ФЕЉТОН - СТАРЕШИНЕ ЗАДРУГА ДИЖУ УСТАНАК: У Петрограду су разрађивани планови поделе Турске

УСТАНАК у Србији су покренули угледни и добростојећи сеоски људи које прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима назива "газдама" - старешине задруга, кнезови, трговци, али и бивши фрајкори и хајдуци.

Прота Матеја Ненадовић

Помагали су им православни трговци, неретко грчког, цинцарског, бугарског, румунског порекла, са широког подручја од Трста и Будима до Цариграда, образовани Срби и официри из јужне Угарске и аустријске Војне крајине. Са ослобођењем Србије они ће се насељавати у градовима, да би временом од њих, нарочито спајањем породица устаничких старешина, трговаца и образованих Срба из јужне Угарске, настали грађански и чиновнички слојеви који ће водити земљу у наредном столећу.

Недуго после почетка устанка, крајем фебруара или почетком марта 1804, прота Матеја Ненадовић је у име устаника, затражио помоћ и покровитељство Аустрије. Иста молба, уз подсећање на српску заклетву лојалности аустријском цару из времена Кочине крајине, понављана је и у писмима Карађорђа, Јакова Ненадовића и других устаника барону Јохану Георгу Женејну, команданту Славонско-сремске војне границе и митрополиту Стефану Стратимировићу. Почетком маја Карађорђе је нудио капетану Стевану Шајтинском из банатске границе прелазак Србије под власт Хабзбуршке монархије, при чему би аустријске трупе ушле у српске градове. Упозоравао је, међутим, да ће Срби, уколико их Аустрија одбије, морати да траже подршку неке друге велике силе.

СРПСКИ устаници су од самог почетка били свесни своје слабости у односу на Османлије и потребе да једна велика сила стане иза њих. Аустрија је, с обзиром на претходну дугу историју њених ратова са Турском на тлу Србије, и на борбено искуство које су устаници, на челу са Карађорђем, стекли у овим ратовима, била природан избор. При томе, на почетку устанка, присиљени да бране голе животе, Срби нису захтевали ни независност, нити уједињење. Штавише, истицали су да су се дигли само против дахија, као и да су били спремни да прихвате законит поредак под влашћу султана. Потајно су већ тражили аустријско поданство.

Хабзбуршка монархија била је, међутим, непрестано тучена у биткама са Наполеоновим војскама, међу којима је последња била она код Маренга (1800). Главни циљ Аустрије било је преживљавање и очување унутрашње стабилности. Зато није била спремна да се уплиће у нове сукобе на својим источним границама, нити да угрожава интегритет Османског царства.

ЗАХТЕВИ Срба због тога су били одбијени. Беч, ипак, није хтео да изгуби сваки утицај на њих, нити да их препусти супарничким силама. Очување одређеног утицаја у Србији могло се, у бољим временима, претворити у значајне добитке. Зато је Србима саветовано да остану лојални турској власти, при чему им је обећано да ће се аустријска дипломатија у Цариграду заложити за помирење и престанак сукоба. У исто време, аустријске пограничне власти дозвољавале су прелазак српских добровољаца преко Саве и Дунава, као и набавку, у мањим количинама, наоружања, муниције, хране и других потреба. Сам цар Франц I, као и аустријски посланици у Цариграду, заиста ће се залагати за измирење Порте са Србима, због чега су Турци задржали старо неповерење у намере Хабзбурговаца. Као знак савезничког пријатељства, Аустријанци су о разговорима са Србима и њиховим понудама обавестили и Петроград.

И Русија је била заокупљена сукобима са Наполеоновом Француском. После дворског преврата, у чијој су припреми Енглези одиграли важну улогу, и убиства цара Павла I (1796-1801), који се био приближио Наполеону, на престо је ступио млади и борбени Александар I (1801-1825). Још од 1797, Русија је била савезница Турске у одбрани од Француске и зато је према султану Селиму III (1789-1807) поступала са много такта и стрпљења. У исто време, Јонска острва, Влашка и Молдавија претворени су у упоришта руског утицаја.

У ПЕТРОГРАДУ су и даље разрађивани планови поделе Турске. Цар Павле I био је прихватио предлог свог главног спољнополитичког саветника грофа Фјодора Ивановича Ростопчина да Русија добије Молдавију, Бугарску и Румелију, док би Аустрији препустила Влашку, Србију и Босну. Нестрпљив да изађе из сенке своје мајке, Катарине Велике, одустао је од "Дакије", али је, као и она, био спреман да преда српске земље Хабзбурговцима.

Руски министар спољних послова, човек од поверења цара Александра I и пољски кнез Адам Чарториски 1804. године отворено је, међутим, показивао незадовољство због успостављених веза српских устаника са Аустријанцима. Посланику у Цариграду и конзулу у Јашију писао је да је потребно да са Србима у додир дође и Русија. Управо у то време су Срби из Угарске, међу којима је најгласнији био Петар Новаковић Чардаклија, убеђивали устаничке старешине да се за стварну помоћ, која из Аустрије није стигла, обрате Русији.

Одлучено је да се у Петроград, септембра 1804, пошаље посланство у које ће, осим Чардаклије, ући прота Матеја Ненадовић и Јован Протић. Када стигну у Харков, придружиће им се и Теодор Филиповић, професор тамошњег универзитета.

КНЕЗ Чарториски примио је српску депутацију већ сутрадан по доласку у Петроград, 8. новембра 1804. године. Они су за Србију затражили статус Јонских острва, који је значио плаћање данка Турској и покровитељство Русије. Чарториски им је омогућио да, за наставак ратовања, од цара добију издашну финансијску помоћ. Саветовао им је да остану лојални султану, али да у Цариград упуте изасланство, чију ће молбу подржати руски посланик на Порти Андреј Јаковљевич Италински. Био је то важан корак, на који се Беч није усудио. Чарториски је, у исто време, у писмима Александру I, Италинском и конзулу у Јашију Болкунову, са царевим одобрењем, уобличио руску политику према устаничкој Србији. У најкраћем, она је требало да стекне широку самоуправу, али у саставу сачуваног Османског царства.

Срби су следили руска упутства. "Прошеније" за султана, усвојено 13. маја 1805, посебна устаничка депутација однела је у Цариград. "Покорњејша раја", како су Срби себе у овом документу називали, молила је да турску власт у Београду представља само један мухасил, финансијски службеник, са својим сарадницима. Стварну власт имали би, у ствари, изборни српски велики кнез и дванаест оборкнезова. Они би прикупљали порез за султана.

Турци се више не би бавили унутрашњим, српским стварима. Србија је, дакле, требало да постане аутономна кнежевина, под сизеренством Османлија.

СУТРА: СРБИ СУ ЗНАЛИ ЗА ТУРСКУ ОСВЕТУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИДЕЈЕ О ИЗГРАДЊИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Духовна и политичкa обновa почела је пре Карађорђевог устанка

07. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НОВА САМОСВЕСТ СРПСКОГ НАРОДА: Од доба Шћепана Малог Петроград није веровао Црногорцима

06. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ЈОШ ЈЕДНА AУСТРИЈСКА ПРЕВАРА: Остао је завет „Да више никад ко је Србин Немцу не верује”

05. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ДОЛАЗАК ОБРАЗОВАНЕ МЛАДЕЖИ: Заједница вере и завета прераста у заједницу језика и порекла

03. 03. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације