ФЕЉТОН - КАД СРПСКИ ВОЈНИЦИ ПЕВАЈУ: Француски војници лежали су у грчу, лица побледелих од бола, а онда се зачула песма

КАДА се ради о историји Великог рата великих нација, догађаји су познати; чињеница да је Србија, коју је напала Аустрија са запада, мађарска армија са севера, а са истока удружене бугарске и турске снаге, успешно одолела њиховим нападима није толико позната у светској историји.

Спомен-табла Розали Слотер Мортон у Београду,Фото "Википедија"

Она је осујетила немачки план о освајању света, њен стратешки положај објашњава зашто је толико насиља усмерено ка њој. Њени људи, уместо да склопе примирје, одлучили су да се одупру и, ако треба, и изгину. Храброст Срба је била једина нада савезника на Балканском фронту. Она се борила на живот и смрт са моћним силама док су се савезници на западном фронту спремали за офанзиву.

Приморана на рат, она се суочила са својим добро наоружаним непријатељима на три фронта и одбацила их. Њени људи су се борили како се боре само они који бране своје домове. [...]

Лекари су дошли из Русије, Пољске, и Сједињених Држава да помогну Србима да спрече ширење тифуса. Са харвардском јединицом су дошли др Стронг и др Цинсер. Тифус је стављен под контролу, али последице слабљења тела и духа би сломиле мање храбар народ. У овом кључном тренутку Немачка је понудила Србији трајну независност ако дозволи  војсци да прође кроз њену краљевину. Вечито јој служи на част што је заузела величанствен став. Као мали холандски дечак код насипа, Србија је задржала плиму док савезници нису били спремни.

ПСИХОЛОШКА траума духа војника била је исто толико исцрпљујућа као грозница њихових тела. Али, поново су се борили са надљудском снагом и поново су истерали непријатеља из Србије. Онда су на северној и источној граници Мађарска, Бугарска и Турска обновиле свој напад. Почињени су грозни злочини о којима се не усуђујем да пишем. Фотографије тих недела, које су снимили они који су их извршили, нађене су касније у њиховим џеповима када су они убијени. Поседујем неке од ових ужасних фотографија о вешањима, паљевинама и мучењима.

ЈЕДИНО  решење је било повлачење целе нације, војника и цивила, из њихове земље на неку неутралну територију где би могли да се опораве за нови напад и ослобођење своје земље... Тако је по најљућој зими, децембра 1915, цела нација бежала ка југу преко немилосрдних, кршевитих планина Црне Горе и Албаније...

Моји пацијенти у Седесу су били људи који су преживели то трагично повлачење, вратили се на фронт и поново страдали...

Тридесет хиљада њих (дечака) су храбро ишли кроз дубок снег, уским прелазима дуж клизавих стрмина; мучно ће се пробијати ка Албанији и мору. Само седам хиљада је живо стигло до обале мора. Чудни бродови су их одвезли у далеке земље, као изгнанике. Многи су умрли на бродовима од последица тешког путовања. Ови снажни младићи су постали жива жртва за Србију и богове рата. Страдало је њих двадесет три хиљаде.

СРБИЈА  је музикална земља. „Распевани Срби“ песмом се суочавају са сваком недаћом у животу, али и са свим радостима. То је као својеврсна молитва. Једном, док сам стајала усред неописивог разарања на фронту, приметила сам птичицу која је певала на ивици рова. Та птичица која је појала усред свеколиког ратног уништења била је налик српским гусларима који су, током владавине Турака, певали народне јуначке песме и тако сачували традицију и историју Србије. Када су Турци прегазили њихову државу, бранећи Србима пуних 500 година да на свом језику имају књиге, школе или верску службу, само су захваљујући гусларима који су певали о славној прошлости млади нараштаји могли да науче своју историју. Музика је очувала њихове идеале и тела у животу без обзира на покореност, пораз и битке.

КАСНО  једног поподнева, током моје службе у Седесу, кренула сам на коњу да обиђем околне болнице - а најближа је била удаљена десетак километара - и установим где бисмо могли да преместимо рањенике који су се довољно опоравили да се без веће опасности могу транспортовати. [...] Када смо завршили визиту, доктор ме је позвао да вечерам с њим пре него што на коњу наставим даље. Предложио је да останем мало и да послушам Србе како певају. [.]

У Солуну августовско сунце брзо залази с оне стране залива. Скоро да нема сутона. Док сам гледала небо, златна и црвена су се претвориле у боју јоргована и сребрну и брзо нестале; месец се појавио. Уставши од стола, поседали смо на дрвене клупе на отвореном.

Рањенике су на носилима полако изнели из шатора и ред по ред постројили пред нама.

Међу њима је било толико озбиљно рањених да им ја не бих дала више од једног сата живота. Шапнула сам то своме домаћину, јер да неко од њих умре, то би имало лош утицај на остале и свакако отежало онима који треба да певају. Одговорио ми је да нико неће умрети док траје музика и да ће, штавише, многима бити боље када чују Србе како певају.

Била сам сумњичава али и радознала, па сам га упитала да ли су они који ће певати за то обучавани. Речено ми је да сви Срби певају, и то без пратње.

„Одакле ће ти певачи доћи?“, питала сам.

„Из оближње болнице. Једва да су се мало опоравили. Вечерас ће бити с нама један сат; сутра ће можда сви бити мртви, јер мада нису довољно ојачали да се врате на фронт, толика је у њима жеља да ослободе своју домовину да ће већ сутра задужити опрему и вратити се у ровове.“

И ДОШЛИ  су..., високи, мршави, млади, мада су од патњи ликом остарели. Кожа им је била сива а очи упале; док су стајали, мало су се љуљали. Били су још превише слаби да би одржавали равнотежу. Француски пацијенти су на својим носилима лежали у грчу, стиснутих песница, подигнутих колена, лица побледелих од бола. Срби су запевали своје љубавне песме, серенаде, и успаванке; веселе народне песме; корачнице, чврсте и мирне; псалме, нежне и утешне. Рањени Французи су се опустили; полако су исправили колена; постепено су отворили стиснуте шаке; у лице им се вратило руменило. По први пут сам видела психолошки ефекат музике: смиривање живчаног система и стимулацију крвотока.

Речи песама биле су на српском, тако да нису могле пробудити нека сећања код француских војника. Само се музици могло приписати оно што сам имала прилике да видим. Темпо, узлазни и силазни ритам, дубина и милозвучје гласова, учинили су језик небитним.

Нико није умро, музика је код многих створила плиму живота и снаге за опоравак и отела их од смрти којој би се иначе препустили те ноћи.

ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЖРТВОВАЛА ЗА САВЕЗНИКЕ

ПУТ ОД  Берлина до Багдада Немачка и њени савезници могли су да освоје само преко Србије, од Београда до Средњег истока, а пошто је његово освајање било од суштинске важности за остварење далекосежних амбиција Хоенцолерна, разарање „Мале цветне краљевине“ је било немилосрдно и страшно. Да је склопила примирје после прве инвазије, друге или треће, судбина свих нација би висила о концу, јер би онда Немачка наставила да продире.  Да су њени војници са Источног фронта придодати онима на западу, последице по Француску и Енглеску би можда биле катастрофалне. Али Србија их је ангажовала. Можемо, стога, да Србију сматрамо земљом која се жртвовала за савезнике.

СУТРА: Харвардски добровољци у Србији

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЖЕНА ХИРУРГ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Др Розали Мортон је осетила да је Србија сродна њеној Вирџинији у којој је одрасла

19. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОРКА СРПСКОГ НАРОДА: Још током балканских ратова Мејбел Грујић прикупљала је помоћ за српску војску

16. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

15. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

14. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације