ФЕЉТОН - САЧУВАТИ НАРОД ОД НЕСТАНКА: У 19. веку, на османским територијама, политика усмерена на спречавање даље исламизације

НА БАЛКАНУ су само Срби пружили упоран, дугорочан отпор Османлијама. Епске битке трајале су од Маричке битке 1371. до пада Будима 1541. године. Привредни и културни узлет деспотовине Лазаревића и Бранковића, омогућен привременим поразом Османлија у рату са Монголима, није могао да надокнади губитак државне независности.

Патријарх Макарије Соколовић

Стешњена између две моћне силе, Османског царства и Угарске, у положају двоструког вазалства, Србија се, после доба "моћи" и "богатства", вратила борби за опстанак. И после турског освајања Србије (1459), сремски Бранковићи чували су, као угарски вазали, традиције деспотовине. После слома Угарске (1526), под самозваним "царем Срба" Јованом Ненадом, мистиком који је тврдио да га је Бог послао да избавља хришћане од Турака, Срби су ујединили Банат, Бачку и делове Срема, са средиштем у Суботици, и постали важан чинилац у сукобима Хабзбурговаца и Ердеља око угарске круне (1526-1527). Изгледало је да су покорени тек након погибије последњег српског деспота Павла Бакића (1537) и турског заузимања Будима (1541).

Османлије су, у вековима освајања српских, потом и угарских земаља, у Србима најпре виделе упорног и непомирљивог противника, због чега су, како примећује Радован Самарџић, били најпрогоњенији народ у југоисточној Европи, подвргнут геноциду. Исламизација је, као вид настојања да се преживи, имала масовне размере. Према неким истраживачима, сваки четврти припадник српског народа примио је ислам. Међу балканским народима исламизација је понајвише захватила Србе и Албанце. У Босни је, како се сматра, била масовна већ у 16. веку. Проширила се и у источној Херцеговини и Старој Рашкој. У граничним областима према Албанцима, она је водила у арнаућење српског становништва.

ИСТРЕБЉИВАЊЕ, протеривање и исламизација Срба из времена турске најезде додаће још један дугорочан мотив традицијама српске спољне политике: сачувати српско становништво од уништења и нестанка. У 19. веку, на османским територијама, српска национална политика биће усмерена на спречавање даље исламизације и арнаућења; у хабзбуршким земљама требало је спречити унијаћење.

После пропасти Србије, Босне, Херцеговине и Зете, кључни носилац континуитета у вековима туђинске власти, све до 1804. године, остаће Српска православна црква. Чак и у веку нејасних црквених прилика, од пада Деспотовине до обнове Пећке патријаршије, у коме нема података о постојању аутокефалне Српске цркве, у покрету смедеревског митрополита Павла Смедеревца (1527-1541) за обнову Пећке патријаршије, против превласти грчке Охридске архиепископије, потврђена је витална и жива жеља Срба за независношћу. Када Пећка патријаршија буде обновљена 1557. године, она ће остати чувар немањићких духовних и државних традиција, објединитељ и главни политички представник српског народа.

Број и борбеност Срба чинили су их, наиме, значајним улогом у надметањима Великих сила. У обнови Патријаршије важну улогу одиграли су прагматични разлози. То је била последица превласти српских муслимана на двору Османлија, започете тридесетих година 16. века, са врхунцем у добу великих везира Рустем-паше Опуковића (1544-1553, 1555-1561) и Мехмед-паше Соколовића (1565-1579). Не би требало потценити ни важност пореских прихода који су долазили од хришћана и њихових измољених установа. Посебно важно, међутим, било је придобијање подршке Срба за наставак продора Османлија у хабзбуршке земље. То се потврдило њиховом улогом у успеху похода Мехмед-паше Соколовића на Банат (1551-1552). Управо су Срби насељавали подручја која су била бојно поље у одмеравању снага двеју империја. Мехмед-паша Соколовић је те крајишке земље поверавао на управу својим исламизованим рођацима.

ПОЧЕВШИ од патријарха Макарија Соколовића, Соколовићеви православни сродници биће, готово тридесет година, патријарси Пећке патријаршије. Интереси Османлија и Патријаршије подударили су се и у потреби да се заустави најновији талас активне папске политике на Истоку, покренут Сабором у Тренту и почетком против реформације. И протестанти, бројни у Угарској и Ердељу, имали су своје амбиције на истоку и југоистоку Европе. Иако се исламизација наставила, нема сумње да ће је Пећка патријаршија последично успорити и смањити дубински утицај Османлија на Србе.

У свим овим процесима са правом се истиче улога Мехмед-паше Соколовића, који је у јањичаре одведен као осамнаестогодишњи чтец манастира Милешева. У добу врхунца моћи Османског царства, преко три деценије учествовао је у доношењу најважнијих одлука на Порти. Као велики везир, служећи три султана, био је један од најмоћнијих људи европске политике. Ниједна историја српске дипломатије не би требало да прећути име Мехмед-паше Соколовића.

Верност "правој вери", "заветима отаца", култовима Светог Саве, Светог Симеона, Светог краља Стефана Дечанског, Светог кнеза Лазара и осталих српских светитеља, тежња за слободом, схваћеном као самоуправа или независност, као и за обједињавањем српског народа и његових земаља - све то могло се пронаћи у деловању Српске православне цркве од 15. до 18. века.

ОВАКВЕ покретачке идеје српске спољне политике, на основу доступних извора, тешко се могу препознати код Мехмед-паше Соколовића, правоверног Османлије. Идентитет конвертита је, међутим, сложена појава. Оптуживан је због недовољне муслиманске ревности и због тога, у атентату, изгубио главу. За себе је говорио да је "потомак деспота Србије". Неспорна је и његова везаност за завичај и сроднике. Српским језиком, широко заступљеним у Османском царству, служио се и у званичним приликама, као у преписци са српским вођама за време банатског похода.

Још је занимљивије питање припадности Дубровачке републике, у добу њене слободе и независности, историји српске дипломатије. Данашњи политички обзири умногоме замагљују поглед на Дубровник онога доба. Његове територије су, у добу цара Константина Порфирогенита, биле део српских земаља Захумља и Травуније. У њему су Срби, који су се досељавали из херцеговачког залеђа, вековима асимиловали древне романске староседеоце. Дубровник је свој штокавски, јекавски језик све до краја 19. века називао "словински", "нашки" и "српски". Чак и појам "словински" могао се, како је приметио Јорјо Тадић, односити на српски језик. Средњовековна Србија, чије су земље три века са свих страна опкољавале Дубровачку републику, у дубровачким изворима називана је "Склавонија, Славонија, Словинска земља". Хрватски језик се ту, до краја 19. века, готово не помиње.

ОДБРАНА НЕЗАВИСНОСТИ

ЖЕЂ за независношћу или самоуправом била је основни покретач спољне политике Дубровачке републике. За разлику од Србије и Босне, Дубровачка република, са подручјем од Стона до Превлаке на улазу у Боку, сачувала је самосталност у дугим вековима туђинске окупације. Одбрана независности била је циљ дубровачке дипломатије, у временима неговања добрих односа, али и ратовања са средњовековном Србијом, и променама сизерена - од Византије, преко Венеције и Угарске, до Османског царства.

СУТРА: ЖИВОТ НА КРВАВОЈ ГРАНИЦИ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ВЕРНОСТ ДУХОВНОМ ПРЕДАЊУ: Кнез Лазар је измирио Српску и Цариградску патријаршију

23. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ: Свети Сава је самосталном црквом усмерио духовни живот Срба

22. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БЕЗ ДРЖАВЕ НЕМА ДИПЛОМАТИЈЕ: Поделе ваневропских колонија је узрок Великог рата

21. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАДМЕТАЊЕ ЗА МОЋ, ПРЕСТИЖ И СЛАВУ: Велике силе крећу се као билијарске кугле, различите по величини

20. 02. 2022. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације