезом, он чак и брачно ороди са новом владајућом ромејском династијом.

Но у исто време је он око тога имао и приличан проблем. По старим обичајима примогенитурног наслеђа у Србији, његов природни наследник би требало да буде његов најстарији син, Вукан, који је тада, као велики кнез управљао Зетом. Међутим, Вукан је већ био ожењен и то зетском католичком аристократкињом под чијим утицајем се и он у том браку определио за прелаз у католичку веру. Но та препрека није зауставила Немању, јер се исто тако сетио да је и он у својој породици био најмлађи син који се деценијама гложио са својом старијом браћом да би коначно успео да дође на власт. И зато је тад српски велики жупан одлучно преломио у себи да ће да уради све што може да нипошто не пропусти ову уникатну ромејску понуду орођавања, а то му је једино било могуће ако би за младожењу одабрао свога средњег сина Немању II, што је он без двоумљења и учинио, иако му је и тада било јасно да тиме прећутно обећава својим будућим царским рођацима да ће после његове смрти или абдикације српски жупански престо да наследи он, а не његов најстарији син, Вукан.

И ТАКО је 1192. године по први пут у историји српског опстанка на Балкану, ромејска царска принцеза Јевдокија дошла у Рас као супруга кнеза Немање II, средњег сина српског жупана Стефана Немање, под условом да као жена наследника престола, она кроз тај брак у догледно време постане и српска владарка.

На пролеће 1193. године је и угарски краљ Бела III Арпад, који је својевремено и дошао до своје угарске круне уз обилну ромејску помоћ преминулог цара Манојла I Комнина, осетио да то царство под новом династијом Анђела почиње да осетно губи своју негдашњу моћ. И стога је одмах покушао да то искористи проширивањем своје земље ка југу, тако што је отпочео напад на Србију, са којом су Угари све дотле дуго времена били у релативно добрим односима.

Специфичне појединости о том сукобу, нажалост, ни данас нису познате, осим чињенице да су Срби бодро бранили своје северне границе и да им је у тим борбама, по изричитој наредби цара Исака II Анђела, помагало и неколико одреда ромејске коњице.

Ово је била последња ратна кампања Стефана Немање, јер је он тад већ био у осамдесетој и првој години свога живота, а до престанка тог сукоба је једино дошло кад је ромејски цар Исак II Анђел најзад послао писмени захтев папи Селестину III у Риму да он оштрим мерама обузда свог осионог католичког штићеника Белу III у Угарској, што је тада на велико изненађење жупана Немање римски понтиф и учинио.

У ТОКУ 1194. године ромејски цар Исак II Анђел је опет покренуо рат са Бугарском, у коме, нажалост, у неколико сукоба није имао никаквог успеха, што је убрзо потом довело до тога да му његов брат Алексије Анђел, таст Немањиног средњег сина, Немање II, побуном престоничког пучанства преузме престо и почне да влада као цар Алексије III Анђел.

А убрзо потом је тај нови ромејски цар, да би његова омиљена кћи Јевдокија што пре постала српска владарка, почео да наговара Стефана Немању да је крајње време да се он повуче са престола у корист свог средњег сина (коме је у то време већ била додељена висока ромејска почасна титула севастократора), те је коначно српски велики жупан то и учинио на званичном државном сабору српске властеле и клера у марту 1196. године. Стари жупан је овај сабор поздравио више као отац него као владар, ословљавајући присутну властелу и клерике са: "Драга децо моја!" И пошто их је подсетио како је он у току своје четрдесетогодишње владавине Божјом помоћу, народном слогом и својим великим напорима успео да уједини и прошири српску државу, представио је сабору свога средњег сина, кнеза Немању II, говорећи им: "Узмите овога место мене. Он је племенита грана мога стабла и ја га сад постављам на престо који је Христос мени подарио." И пошто је потом свом старијем сину Вукану потврдио управу над Зетом, он је обојицу опоменуо:

"Синови моји, положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом.

Немојте бити забринути када вас Бог кажњава или покара; јер Бог кажњава оне које воли зато да би их направио бољим. Дајем вам заповест да не мислите зло један другоме, већ да имате праву љубав међу собом. Јер онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав."

ПОТОМ је, сред плача и кукњаве присутних, ожалошћених због растанка са својим праведним владарем, Немању са његовом супругом Аном у Цркви Светог Петра и Павла у Расу тадашњи рашки православни епископ Калиник замонашио под именима Симеон и Анастасија. После тог ритуала, Немања се придружио монашком братству свог манастира Студенице, а његова супруга исто тако часном сестринству у Богородичином женском манастиру који је њен муж подигао у месту Бела Црква.

Из одласка Стефана Немање у Студеницу, где је као монах Симеон остао непуне две године, види се да је из предострожности хтео да остане у Рашкој бар неко време после своје абдикације да би видео како ће се Стефан Немања II понашати као владар и како ће његов најстарији син, зетски велики кнез Вукан, реаговати на жупанско устоличење свог млађег брата. А кад се коначно уверио да његова предаја трона млађем сину није довела до неких посебних државних потреса, он је крајем 1197. године одлучио да коначно оде на Свету Гору и да се тамо придружи свом најмлађем сину, монаху Сави.

ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ МАНАСТИРА

ДОМЕНТИЈАН о путовању Немање, односно монаха Симеона, на Атос каже: "И дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској, водећи са собом 300 одабраних слугу, осим других". Овај податак о Немањиној великој пратњи, у ствари показује да је монах Симеон на тај дуги пут на Атос са собом понео и велики товар драгоцености и злата, који је успут требало чувати. А то благо је убрзо потом послужило као солидна материјална основа за његову и Савину заједничку одлуку да почну да на Атосу траже повољно место за оснивање првог српског манастира.

СУТРА: Подизање манастира Хиландар

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА ПОДВИЖНИШТВО: Значајан је био Савин утицај на оца да напусти световни живот

26. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - МУДАР И ИСТРАЈАН ДИПЛОМАТА: Рано је показао наклоност ка разним црквеним легендама

23. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - СРБИ КАО БАЛКАНСКИ ИРЦИ: Гаје врло јака осећања према косовској равници

22. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ХАРВАРДСКИ ДОБРОВОЉЦИ У СРБИЈИ: Особина Србина кад је болестан није резигнација већ храбро трпљење

21. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације