ФЕЉТОН - ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ ПОСТАЈУ ВЕСТИ : У Слободном свету се не поштује приватност

ПРОФЕСОР журнализма на Колумбија универзитету Николас Леман свом тексту у „Њујоркеру“ (16. октобар 2006.) даће наслов „Параноидни стил - како теорије завере постају вести“.

Едвард Сноуден, Фото Танјуг

Савремене теме су ту разматране: пре свега 11. септембар 2001, па контроверзе око разарања трговачког центра у Њујорку, сумњиви избор Буша Млађег за председника САД, велика тема СИДА - како је настала болест и да ли постоји лек којим манипулише фармацеутска индустрија... Америчка јавност је параноиднија него икад. Причама о садашњим „скривеним силама које играју у светским релацијама не види се крај: све је више бескрајних заплета, неселективних чињеница, (зло)употреба ’светог’ правила да се чује и друга страна“. Све те веома разуђене и олако склепане теорије се мешају са озбиљним размишљањима и новинарство је ушло у стање које га удаљава од почетне улоге. „Теорије су постале вест и онда се о њима пишу вести.“ Читава ова професорска објава имала је за циљ да ће то имати несагледиве последице за новинарство.

Наравно, последице су још убитачније по друштво које је у том стању.

ПОШТО теорија завере, у ствари, и није никаква теорија, него у крајњој линији често пропагандна конструкција којом моћнији део друштва ућуткује оне који покушавају да слободније мисле о намноженим друштвеним недоумицама, које се деценијама не разрешавају, те се тако претварају у живо блато неолибералног друштва, онда се мислиоци који покушавају да буду изван система годинама трпају у исти кош са „параноидним“ маргиналцима и ућуткују етикетама да је то „теорија завере“.

Кад се моћ углавном преселила у „бекстејџ” јавности, а структуре изван система постају све утицајније на функционисање самог система, онда легализовање „теорија завере“ у медијима добија свој смисао. После пређене „линије раздвајања“ те „теорије завере“ почињу да генеришу саме себе. „Да би та каша била што зачињенија људи као Хенри Кисинџер, најчешћи протагонист многих прича у сфери ’теорија завера’, знају је духовито досољавати како ’није ствар у томе да ли сам параноичан, него да ли сам довољно’ и више нико не може да успостави границу између реалних чињеница и систематски продукованих гласина...“

ПРОШЛО је од ових Леманових упозоравајућих порука 15 година, а садашње стање, како рече Мартин Барон, први човек „Вашингтон поста“, оцењује се још драматичније: „Никада се раније нисмо суочили са овим нивоом завереничког размишљања у САД. Новинарство као професија није добро припремљено да их покрива.“ Кад Барон каже „мислим да је то резултат интернета“, онда овако изведен закључак показује да он уопште не види (или одбија да види) да су медији, који деценијама „пружају тзв. ’вести, тзв. ’информације’“ довели до тога да „људи сумњају, (да) ти медији покушавају да појачају сумње“ и да неувиђавно и потцењивачки инсистирају да „они не верују (тим) чињеницама или истини“.

Он који је руководио безграничном кампањом коју је „Вашингтон пост“, као соло глас у хору мејнстрим медија, од првог тренутка водио против легално изабраног председника суочен са питањем „Који је тренутак за вас лично био најважнији?“, одговара, рекло би се, искрено:

„Барон: То је било кад је први пут употребио фразу ’непријатељ народа’. Било је шокантно.

То је фраза која је очигледно коришћена у другим контекстима на најгори могући начин ...

ТИПИЧАН либерални приступ: „ми“ смо увек у праву и незамисливо је да било ко други буде. Али „ми“ смо толерантни, ево пристаћемо на дијалог, а који ће послужити да „њих“ наговоримо да пристану на нашу истину. Кад „њих“ толеришемо, то, наравно, не значи да су они исто што и „ми“, или да ћемо да прихватимо ишта од њихових глупости, али нас либерале наша мисија обавезује да будемо „толерантни“. Ето, ми смо толико попустљиви да не инсистирамо на истини, него смо истину сатерали у „објективност“.

Ево, нека вам каже Мартин Барон шта је то значило: „Хајде да прво схватимо шта значи објективност. То је термин који је настао пре 100 година од једног од најзначајнијих америчких новинара, Волтера Липмана. То не значи неутралност и не значи обострани приступ. У основи, препознаје да сви имамо своја предрасуде и требало би да покушамо да их што више оставимо по страни када се бавимо извештавањем. Добро извештавање значи да људима кажемо шта смо научили - и то директно, искрено, непоколебљиво. Не тучемо се око грма. Не претварамо се да не можемо рећи ништа дефинитивно. Дакле, мислим да је објективност добар принцип и би било паметно да га поштујемо. Не бисмо смели бити активисти ни за шта осим за чињенице и истину.“ Не бисмо смели! Али, заборавите „обострани приступ“.

То је теоријско објашњење објективности. У реалности, не остаје ништа ни од тога. Чак ни од тога.

ОНО КОЈИ се данас побуне против тоталитарне контроле и пуног дезинформисања означавају се са whistleblowerѕ како је амерички грађански активиста Ралф Нејдер скицирао у својој књизи Whistlebowing 1972. оно што се код нас  зове узбуњивач, односно звиждач, дувач у пиштаљку или инсајдер. То се односи на храброг човека који из моралних разлога одлучује да, уз обично велике ризике, јавно говори о разним незаконитостима или неетичким делима којима је сведок. Најпознатији пример је Едварда Сноудена, радника ЦИА који је био консултант у Националној безбедносној агенцији, који је јуна 2013. открио како NSC прикупља податке милиона америчких грађана преко једне компаније за телекомуникације, а уз тајни судски налог који влади даје неограничена овлашћења за надзор. У то су укључени и „Гугл“ и „Фејсбук“.

После је постало јасно да Влада САД тесно сарађује са бројним технолошким компанијама и да је та сарадња „много дубља него што многи људи схватају и да сеже још у прве године настанка Силиконске долине“. Сноуден је, како је притисак постајао све већи, морао да емигрира у Русију. Последица Сноуденовог моралног отпора је међународни феномен назван „Сноуденов ефекат“. Постало је јасно да влада САД, иако најопаснија и најорганизованија, није изузетак у „слободном свету“ који се клео у „право на приватност“.

СВИ ПРИСЛУШКУЈУ СВЕ

ПОСЛЕ открића у Сједињеним Државама показало се да и француска влада има „велики тајни програм прикупљања информација, који обухвата надзор над скоро свим преносима података, укључујући и телефонске позиве, имејлове, као и праћење активности на друштвеним мрежама. Слична признања су дошла и од Канаде и Бразила“. Толико о „слободном свету“ и праву грађанина „на приватност“. И то после свих бакљада на систематским случајевима прислушкивањима појединаца у СССР-у, ДДР и на целом Истоку.

Сви смо се згражавали над причама како су у тим системима користили децу да им причају шта раде родитељи кад се затворе у своја четири зида. Од „бубица за прислушкивање“ није било омрзнутијих справица. Да би то данас све било предато у руке Марку Закербергу и сличним бонвиванима слободе.

СУТРА: ПРИЧА О КУПЉЕНИМ НОВИНАРИМА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СУКОБ ДЕМОКРАТИЈЕ И ТАЈНИХ СИЛА: Џентлмени су одавно нестали са америчке политичке сцене

29. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ВИКИПЕДИЈА ГЛОБАЛНА ОБМАНА: Милиони Американаца више верују у теорије завере него вестима

28. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ДОЛАЗИ НОВО ЦАРСТВО ЗЛА: Америчко а политичко-медијско лудило прети Светским ратом

27. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

1 9

ФЕЉТОН - ЦИА: ЛАГАЛИ СМО, ВАРАЛИ, КРАЛИ... Када се истина замени тишином - тишина је лаж

26. 03. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације