ФЕЉТОН - СА СВИХ СТРАНА НУДЕ ПОМОЋ: Сан о будућем Клиничком центру почео је да се остварује
НАША стална брига је била долазак особља на посао. Треба ићи по њих на Грбавицу, Јахорину, Пале, јер тамо станују. Знамо све шта на том путу вреба.
Не прође дан, а да се на постојећим релацијама не деси неки инцидент. На путном правцу Враца - Кула, нарочито у дијелу Лукавице, постављене се велике бетонске цијеви у циљу заштите. Такође, на дијелу пута Грбавица - Враца постављене су деке, да покрију видљивост пута из правца Сарајева. За превоз је, по обичају, задужен Вукан, он "кедијем" врши превоз особља, рањеника, хране, лијекова. У овај посао укључујемо и Витомира Ждрала. Радови напредују на припреми простора. Свакодневно обилазим болницу и разговарам са свима који раде. Праве се прве пробе са воденим пумпама и већ настају први проблеми због лошег притиска у нашем локалном водоводу.
Мајстори кажу да ће изнаћи могућност његовог стабилизовања, односно довођења на мјеру коју ће моћи да поднесе инсталирана мрежа и апаратура. Чим су нашли рјешење, мени би лакше. Са 5. децембром завршавамо радове. Да би се пацијенти могли прикључити на апарате за дијализу, апарате је потребно баждарити. Такве особе у овом тренутку ми немамо. Не знам шта да радим. Разговарам са сестром Митром која је на дијализи радила и прије рата да покушамо изнаћи рјешење. Предлаже ми да позове особу у Београду која је прије рата сервисирала апарате за дијализу у Сарајеву и да се са њом посавјетује. То ме обрадова и омогућим јој да успостави телефонску везу са Београдом.
НА СРЕЋУ особа коју Митра познаје, а име му је Захарије Булатовић Зарије, одмах се јави. Изнесем му сву проблематику и нашу молбу. Одмах без застоја од господина Зарија смо добили одговор да ће нам помоћи. Да би се ова техничка услуга урадила, Зарије мора доћи код нас. Митра га бојажљиво пита да ли би био вољан да дође? Није прошао ни дјелић секунде, одговор је био потврдан. Били смо срећни. Саопштио нам је да ће доћи до Болнице Коран на Палама, а да ми дођемо пред њега. Тако се и десило. Када смо добили информацију да се појавио у Болници Коран били смо пресрећни и брзо смо послали кола по њега. Појавио се у нашој болници, срдачно се рукујући са Митром и свима нама који смо га дочекали.
Након краћега одмора приступио је баждарењу апарата и свих шест је припремио да се могу укључити у рад. Свима нама то је било велико задовољство и докторке Живадина и Брана одлучују да прва дијализа буде урађена 9. децембра 1992. године. Касније ћу одлучити да у сестрински тим укључим Марину Видовић, Драгану Ного и Сању Џебо. Господину Булатовићу се захваљујем и питам га колико смо дужни за ову његову услугу.
Одговор је био кратак: "Ништа! То је моја донација за ову болницу".
ПРИЈЕМ У БЕОГРАДУ
КРАЈЕМ децембра идем у Београд, са намјером да посјетим Клинички центар Србије, односно директора, господина Миливоја Стаматовића. Пријем ми заказује министар Калинић. Директора Стаматовића сам имао прилике да прије рата упознам. По најави сам одмах био примљен, са пријатељском и срдачном добродошлицом. Директор Стаматовић ми одмах поставља мноштво питања, у смислу како је код нас, шта се дешава, итд. Моји одговори су се сводили на описе страдања која се дешавају, потом да по питању система здравствене заштите почињемо све из почетка и да једноставно немамо ништа те да нам свака помоћ добро дође. После дужег пријатељског разговора, директор позива шефа централне апотеке КЦС, са којим се упознајем, да му издиктирам моју потребу, коју могу спаковати у гепек путничког аутомобила, са напоменом да, када сљедећи пут дођем, могу да се јавим опет и да тражим што ми је неопходно. Необично сам захвалан господину Миливоју Стаматовићу на пријему и донацији. Возач и ја са робом се враћамо у болницу без сметњи у путу, и одмах предајем пошиљку у апотеку.
СА НЕСТРПЉЕНЕМ чекамо тај почетак и укључујемо првог пацијента. Ради се о Слободану Стјепићу. Гледамо у системе прикључене у подлактицу пацијента, чекамо да крв потече и крене према апарату за дијализу. То се и деси. Све нас обузима задовољство због нашег подухвата и што ће један број пацијената имати могућност да добије услуге дијализе у близни мјеста становања. Обавјештавамо др Драгана Калинића, тадашњег министра да смо успјели. Министар срећан и пун хвале. Каже да ће нас ускоро посјетити.
Након отварања дијализе, прилази ми сестра Надежда Бојовић и обраћа ми се са ријечима:
"Директоре, када сте први пут са нама запосленим разговарали, рекли сте да ћете основати клинички центар и да тражите од нас подршку! Честитам. Ово показује да смо на том путу".
Драго ми је било да сам то чуо од сестре за коју су рекли, а и сам сам се увјерио, да је међу највриједнијим и најцијењенијим у болници.
Опет стиже порука од министра Калинића да ће ускоро посјетити болницу висока црквена делегација Српске православне цркве. Већ је друга половина мјесеца децембра, успјели смо да обезбиједимо већу количину нафте, па имамо могућност колико-толико да гријемо болницу. Најављена делегација долази у посјету. Министар Калинић је са том црквеном делегацијом, коју предводи митрополит, господин Иринеј Ковачевић из Чикага, САД. У његовој пратњи су свештена лица из Митрополије дабробосанске. Са делегацијом је и једна група наших исељеника, који живе у Канади.
У РАЗГОВОРУ нам је упућено много питања од тога како радимо, имамо ли на располагању санитетског материјала, хране? Видљиво је да немамо напајање струјом. Питају колико има повријеђених? Како су Срби у Сарајеву?... Нижу се питања...
Господин Ковачевић је, послије Другог свјетског рата, отишао у САД. Није толико обавијештен о нивоу здравства који је био у СФРЈ. Био је изненађен шта нам све недостаје, односно шта тражимо и на шта смо навикли у раду. Предаје нам један пакет санитетског материјала, за који сматра да је то нешто изузетно вриједно и да је то за нас изненађење.
Из пристојности нисмо коментарисали његов пакет, јер то што смо добили од њега, ми користимо свакодневно и добијамо преко Црвеног крста Југославије. Дарују нам одређена новчана средства за помоћ болници. Обећавају да ће се потрудити да знатно побољшају наше стање. Разговор и посјета се завршавају у вечерњим часовима, са надом да ће у идућој години стићи донација, која ће нам омогућити много комфорнији и квалитетнији рад. Испраћамо наше госте. Захваљујемо им на посјети и желимо им срећан пут.
УСКОРО изненађујућа посјета представника Свјетске здравствене организације, коју предводи др Ристо Тервехаута. Први пут сам срео представнике Свјетске здравствене организације на Кошеву, априла мјесеца 1992. године. Нажалост, код нас се појављују први пут тек на крају ове године. У дужем разговору, износимо им наше потребе. Добијамо једну количину санитетског материјала, антибиотика, средства за дезинфекцију. При растанку, изражавамо им захвалност, али још једном истичемо своје потребе и упућујемо им молбу да нас чешће посјећују. Крајем исте године, одржава се оснивачка скупштина Друштва љекара и стоматолога Републике Српске у Милићима. У немогућности да лично присуствујем, шаљем свога делегата.
СУТРА: СНАЈПЕРИСТИ ПУЦАЛИ НА ДЕЦУ
Препоручујемо
ФЕЉТОН - ПАЦИЈЕНТ МАЈКА РАТКА МЛАДИЋА: Генералова сигурност умирила је болничко особље
21. 01. 2022. у 18:00
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)